Antonić otkriva: Pod izgovorom Vlade da je tako u EU, u toku je faktička nacionalizacija naše dece! Evo o čemu se radi..

Piše: Slobodan Antonić

Tekst sa FSK „Postizborna LGBT inkluzija“ (ovde) alarmirao je našu javnost i doprineo da se uzdrma projekat seksualizacije dece u državnim vrtićima i školama.

Članak su, najpre, preneli ili prepričali portali za roditelje, ne samo oni za pravoslavne hrišćane (recimo ovde) već i „obični“ roditeljski sajtovi (poput ovog). Zatim su ga preuzeli drugi informativni sajtovi (na primer ovde i ovde), kao i tabloidi (recimo ovde i ovde).

Na koncu su se u štampi pojavili i drugi autorski tekstovi na istu temu i sa istim kritičkim zaključkom (ovde, ovde i ovde).

Ministarstvo prosvete je, suočeno s kritikama, napravilo korak nazad i objavilo da „preporuke i uputstva koja su poslali vrtićima i školama nisu obavezujuće i konačne“, kao i „da će se na njima još raditi i biće bolje usklađene sa uzrastom dece“ (ovde; slično i ovde). U svoju odbranu ministar Mladen Šarčević još je naveo da su „ovakvi obrazovni paketi normalna pojava u celoj EU“ (Srpski telegraf, br. 327, 13. april 2017, str. 9).

Ministar, dakle, nije pokušao da dokaže da je kritikovani „obrazovni paket“ sam po sebi dobar, već se branio argumentom da je reč o „normalnoj pojavi u celoj EU“. To nije prvi put da se neka mera brani tvrdnjom: „ako hoćemo u EU, moramo to da prihvatimo“.

Na primer – kažnjavanje roditelja ako šljapne dete po guzi. Navodno, Srbija mora da sa EU „harmonizuje nacionalno zakonodavstvo i u ovoj oblasti“ (ovde). Zato su 18 NVO, već u oktobru 2007, tražile da se kod nas zabrani svako telesno kažnjavanje dece od strane roditelja i da se „hitno uspostave mehanizmi prijavljivanja takvih slučajeva” (ovde). Onda su aktivisti jedne NVO, 20. oktobra 2008, zaiskali od zaštitnika građana Saše Jankovića da se zakonom zabrani „svaki oblik fizičkog kažnjavanja, uključujući i običan (roditeljski) šamar ili fizičko gurkanje deteta” (videti ovde). Takođe su štampani udžbenici za Građansko vaspitanje kojima su deca pozivana da svoje roditelje prijave ukoliko bi ih katkad „udarili” ili „počupali za kosu” (videti opširnije ovde).

Konačno u prednacrtu Građanskog zakonika (2014) predviđena je zabrana svake vrste roditeljskih fizičkih kazni (član 7, stav 2: „Zabranjeno je fizičko kažnjavanje deteta“; čl. 87: „Roditelji ne smeju fizički kažnjavati dete”). Obrazloženje je glasilo da je, navodno, „u našem društvu stepen tolerancije nasilja vrlo visok” (ovde).

Međutim, ugledni srpski psiholozi, Jovan Mirić (ovde) i Zoran Milivojević (ovde) u međuvremenu su pokazali da „nema naučnog dokaza da je svaka telesna kazna štetna“, a pogotovo da to ne mogu biti manje i razumne kazne. Miloš Stanković, sa Pravnog fakulteta u Beogradu upozorio je pak da bi i roditelj koji je detetu udario čvrgu u tom slučaju trebalo da bude sankcionisan.

„Država bi morala da na dnevnom nivou prati odnose između roditelja i dece, da vodi računa o tome da li je roditelj `prekomernom upotrebom sile` zadržao dete da ne izleti na ulicu“, napisao je Stanković. „Država koja želi da do najsitnijih detalja reguliše odnos između roditelja i dece je totalitarna država“ (ovde). Sličan stav zauzeo je i Stankovićev kolega Milan Škulić (ovde).

„Zaista, šta još majka troje dece poželeti može“, vajkala se ironično jedna moja koleginica, koja je zaista majka troje dece, „nego da joj neko ko je pročitao par pamfleta UN-a drži lekcije o tome kako strpljivo i natenane (dok verovatno neka kućna pomoćnica umesto nje kuva, usisava i širi veš) treba deci po 700‒800 puta na dan da objašnjava kako se prsti ne guraju u toster i da ne treba lupati po radijatorima u šest ujutro“ (videti ovde).

Zbog otpora javnosti, odredba o zabrani roditeljima da mogu telesno da kazne dete izostavljena je iz poslednje verzije nacrta Građanskog zakonika (videti ovde, čl. 2301). Ipak, Zakonik je, i posle tri godine, još uvek predmet javne rasprave (pogledati ovde). I nije isključeno da se, ukoliko popusti pažnja kritičke javnosti, opet ne nađe neko ko će pokušati da nas ipak „harmonizuje“ sa EU.

