Home / TEMA DANA / Boris Malagurski: Evo kako je iz Srbije ispumpano 53 milijarde dolara, i ko je sve učestvovao u tome, posle 5. oktobra 2000-te

Boris Malagurski: Evo kako je iz Srbije ispumpano 53 milijarde dolara, i ko je sve učestvovao u tome, posle 5. oktobra 2000-te

Godine 2001., u „Finance & Development“-u, magazinu Međunarodnog monetarnog fonda, objavljen je članak u kojem je naveden podatak da što su institucije neke zemlje u razvoju slabije, to je priliv kapitala stranih investitora veći.
malagurski
MMF ovu činjenicu nije naveo kao kritiku politike dovođenja stranih investicija, već ju je opravdao tezom: „da nema stranih investicija, te zemlje bi verovatno bile još siromašnije.“1 Poruka MMF-a je jasna: Ako želite da stranci investiraju, oslabite državne institucije. Hvalospevi političara o stranim investicijama koje slušamo od tada do danas nikada ne spominju šta oni, zapravo, znače za državu: Urušavanje i ograničavanje moći domaćih institucija radi vizionarskog državnog cilja da naša zemlja ne bude još siromašnija.

Siromašni ostaju siromašni, a na to ide i kamata

Možda bi vizija da će siromašni zasigurno ostati siromašni bila preciznija, ako uzmemo u obzir da gotovo sve vlade Srbije od 2001. jeftinu radnu snagu u Srbiji navode kao jednu od glavnih prednosti za strane investitore. Postavlja se pitanje: Zbog čega je mit o koristi od stranih investitora toliko uverljiv ako su urušene institucije i jeftina radna snaga osnovni mamac za njihovo privlačenje? Pardon, to je samo prvi od mnogih mamaca.

Predrag Mitrović, stalni sudski veštak Viših sudova Republike Srbije za ekonomsko-finansijsku oblast, izmerio je koliko je ukupno izdvojeno sredstava za podsticanje ravnomernog regionalnog razvoja, poslovanja privrednih subjekata, konkurentnosti i likvidnosti privrede i povećanja zaposlenosti u Srbiji od 2009. do 2015. godine.

U periodu od 2009. do 2012., u vreme vlade Mirka Cvetkovića 9,80 milijardi evra podsticajnih sredstava nije bilo dovoljno da pokrene privrednu aktivnost i povećanje zaposlenosti u Srbiji

„Više od 18 milijardi evra,“ navodi Mitrović i dodaje da su ta sredstva „dobrim delom potrošena na subvencije stranim investitorima”. U periodu od 2009. do 2012. godine, u vreme vlade Mirka Cvetkovića 9,80 milijardi evra2 podsticajnih sredstava nije bilo dovoljno da pokrene privrednu aktivnost i povećanje zaposlenosti u Srbiji. Štaviše, došlo je do smanjenja ukupnog broja privrednih društava za 2,6% i broja zaposlenih za 6,2%, kao i povećanja broja privrednih društava koja u Srbiji posluju sa gubitkom (za 3,3%) i povećanja broja nelikvidnih privrednih društava za čak 14,6%.

U periodu od 2012. do 2015. godine, vlada Aleksandra Vučića na isti način i po istom modelu “troši” još 986.791.123.000 dinara ili 8,220 milijarde evra3 i iskazuje iste negativne efekte u ostvarivanju ključnih ciljeva razvoja Srbije,“ navodi Mitrović.

Dinkićev eksperiment

Ovaj eksperiment je započeo Mlađan Dinkić, koji je sprovodio tržišnu fundamentalističku politiku privlačenja stranih investitora po svaku cenu, iako je dokazano da strane investicije ne pomažu rast ekonomije, po najuticajnijim studijama Hadada i Herisona iz 1993. godine4 i Aitkona i Herisona iz 1999. godine5.

Umesto da izvuče pouke iz ovih studija, Dinkić je odlučio da krči teren za investitore. Primer za to je obućarska industrija u Vranju – devastirana tokom devedesetih kada je propala čuvena “Koštana”, ali obnovljena početkom dvehiljaditih, kada su se domaći preduzetnici organizovali i, uz skromnu podršku države, pokrenuli nove fabrike i oživeli proizvodnju obuće – koja je cvetala, sve dok Dinkić nije došao na briljantnu ideju da dovede italijansku firmu „Geox“.

