„Balkan, a posebno njegov jug, ulazi u opasnu fazu..!“

Piše: Miroslav Lazanski

Da li su nedavne balkanske ratove uzrokovali političari koji su lagali novinare a onda poverovali u ono što su pročitali u novinama? Ili, da li balkanski narodi, zapravo, zaslužuju jedni druge?

Nedeljnik „Njujork obzerver”, list čiji je vlasnik Džared Kušner, ujedno zet i savetnik Donalda Trampa, predlaže iscrtavanje novih granica na Balkanu.

„Hrvatska i Srbija da podele BiH, treba dozvoliti Kosovu da se ujedini s Albanijom, Srbija bi trebala da dobije sever Kosova, a Kosovo Preševsku dolinu, srpski manastiri bi dobili eksteritorijalnost i bili bi stavljeni pod zaštitu UN, Zapad mora da ispravi svoje greške u jugoistočnoj Evropi, pre nego što to učini Rusija.”

Koliko je ovo samo članak u novinama, a koliko neka vrsta opipavanja pulsa balkanskih političara, ali i javnosti, teško je sada zaključiti. Možda su neki u Americi konačno shvatili pouke vijetnamskog rata: nikada se ne mešaj u tuđi građanski sukob. Možda su neki u Vašingtonu konačno zaključili da je vreme da prestanu da lažu i veruju u svoje laži, da je kraj samozavaravanja?

Jer, Srbi i Albanci se na Kosovu toliko mrze da je iluzija da mogu srećno da žive u bilo kojoj vrsti multietničke zajednice. Mrze jedni druge, ali žive jedni pored drugih stalno na ivici eksplozije. Kosovo nije mesto na kojem može da se eksperimentiše sa višekulturalošću. Pričati o stabilnom, multietničkom Kosovu isto je što i „vruć led”, ili „suva voda”. Priznavanjem nezavisnosti Kosova od strane Zapada imamo sada dve Albanije, prvobitnu i novu Albaniju na Kosovu. Iako Albanci nisu pokazali sposobnost za upravljanje jednom, a kamoli sa dve države.

Kada je BiH u pitanju, politički ona ne postoji, postoje samo partije, tako da je tu politika virtuelna zabava. U BiH vladaju stranci s polukolonijalnim privilegijama. Ispod te dominacije je nesposobna lojalna politička elita koja nema vlast ni u BiH, pa ni u društvu.

Zapravo, niko nema viziju buduće BiH, Srbi i Hrvati neće da se vrate u unitarnu BiH, Bošnjaci žele očuvanje BiH i njenu unitarizaciju, pri čemu sve što rade u javnom životu ide za tim da se naglase razlike, verske, jezičke i nacionalne. Žele zajedničku državu sa Srbima i Hrvatima u vremenu kada u celoj BiH nema ni zajedničke istorije, pa čak ni zajedničkih škola. Rezultat etničkog čišćenja na svim stranama.

I konačno, Makedonija, može li ona ostati multietnička pored ovakvog Kosova? Je li Makedonija država, ili nacija? Na „makedonsko pitanje” svako na Balkanu ima svoj odgovor.

Neki Srbi vide Makedonce kao južne Srbe, za Bugare su oni zapadni Bugari, za Grke helenska manjina koja govori slovenski jezik, a Albanija vidi sebe kao silu zaštitnicu Albanaca koji žive u Makedoniji, ali i kao zaštitnicu svih Albanaca na Balkanu.

Srbija je priznala Makedoniju i makedonsku naciju, Bugari su priznali samo državu, ali ne i naciju, Grci su priznali državu pod imenom „Bivša jugoslovenska republika Makedonija”, ali nisu priznali i makedonsku naciju.

Albanci u Makedoniji su se još 1992. na ilegalnom referendumu izjasnili za autonomiju zapadne Makedonije i svaki put kada dođe do krize prete državnom vrhu i Makedoncima da će aktivirati odluke referenduma i postaviti fizičku granicu između Skoplja i Tetova.

Fizičku podelu Makedonije, koja je kao refleksija kosovskih događaja počela 2000. godine, sprečio je tada Zapad primoravši sve aktere u krizi da sredinom 2001. potpišu okvirni Ohridski sporazum kojim se na neki način garantuje unitarnost države i izgradnja multietničke zajednice.

Najnoviji događaji u Makedoniji pokazuju da je održivost multietničke države vrlo teška u uslovima kada su ratni bubnjevi ekstremnih Albanaca, uglavnom kosovskih đaka i doseljenika sa Kosova, dakle kada su bubnjevi za kantonizaciju Makedonije vrlo glasni.

Kantonizacija je samo prva faza podele Makedonije.

U stvari, Makedonija je kasno stigla na istorijsku scenu, ona je zbog toga danas ugrožena i spolja i iznutra. Da bi uspela da formira svoj nacionalni identitet, neophodne su joj, kao i drugima, prestižne istorijske reference.

Za makedonsku državu ime i istorijska simbolika koju ono nosi predstavlja jedinu šansu. Makedonci sebi ne mogu da priušte ni najmanji ustupak kada je u pitanju naziv države, izgled zastave, ili sadržaj himne.

Bez toga nemaju identitet.

Sadašnja nacionalna struktura na Balkanu relativno je nova, samim tim i nacionalni identiteti još uvek predstavljaju slabu tačku. To je i glavni razlog geopolitičke nestabilnosti i političkih problema u regionu. Države koje su u stanju da stvore jak nacionalni identitet imaju privilegovanu poziciju.

Tajna uspeha Grčke na tom planu bila je i ostaće neoklasični mit.

Balkan, a posebno njegov jug, ulazi u opasnu fazu. Zapad je ranije intervenisao, bombardovao, finansirao. Pa opet ništa. Albansko pitanje i dalje predstavlja glavnu opasnost, to je bomba s odloženim dejstvom. Jer, događaji u Makedoniji prete domino efektom…

(Politika)