Branko Pavlović: Kada Vučić sigurno gubi?

Odgovor: onda kada Zoran Kesić shvati zašto moramo biti protiv MMF, NATO, Briselskog sporazuma, zašto EU integracije nisu dobre za Srbiju i koji je značaj danas nacionalne države punog kapaciteta, ne samo u slučaju Srbije, nego u svetskim razmerama.

Tekst koji sledi objašnjava prethodno iznetu tvrdnju, uz dve uvodne napomene.

Iako se to podrazumeva, ipak da naglasim da ja pod g. Kesićem podrazumevam čitav jedan društveni sloj u Srbiji, formalno obrazovanih ljudi, generacijski između 25 i 45 godina, uglavnom urbane populacije, koji suštinski imaju ogromnih rupa u znanju, a misle da su svakako bolji, ako ne baš i najbolji deo društva. Ukratko, kada govorim o Kesiću ja u prenosnom smislu govorim o ovom društvenom sloju.

I drugo, moj je utisak da je Kesiću zaista stalo da se u Srbiji živi bolje. Ja ga ne doživljavam kao „stranog plaćenika“ ili kao bilo kog protivnika. To je u suštini dobronameran svet koji iz neznanja, nesvesno, podržava ono protiv čega se pojavno bori.

Ako zanemarimo onaj deo biračkog tela koji nikada ili gotovo nikada ne glasa i ako ostavimo za trenutak po strani građane pripadnike manjinskih zajednica (pošto oni glasaju motivisani različitim razlozima), onda se biračko telo danas deli na:

• oko milion građana koji razumeju da je besmisleno kritikovati Vučića, a podržavati tezu da sami ne umemo da upravljamo sobom, nego da sve bitno ima da nam bude servirano iz inostranstva. Ovi građani uglavnom neće izaći na izbore zato što nemaju za koga da glasaju;

• one koji žestoko kritikuju Vučića, ali ne i dominantne strane interese u Srbiji, kojima pripada Kesić, kojih takođe ima oko milion i
• one koji glasaju za vladajuću grupaciju, uglavnom za Vučića. Njih je oko milion i po.

Prvoj grupi ne treba ništa posebno objašnjavati zato što su to uglavnom ljudi koji veoma dobro poznaju sistem u Srbiji. Ne samo trenutno vladajući, nego i stvarnu suštinu i probleme svakog većeg sistema, imaju uporedna znanja i sasvim su sposobni da sagledaju sve zamke suštinski vladajućeg stranog interesa u Srbiji.
Onima koji podržavaju Vučića nije sada moguće bilo šta objasniti iz više razloga:

1. Vučić im se kao hodža javlja pet puta dnevno preko svih televizija, podstičući veru u njegovu nepogrešivost, poštenje, marljivost, hrabrost, patriotizam, iskrenost, znanje, odlučnost, požrtvovanost, skromnost itd. i neumorno ukazujući tim glasačima na koju stranu treba da usmere svoje verovanje;

2. To je grupacija koja ili ima ličnih interesa da podrži vlast ili iskreno veruje da su penzioneri koji primaju 40 hiljada dinara mesečno i više, bogataši koje treba naročito oporezovati;

3. Uglavnom nemaju nikakvu svest o političkim manipulacijama i uz to privredu shvataju „količinski“, pa je za njih, na primer, uvek dobro da Železara Smederevo radi, pošto ne shvataju šta znači 100 miliona evra godišnjeg gubitka koje ta ista železara minimalno pravi;

4. Toj grupaciji je moguće ukazati na drugačije stavove samo ako imate onoliko para koliko Vučić troši u kampanji, a to je oko 10 miliona evra. Naravno, nije moguće imati taj novac i predlagati da se naš interes pretpostavi stranom interesu i još biti protiv Vučića.
Prema tome Kesiću, sudbina Srbije je u tvojim rukama!

Srbija od tebe traži da razumeš kako treba da nam izgleda zdravstvo, šta je dobro i poželjno u energetskom sistemu, da naučiš da nema razvoja ukoliko su strane investicije ključni model, šta i kako treba da uradimo u pravosuđu, koliko para može da se u Telekomu iskaže kao dobit, a danas ide u privatne džepove (i to mali broj džepova), zašto je monetarna politika Srbije ne samo pogrešna, nego pogubna za Srbiju itd.

A najvažnije je, Kesiću, da shvatiš zbog čega je sve priključivanje Srbije EU loše za nas.
Na tom tragu, pomoći će ti ako proanaliziraš zahteve stotina miliona građana država EU koji zahtevaju bitne promene.

