Antonić otkrio: Poslednji čin odricanja od Kosova odvijaće se 2018-te.. Evo koji je plan…

Piše, Slobodan Antonić

Tek što sam u prošloj kolumni napisao (ovde) da, ako je kod Vučića ostalo bar nešto od patriotizma, tada će se on u Briselu čvrsto uhvatiti slučaja Katalonije kao presedana – kad, ono, naš predsednik izjavi (ovde) da je odlučio da ipak odustane od najavljenog pisma Briselu u kome je želeo da i zvanično postavi pitanje: „Kako ne može Katalonija, a može Kosovo?“.

„Španija nas je zamolila da to ne učinimo“, objavio je Vučić, „kako ne bismo otežali njihovu poziciju. Imamo obavezu prema španskim prijateljima, jer su i oni nama pomagali“. Ovo pismo trebalo je da odnese u Brisel premijerka Ana Brnabić, lično, jer je sutradan išla u ranije dogovorenu posetu. Međutim, ne samo da je Vučić filmskom brzinom odustao od slanja pisma koje je tako gromko najavio. On je odmah stavio do znanja da Srbija u Briselu više neće ni insistirati na katalonskom kontraprimeru. „Mi, kao odgovorni političari, ne smemo podizati očekivanja među našim narodom nakon ovog što se desilo u Kataloniji, jer ne možemo da se poredimo s većim, snažnijim zemljama koje su u boljem položaju nego što smo mi“ (ovde).

Opšte je poznato da je jedina šansa za preživljavanje malih naroda u svetskoj areni to da insistiraju na principima, univerzalnim pravilima i međunarodnom pravu. Kad gle, naš predsednik je rešio da odustane od te elementarne i zdravorazumske logike i da prihvati važenje zakona jačeg. Baš mudro od njega! Ovom izjavom Vučić je zapravo pristao na dvostruke standarde – jedan aršin za zemlje EU, a drugi za Srbiju. Pri tome je standard namenjen Srbiji očigledno nepovoljniji. Zašto?  „Ne zato što smo slabi, već zato što smo jaki!“ – čuvena je rečenica našeg lidera kad god treba da se napravi ustupak Briselu, Zagrebu ili Prištini (ovde, ovde ili ovde). Dakle, kada je Srbija do sada popuštala, to je bilo zato što smo jaki. Sada pak, kada bi trebalo iznova da popustimo i da ne insistiramo na jednakim standardima, to je stoga što smo slabi?! Naš predsednik bi, možda, najpre trebalo da se dogovori sam sa sobom: jesmo li jaki ili smo slabi? Ili je, valjda, svaki izgovor jednako dobar kad treba da se odustane od srpskog interesa?

Uporedo sa dizanjem ruku od pozivanja na katalonski slučaj, Vučić je najavio da će „sa predlogom za Kosovo izaći u martu sledeće godine“ (ovde). „Sinoć sam razgovarao sa premijerkom“, objavio je, „o uslovima koji su potrebni za nastavak dijaloga“. Nakon toga će, on i premijerka, „biti dovoljno odvažni da prezentuju određene predloge našim građanima“. Ta „odvažnost“ u saopštavanju kosovskog rešenja, u martu 2018. godine, biće, valjda, olakšana i time što će prethodni „unutrašnji dijalog“ omogućiti „da se zahtevi Srbije približe realnosti“  (ovde). Zanimljivo je da naš predsednik poziva sve nas na tipičan pedagoški dijalog – njime bi srpska javnost samo trebalo da nauči šta je realno, a šta ne. Tek nakon te poduke naš će predsednik izložiti svoje unapred pripremljeno rešenje. Da je ono već sad gotovo, i verovatno napisano, sledi iz Vučićevih najava da će za iznošenje tog predloga biti potrebna „odvažnost“. To znači da on već sada zna kako to rešenje glasi, čim je u stanju da predvidi reakciju javnosti na njega. Barem autorima FSK-a odavno je jasno kakvo će biti to Vučićevo rešenje: „pravno obavezujući sporazum“ kojim Srbija ne priznaje secesiju Kosova, ali pristaje da „dve strane jedna drugu ne ometaju prilikom apliciranja za međunarodne organizacije“. A to znači – Kosovo u UN (vidi ovde).  

Posebno je ružno što naš predsednik kao koautora ovog svog predloga hoće da isturi Anu Brnabić. „Želi da se sakrije iza ženske suknje“, bio je komentar jednog čitaoca. Brnabićeva, koliko se vidi, pretežno nosi pantalone; ali to svakako jeste želja da se za sopstveni prestup obezbedi što više saučesnika. Tome, uostalom, služi i „unutrašnji dijalog“. On za cilj ima tek da se napravi što širi spisak javnih ličnosti i stranaka koje misle isto što i Vučić: „A šta bismo s Kosovom i da nam ga vrate?“ (ovde). Da smo na pragu poslednjeg čina odricanja od Kosmeta svedoči i ubrzano prikupljanje podrške za taj zloslutni „unutrašnji dijalog“. Predsednikov „dijalog“ kojim bi Srbija trebalo da se preparira za kapitulaciju podržavaju ne samo drugosrbijanski autokolonijalisti kao što su Yihr-ovci (ovde), već i nekakav „Prvi sabor srpske desnice“ (ovde). Na tom „saboru“ između ostalog je rečeno da „naš državni vrh sprovodi ispravnu politiku“, da „mudra glava Aleksandra Vučića vodi izvanrednu politiku“ i da bi trebalo „da bezrezervno podržimo vladajuće strukture“ (isto). Mašala! Franko Fratini, bivši italijanski ministar inostranih poslova, ministar za pravdu EU i potpredsednik vlade EU, a sada i lični savetnik Aleksandra Vučića, poručio je upravo ovih dana da bi „bilo dobro da pregovori Srbije i Kosova budu vođeni na predsedničkom nivou“ (ovde). To je tačno ono o čemu je na FSK već pisano. Brisel je podržao Vučića da 2017. godine postane predsednik kako bi direktno s Tačijem mogao da sklopi „pravno obavezujući sporazum“ kojim bi se Srbija odrekla Kosova. I evo, kockice se polako sklapaju. Poslednji čin odricanja od Kosova odvijaće se 2018. godine. U intervjuu za AP naš lider veli: „Jedan od naših glavnih ciljeva je punopravno članstvo u EU,  to je moj zadatak, to je moj posao, i ja ću ga obaviti“ (ovde). „Punopravno članstvo u EU“, to svi znaju, ima svoj apsolutni uslov –„pravno obavezujući sporazum“ Srbije i „Kosova“ kojim „Kosovo“ faktički postaje članica UN. „To je moj zadatak, to je moj posao, i ja ću ga obaviti!“, kaže Aleksandar Vučić. A svi mi drugi, koji takav „posao“ smatramo kapitulacijom, pa čak i izdajom, samo ćemo, valjda, nemo da posmatramo kako se takav „zadatak“ opošljava? I kako njegov izvršilac na kraju izveštava: „Zadatak izvršen: Srbija se odrekla Kosova“… Zar će zaista tako da bude?