Branko Radun: Evropske države kao odgovor na izazov terorizma jačaju svoje bezbednosne snage, pojačavaju nadzor, podižu ograde, a mi sve suprotno.. Ima li ko normalan u državi?!

Piše: Branko Radun

Hiljade ljudi je napustilo vojsku, policiju i službe bezbednosti, ili je penzionisano u „punoj snazi“.

Deo tih ljudi bi se mogao vratiti „u posao“ kroz rezervni sastav policije, vojske ili pak civilne zaštite *Pokazala se strukturna slabost i nejedinstvo EU, a pre svega slabost Nemačke da predvodi EU i nametne bilo kakvo rešenje za izbegličku krizu. Pouka za Srbiju: nije dobro previše slediti Nemačku, jer je ona gubitnik, ali ni ići nasuprot njenim ciljevima, jer je i dalje prva zemlja EU

Konferencija ministara spoljnih i unutrašnjih poslova država na „balkanskoj ruti“ plus Austrija održana je u Beču povodom novog talasa migranata, koji u perspektivi preti da potopi Zapadnu Evropu a pre svega Austriju, Nemačku i Švedsku. Grčka, iako članica EU, nije pozvana kao „neposlušna“.

Sa te konferencije su stigle poruke – želimo smanjiti broj pridošlih migranata, a po mogućstvu i potpuno zaustaviti novi talas trećesvetskih masa koje hrle u EU kao u „obećanu zemlju“. Pored selekcije ili trijaže među migrantima (na ekonomsku migraciju i na izbeglice ali i na one koji su potencijalni ekstremisti) prvi put se jasno govori o želji da se blokira ulazak novih desetina hiljada migranata.

Ovom konferencijom Beč sebe promoviše u ulozi lidera rešavanja migrantske krize, a nova granica „Evrope“ je makedonsko-grčka. No isto tako je jasno da EU nema jasno i jedinstveno rešenje za ovu krizu, koja ako se nastavi u narednim godinama, može potpuno promeniti lice kontinenta.

Ova kriza migranata koja je u vezi i sa jačanjem ekstremizma i terorističkim aktima (masakr u Parizu) ogolila je mnogo toga što se do sada prikrivalo. Pokazala se strukturna slabost i nejedinstvo EU, a pre svega slabost Nemačke da predvodi EU i nametne bilo kakvo rešenje za ovaj gorući problem.

Zemlje istočnog dela EU ili „nova Evropa“ odbile su sistem kvota i time urušile autoritet Nemačke i kancelarke Merkel. Pouka za Srbiju: nije dobro previše slediti Nemačku, jer je ona gubitnik, ali ni ići nasuprot njenim ciljevima, jer je i dalje prva zemlja EU.

Posledice nejedinstva i nesposobnosti EU da reši pitanje migranata ali i druga goruća socijalna pitanja mogu ubrzo dovesti (kao uzrok ili katalizator) do tektonskih promena – odlaska Merkelove u Nemačkoj (ili značajnije slabljenje), dolaska Lepenove na vlast u Francuskoj i izlazak Britanije iz EU. Dve od ovde tri stvari čine EU nečim sasvim drugačijim od onoga što je bila do sada.

Pored toga jačanje desnih i antimigrantskih političkih opcija menja političku mapu čitave EU. EU je ophrvana brojnim krizama, od koje nijednu ne uspeva da zatvori, a otvara joj se uvek neka nova. Velika kriza, zaduženost država i privreda, migranti, nezaposlenost, terorizam i potencijalni sukobi na različitim nivoima jesu problemi koji muče članice EU. Danas je Evropa, računajući i sukob u Ukrajini, ali i u Siriji koji se reflektuje i na Evropu, mnogo manje stabilna i bezbedna no što je bila.

Šta čine evropske zemlje u svetu koji je sve više haotičan? Kao odgovor na izazov terorizma jačaju bezbednosne snage i nadzor rizičnih grupa i prostora. Kao izazov na nekontrolisanu i ilegalnu migraciju neke države koriste vojsku, druge pojačavaju nadzor, treće podižu ograde. Kratko rečeno, jačaju svoje vojne i bezbednosne efektive i na nov način koriste postojeće resurse nastojeći da koordinišu aktivnosti sa drugima, sve sa ciljem da bi zaštitili svoje nacionalne i spoljne granice EU od ulaska prekomernog broja migranata, a među njima i potencijalnih ekstremista i terorista.