No, s obzirom na to da je srpskim roditeljima 2016. godine zakonski propisano da moraju da vakcinišu dete, mi smo sada „ispred“ mnogih zemalja EU. Naime, Zakonom o zaštiti od zaraznih bolesti (2016) pooštrene su kazne za roditelje koji odbijaju da svoju decu vakcinišu (150.000 dinara i nemogućnost upisa deteta u predškolski boravak i u školu). Uvedena je čak i mera oduzimanja deteta (videti ovde).

Postupak oduzimanja deteta takav je da lekar (pedijatar) obaveštava sanitarnu inspekciju o „tvrdoglavom“ roditelju, a inspekcija zove Centar za socijalni rad koji donosi rešenje o „zanemarivanju razvoja deteta”. Ako roditelj ne popusti, Centar se obraća sudu koji izriče meru oduzimanja deteta, posle čega se dete dodeljuje staratelju koji će ga odvesti na vakcinaciju. „Sva deca moraju da budu vakcinisana“, smatrao je tadašnji zaštitnik građana Saša Janković (ovde).

Problem je u tome što su novine pune članaka o tome da se sumnja da vakcina MMR kod dece uzrokuje autizam. U jednom od njih, na primer, piše (ovde) da „naš eminentni virusolog i imunolog Todor Jovanović navodi da su mnogo veće šanse da vakcinisano dete oboli od autizma, nego da se nevakcinisano dete zarazi malim boginjama, zauškama ili rubeolama”. Doktor Jovanović takođe tvrdi da su „Engleska, Irska, Nemačka, Austrija, Švajcarska, Holandija i Španija odbacile zakon o obaveznoj vakcinaciji, pa njihove vlade ne primoravaju roditelje da vakcinišu decu”.

U istom tekstu piše da se s mišljenjem dr Jovanovića slaže i dr Branislav Nestorović sa Univerzitetske dečje klinike. „Pitanje veze autizma i MMR vakcine decenijska je debata, koja se u Engleskoj završila tako što roditelji sami biraju koje će vakcine dete primiti“, tvrdi dr Nestorović. „Autizam je pre obavezne vakcinacije bio nepoznata bolest, javljao se u odnosu jedan naspram 10.000 dece. Deca Amiša u SAD-u, koja se ne vakcinišu, ne oboljevaju od autizma”.

I dr Slađana Velkov, kako piše u drugom članku (ovde), tvrdi da u EU vakcinacija nije svuda obavezna, navodeći zemlje kao što su Nemačka, Holandija, Luksemburg, Velika Britanija, Danska, Irska, Grčka, Španija, Portugalija, Austrija, Finska, Švedska, Kipar, Estonija, Letonija, Litvanija, kao i Švajcarska i Norveška, koje su van EU. I ona pominje korelaciju vakcinisanja i povećanja broja autistične dece u SAD (sa 1:10.000 u 1980. godini, na 1:50 u 2013. godini).

Nekada su naši roditelji bili spokojni jer je vakcine za srpsko tržište proizvodio državni zavod u Torlaku, a on nije bio komercijalna ustanova. Sada vakcine za Srbiju pak proizvodi Novartis i druge komercijalne, transnacionalne kompanije. Novartis je, međutim, bio umešan u aferu navodne pandemije svinjskog gripa u Srbiji (2009), kada je Ministarstvo zdravlja od te kompanije bespotrebno kupilo tri miliona vakcina po dvostruko višoj ceni (8 evra) od one koju je ponudio proizvođač iz Kine (videti o tome detaljno ovde).

I pored takvog iskustva, Srbija je, ipak, 2016. godine donela pomenuti nasilan zakon kojim se određuje da je vakcinisanje sumnjivim stranim vakcinama obaveza zbog čijeg neispunjavanja roditelji mogu da izgube starateljstvo nad detetom. Roditelj, naime, više nema pravo da odlučuje u vezi sa onim što je značajno za zdravlje njegovog deteta. Vlada i njeni ministri, od kojih su neki, budimo realni, najobičniji činovnici transnaconalnih kompanija, uveli su obavezno cepljenje naše dece stalno novim i novim vakcinama (ovde).

Otuda je opravdano postaviti pitanje – čija su naša deca? Vakcinisanjem dece protiv volje roditelja, a sada i uvođenjem vaspitanja koje većina roditelja u Srbiji ne podržava (što je suprotno i pravu roditelja iz člana 65 Ustava i člana 70 Porodičnog zakona) – a pod izgovorom Vlade da je tako u EU – vrši se faktička nacionalizacija naše dece. Tačnije, imajući u vidu stvarni stepen suverenosti Srbije, vrši se njihova kolonijalna eksproprijacija.

Ukoliko mislite da tvrdeći to preterujem, pogledajte šta predviđa novi Zakon o transplataciji. O tome u narednoj kolumni.

(fsksrb.ru)