Od Grčke, Portugalije, Španije, Italije, Britanije, koji su na tragu antineoliberalnog koncepta (ono što je kod nas Memorandum sa MMF koji u svojim emisijama nikada nisi doveo u pitanje), do Francuske, Mađarske, Nemačke, koji su na tragu antiameričke politike (ono što su kod nas sporazumi sa NATO, što ti kritikuješ još manje nego MMF).

Pored toga treba analizirati dodatne probleme EU koji dolaze iz neofašističkih, šovinističkih i drugih opredeljenja (Poljska, Litvanija, Danska, Švedska, Holandija) koji destabilizuju i čine neupravljivim sistem EU kakav poznajemo. Nezavisno od nas, EU kakvu poznajemo nije moguće očuvati, pa se naravno valja zapitati na koga mi to prebacujemo svoja ovlašćenja.

Naročito Kesiću, treba da se zapitaš kome mi to prebacujemo svoja ovlašćenja, kad je toj EU (čitaj Merkelovoj) odličan Erdogan, danas nesumnjivo najveći diktator od svih članica i kandidata EU. I Porošenko im je odličan. Njima da se priklonimo? Moraš to da proučiš.

Ovo otvara jedno važno metodološko pitanje: naime, kada se raspravlja o EU ili NATO, ili prodaji Telekoma, onda se realnost, to će reći neko postojeće stanje, ne poredi sa drugom realnošću – kako je Bugarskoj ili Rumuniji u EU ili kako su prošle države koje su u okruženju prodale svoje telekomunikacije, nego se poredi sa „modelom“ EU, zamišljenim sposobnostima kupca Telekoma itd.

Dakle stvarnost se poredi sa reklamom EU o sebi samoj. To je izuzetno važno da razumeš. Kao što Koka Kola kaže u reklami da je za sreću porodice ili ljubav potrebna flaša dnevno, a mi znamo da to uništava jetru gore nego alkohol, tako se i sve što čini realnost EU ili proameričkog sveta, bitno razlikuje od reklamnih poruka u kojima EU I NATO govore o sebi.

Pođi u učenju od pretpostavke da je Srbija neokolonizovana zemlja i videćeš kako će ti sve dalje biti jasno i logično. Ne samo da će biti jedino moguće da imamo sve ovako kako imamo, od medija do bankarstva i prosvete, nego će ti se i cela priča o EU pokazati samo kao jedna varijacija globalizacije koja ima za cilj da vlada nedoraslim narodima i sluđenim građanima.

Posle svega rečenog ostaje ti još samo jedna lekcija koju treba razumeti. Kako se boriti protiv neokolonijalizma? Naravno da nije reč o samo jednom polju. Smeh kojim se ti boriš je recimo važan, ali šta je to bez čega ta borba ni u Srbiji ni bilo gde drugde na svetu ne može biti uspešna? To su poluge koje ima samo nacionalna država punog kapaciteta.

Zato su izbori u Grčkoj, Portugaliji, Španiji, sutra u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, pa Britaniji itd. toliko važni. Ili isto to iz drugog ugla, upravo zato što su zadržali punu ingerenciju nacionalne države Kina, Indija, Ekvador, Rusija, Peru, Australija itd. i mogu da se suprotstave globalizaciji.
Tome treba dodati da nas iskustvo EU nepobitno uči da nikave demokratije izvan okvira nacionalnih država nema.

To je ono što se od milja zove „briselska administracija“, a u stvarnosti Evropska centralna banka i kancelar Nemačke. U tvom stilu kuvarskog recepta: tome dodati kašiku Francuske i nešto Britanije i demokratija je skuvana.

Podrazumeva se da nacionalna država može biti i dobra i loša, ali građani imaju neku šansu da to promene. U globalističkim integracijama nemaju nikakvu šansu.
Svemu tome onda treba dodati pitanje ugrožavanja teritorijalnog integriteta Srbije, kulturnog identiteta Srba i urušavanja celokupnog pravnog poretka, koji se vrše kroz Briselske sporazume, kao ogroman dodatni razlog specifično vezan za Srbiju, zbog koga su integracije u EU za nas štetne.

Spreman sam Kesiću da vam za svaku oblast za koju ste zainteresovani obezbedim seminar, kao podsticaj za produbljivanje daljih znanja. Da su bolje prilike, da Srbija nije kolonija, vaše znanje bi bilo sasvim dovoljno za duhovit šou koji vodite, a za uspešan šou i to je previše, ali u odnosu na probleme pred kojima se Srbija nalazi to je nedovoljno.

Tek kada se ova dva danas odvojena miliona građana Srbije idejno približe i postanu dva miliona u političkom smislu, slom Vučića je neminovan, a budućnost Srbije u ovoj generaciji zagarantovana.