Šta da čini Srbija u novim okolnostima nejedinstva u EU i slabljenja autoriteta Nemačke s jedne, i izazovom novog talasa nekontrolisane i ilegalne migracije,s druge strane. Srbija je država sa najvećim bezbednosnim izazovima u Evropi – secesija Kosova, a moguća su i neka druga krizna žarišta. Na jugu je Makedonija, koja može lako biti podeljena između Makedonaca i Albanaca.

S druge strane je Crna Gora, u kojoj imamo duboke unutrašnje podele koje reflektuju i nedavne oštre antivladine demonstracije. Tu je i BiH, „država provizorijum“, koja nekako opstaje samo zahvaljujući zapadnim pritiscima i tutorstvom. Takvo nestabilno i fragmentarno okruženje je puno izazova i lak izvor novih trvenja i sukoba. Kad se tome doda nekoliko stotina pripadnika ID, koji se bore u Siriji, a koji su sa ovih prostora, postaje jasno da su pred našom zemljom teški i komplikovani bezbednosni izazovi.

Ako sledimo evropske države, ali i trendove u SAD, Rusiji i u drugima zemljama – jedini način da budete bezbedni jeste da ulažete mnogo više resursa u sferu odbrane i bezbednosti. Jačanje bezbednosnog aparata koji bi se bavio ovim izazovima jeste ono što rade sve zemlje u Evropi. Neke od njih nabavljaju nove tehnologije praćenja i reagovanja koja omogućavaju efikasniju kontrolu granice i teritorije.

Pojedine zemlje poput Mađarske, ali i SAD ili Izraela podižu ograde i zidove da bi podigli nivo bezbednosti na granici. Ne želimo reći da je i za Srbiju rešenje ograda na jugu, već da to treba biti opcija i ako dođe do toga, da se može brzo reagovati. Rešenje ne može biti tako prosto „da“ ili „ne“ ograda.

Potreban je novi pristup novim bezbednosnim rizicima, kao i aktivnija saradnja sa specijalističkim službama država i Istoka i Zapada. Za ozbiljniju kontrolu granice, ali i ruta kretanja migranata, ali i za druge bezbednosne probleme potrebno vam je mnogo više od jedne ograde.

Potrebni su vam uz novu opremu za nadzor pre svega kvalifikovani i sposobni ljudi u većem broju no što trenutno imamo u sastavu vojske, policije i bezbednosnih službi. Srbija ima ogroman rezervoar kadrova za ovakve poslove, a taj rezervoar nije nimalo iskorišćen. Hiljade ljudi je napustilo vojsku, policiju i službe bezbednosti, ili je penzionisano u „punoj snazi“.

Deo tih ljudi bi se mogao vratiti „u posao“ kroz rezervni sastav policije, vojske ili pak civilne zaštite (da smo imali ovu službu, drugačije bi reagovali u poplavama). Samo angažovanje ovih ljudi bi imalo višestruko pozitivne efekte – javnost bi reagovala pozitivno na jačanje bezbednosnih snaga, pripadnici redovnog sastava bi u velikom procentu bili zadovoljni da ih država uvažava kao sposobne da izvrše odgovorne zadatke, a jačala bi i korisna kompeticija između redovnog i rezervnog sastava.

To naravno ne bi išlo lako zbog spoljnih pritisaka i unutrašnje opstrukcije, ali bi odmeren i „korak po korak“ pristup imao značajne šanse za uspeh.
Takvo povremeno angažovanje rezervnog sastava ne bi mnogo koštalo državu jer ljudima iz ovih struktura koji su „penzionisani i marginalizovani“ sam poziv od institucija bio bi značajniji od novca.

Zašto bismo mi prihvatali tuđe vojnike na svojim granicama, kako to već nudi Austrija, ako imamo dovoljno svog kadra koji uz to ima realno krizno i borbeno iskustvo. Jer da se prisetimo one mudrosti – ko ne plaća svoju vojsku plaćaće tuđu.

(Danas)