Neki će reći: „Malo zdrave konkurencije ne može da škodi“, ali dok su domaće firme od SIEPA-e, Agencije za promociju izvoza i stranih ulaganja, dobijale oko 2,800 dolara po radnom mestu, „Geox“ je dobio preko 12,400 dolara po radnom mestu. Uz to i besplatno zemljište, besplatne priključke za struju i vodu i još bezbroj drugih pogodnosti koje osim „Geox“-a dobijaju i mnogi drugi strani investitori. Tako država ne samo da je subvencijama pokrila dobar deo troškova stranom investitoru, već mu je pogazila konkurenciju u vidu domaćih privrednika.

Sprovođenje neoliberalnog Vašingtonskog konsenzusa, ekonomske politike stabilizacije, liberalizacije i privatizacije, Dinkić je, međutim, pravdao njegovom popularnošću. „Cela Evropa ga je sprovodila dok je on bio aktuelan tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih,“ rekao mi je 2012. godine u intervjuu za film “Težina lanaca 2” i dodao da „ne možete istu ekonomsku politiku da sprovodite celog života, jer onda ste budala.“

Zanimljiva definicija reči „budala“ od čoveka koji, umesto da je pomagao domaćoj proizvodnji, ne samo da je subvencijamama pokrivao dobar deo troškova stranim investitorima, već je za njihovu dušu nemilosrdno gazio konkurenciju u vidu uspešnih domaćih privrednika. No, kad je i Dinkić shvatio da je ta moda u celom svetu prošla, postavlja se pitanje zbog čega se u Srbiji i dalje propagira mit o stranim investitorima kao spasiteljima domaće privrede.

Mitrović navodi da se novac za subvencije pribavlja „prodajom (privatizacijom) društvenih preduzeća i legalnim zaduživanjem kod isključivo stranih kreditora, dok se iz Srbije nelegalnim kanalima iznose milijarde evra.“ Ta istraživanja potkrepljuje i vašingtonska neprofitna organizacija „Global Financial Integrity“, prema kojoj je „od 2002. do 2013. godine iz Srbije izneto 53,708 milijardi dolara ili blizu 4,476 milijardi dolara godišnje.“6

Država propada, ko profitira?

Logično je da strani investitori prave profit tamo gde posluju, ali ovde se ne radi samo o tome. Ako uzmemo u obzir da je, po mnogima, najuspešnija strana investicija – kupovina automobilske industrije u Kragujevcu od strane Fiata – 2013. godine dovela do izvoza 117,000 vozila vrednih 1,5 milijardi evra, a da je Srbija, koja ima 33% vlasničkog udela fabrike Fiat u Kragujevcu, ostvarila neto dobit od samo 9,7 miliona evra, tj. da bi nakon uloženih 400 miliona evra u fabriku od strane Srbije ovim tempom trebalo preko 120 godina da se vrate uložena sredstava7, učešće države u privlačenju investitora se svodi na finansiranje njihovog profita. Šta imaju političari od svega toga?

Za omogućivanje stranim investitorima da peru novac u Srbiji i iznose ogromne količine novca iz nje, političari dobijaju razne pogodnosti (zabeleženo je da je jedan premijer Srbije tokom svog mandata primio 150 poklona od predstavnika stranih država i kompanija8)

Za omogućivanje mnogim stranim investitorima da peru novac u Srbiji i iznose ogromne količine novca iz nje, političari od njih verovatno dobijaju razne pogodnosti (zabeleženo je da je jedan premijer Srbije tokom svog mandata primio 150 poklona od predstavnika stranih država i kompanija8), a sigurno dobijaju dragocene političke poene, jer, nažalost, nekim građanima je za nijansu veća plata (sponzorisana od strane države) i glamur stranih reči i naziva svetskih brendova bilo dovoljno za mnoge da proglase Dinkića i sve koji se slikaju pored njega za ekonomske magove.

Kada političarima zaduženih za zaštitu imidža stranih investitora u očima javnosti promakne neki nemilosrdan napad na mit koji su stvorili, nije neobično da u odbranu mita priskoči i država iz koje potiče investitor.

Recimo, predstavnik ambasade Južne Koreje se nije libio da izvrši direktan pritisak na jedan medij sa nacionalnom pokrivenošću kada je, zajedno sa predstavnikom fabrike „Jura“, na sastanku na “Hepi” televiziji zapretio ozbiljnim kontramerama zbog epizode moje autorske emisije „Revolucije“ koja se bavila „Jurom“, emitovana početkom jula 2014. godine. „Neće biti reprize, skini emisiju sa jutjuba“ – bio je siže zaključka tih razgovora koji mi je prenet. Naravno, emisija je i dalje na jutjubu, jer sam odbio da učestvujem u njihovoj cenzuri.

Naš zločin je bio taj što smo dirnuli u svetu kravu srpske ekonomske politike i dozvolili dvojici radnika „Jure“ da progovore o kršenju prava na sindikalno organizovanje i o uslovima rada u toj fabrici, od pretnji trudnicama do zabranjivanju odlaska na WC. Zbog zalaganja za prava radnika u južnokorejskoj fabrici u Srbiji, ugrozili smo nacionalne interese Južne Koreje, pa su radnici koji su progovorili u emisiji ekspresno dobili otkaz, a izostanak bilo kakve reakcije naših državnih organa na kršenje Ustavom garantovanih prava otkrio je politiku Srbije po receptu MMF-a. Strah od pakovanja kofera investitora bio je i ostao veći od straha da će srpski radnik morati da nosi pelene na radnom mestu.

Srećom, ima onih koji se ne boje u Srbiji. Tako je Predrag Mitrović istrpeo tužbu koja je protiv njega podnela firma „Džinsi“ iz Leskovca zbog optužbi na račun te firme tokom jedne konferencije za štampu 2013. godine.

Ko štiti građane od stranih investitora

„Izneo sam prvu javnu kritiku poslovanja stranih investitora u Srbiji zasnovanu na analizi podataka Agencije za privredne registre i govorio o uslovima rada i neljudskom ophođenju stranih „gazdi“ prema obespravljenim radnicima“, navodi Mitrović i dodaje da „nažalost, i pored opomene pred otkaz na poslu, iznetih veštačenja i dokaza u sudskom sporu, kao i oslobađajuće presude, niko nikada od državnih organia nije to što je izneto iskoristio radi zaštite interesa države.“

Baš čudno. Kao da država treba da štiti naše građane od stranih država i grupacija koje ih ugrožavaju. Nismo li zato i vojsku desetkovali?

Jasno je da su urušavanje institucija, promocija jeftine radne snage, davanje subvencija, besplatnih zemljišta i priključaka strancima, uništavanje domaće konkurencije, gledanje kroz prste oko nelegalnog izvlačenja novca iz zemlje i kršenja prava radnika recept za profit stranih investitora, ali nije li cilj da i Srbija izvuče tu neku korist?

Finska je od 1930. do 1980. godine svaku kompaniju koja je imala više od 20% udela u vlasništvu stranaca klasifikovala kao „opasnu kompaniju.“ Opasnu po interese Finske i njenih građana, naravno.

U 19. veku, SAD su striktno ograničavale strane investicije u bankarstvu, špediciji, rudarstvu i šumarstvu, a Japan i Koreja su zabranjivale strane investicije u proizvodnji. Danas bi ih MMF karakterisao kao „neprijatelje slobodnog tržišta“, ali njihove mere su upalile – sve te države su danas bogate.

money-05Od 2002. do 2013. godine iz Srbije izneto 53,708 milijardi dolara ili blizu 4,476 milijardi dolara godišnje

U istraživačkoj studiji „Foreign Capital and Economic Growth“ autora Prasada, Rajana i Subramaniana iz 2007. godine, precizno se dokazuje da “zemlje u razvoju koje su se oslanjale manje na strani kapital, imale su brži ekonomski rast.“9 Logično je da se građani neće baviti stručnim analizama ovog tipa, ali je dužnost domaćih ekonomista i političara da sagledaju činjenice i prestanu sa kobnom praksom potčinjavanja državnih interesa sebičnim, destruktivnim i ponekad morbidnim zahtevima stranih investitora.

U suprotnom, od ionako urušenih državnih institucija će ostati samo ljuštura, ekonomija će nastaviti da stagnira, demokratski sistem će do kraja da se obrne naopačke tako da građani služe interesima političara, a radnička prava će se spustiti na nivo pre pobeda radničkih pokreta u 18. i 19. veku.

(ekspres.net)

Check Also

NEMAČKI GENERAL UZDMAO REGION: PONOVO NAM JE POTREBNA 1999. GODINA

Nemački general u penziji Johen Bot je nezadovoljan. Za „Bild“ kaže: „Priželjkujem avijaciju koja bi …