Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Čedomir Antić
Tokom tri decenije Srbija živi sa očiglednim, neporecivim i politički dugoročno letalnim nedostatkom demokratije. Autoritarne vladavine Srbiji su nametnute. Srpski narod je u moderno doba ušao kao egalitaran i uveren u svoju političku misiju, opterećen prekinutim tradicijama, neprosvećenošću i siromaštvom, uprkos svemu uveren u potrebu demokratizacije. Svetski ratovi i totalitarizam značajno su doprineli stanju u kome se nalazimo.
Važnu ulogu ima i divlja, neplanirana, neodrživa i neuspešna modernizacija izvršena u vreme jugoslovenstva i komunizma koja nije dovela do potpunog prevazilaženja niti jednog od ovih problema, a u međuvremenu su stvoreni drugi. Elita je postala slabija i manjkavija, narod je pored ostalog izgubio većinsko uverenje o sopstvenoj političkoj emancipovanosti i ekonomskoj samostalnosti.
Sve naše vlade formirane posle 1990. godine su – bez obzira na ideologiju i dostignuća, a bilo je među njima onih koje su pokušavale i u izvesnoj meri uspele da uspostave nekakav demokratski poredak – u svojoj suštini bile nedemokratske. To, razume se ne znači da su „svi bili isti“, jer nije isto biti 100 ili 3 metra ispod površine vode. Jasno je da je uspešniji onaj koji se nalazi na ovoj drugoj nego li na prvoj dubini, bez obzira na činjenicu da obojica ne mogu da udahnu vlazduh.
Neko bi rekao da su za to odgovorni istorija i neraspoložene velike sile. Drugi krive zemlje Kvinte, i u tome imaju više pravo nego, treći koji kude Rusku Federaciju. Mnogi sa pravom upiru prstom u iskvarene elite koje su modelirali Brozov i Miloševićev režim, strane agenture i razni drugi, obični, kriminalci. Ipak, ideja da su „svi isti“ niti je tačna, niti je korisna.
Koliko god bilo jednostavno i lako reći da je demokratija nemoguća i neostvariva i da su se svi o nju ogrešili, jasno je da je jedini put ka slobodi, demokratiji i obnovi Srbije i Srpstva, započeo 2000, a trebao je tim putem poći još 1990, ili još bolje 1945. godine.
Jasno je da je taj put trnovit, težak i da smo malo prošli. Neporecivo je da je režim uspostavljen posle 2012. zemlju uglavnom vratio unazad, a retki su aspekti u kojima je umesto stagnacije bilo napretka. Vučićev režim u svojoj je suštini autoritaran, on je oslonjen na deo stanovništva – neprosvećen, antimoderan i naklonjen tiraniji – sa kojim su sve demokratske vlade (od Narodne radikane stranke do danas) pravile nekakav sporazum, ali se na njega nisu oslanjale niti zasnivale svoju politiku na njegovim nerealnim i neodgovornim zahtevima.
Za Vučića i njegov režim slika je važnija od stvarnosti i zato je pitanje teških i dugoročnih odluka stavljeno u drugi plan. Njegova ekonomska dostignuća su slabija od svih naših suseda, a je uspeo da održi kurs dinara. Njegove reforme su lažne. Spoljna politika neuspešna i sluganska. Srpsku demokratiju vratio je na nivo iz vreme Miloševićeve vlasti. Korupcija je veća nego ikada posle 2003. godine.
Medijske slobode manje nego igde na Balkanu, uključujući čak i Crnu Goru! Zahvaljujući monopolu vlasti i medija uspeo je da podmiti deo moćnih i bogatih ljudi, a kod neobrazovanog i apolitičnog sveta stvorio je privid velikih uspeha. Kao što vidimo posledice tog monopola su kratkoveke i nepotpune.
Vučiću je, međutim, zahvaljujući velikoj političkoj veštini i energiji koju je uložio, uspelo da uspostavi lični režim kakav se ne pamti od vremena Josipa Broza i da za svoju politiku privuče podršku inače posvađanih velikih sila. Vreme će pokazati da je reč delom o njegovoj sposobnosti a delom o slučajnosti, odnosno narodnoj nesreći, ali to nije toliko bitno.
Iako je uspeo da u potpunosti uništi ionako slabe i posvađane, deideologizovane i korumpirane demokratske stranke, Vučić se svega četiri godine posle uspostave režima, odnosne dve godine nakon što je postao njegov neprikosnoveni vođa suočio sa velikim izazovom – narodnim demonstracijama koje širom zemlje okupljaju stotine hiljada građana.
Iako okupljaju nezadovoljnike svega jednom sedmično, ove demonstracije traju već šest meseci. Režim je odgovorio nervozno i ta je greška dala demonstracijama masovnost i trajnost. Posle je nastojao da ih udavi medijskom blokadom i raznim pretnjama, manipulacijama i podmetanjima. Nije uspeo. Da je primenio silu do sada bi već bio u instranstvu ili u zatvoru. Zato manipuliše nacionalnim temama i igra na vreme.
Od devedesetih godina osećam gađenje prema raznim defetistima, demokratskim šminkerima i raznim režimskim šaptačima koji u ovakvim situacijama uvek ponavljaju isto: „Uzaludno je potrošena narodna energija.“ Pre svega, narod nije baterija za mobilni telefon. Borba za slobodu je stalna i neprekidna i kamo sreće da je vodimo na način na koji je vode demokratske nacije -zbog sitnica.
Ne razumem kako te narikače doživljavaju demokratiju? Svoje kosurine friziraju na sedmičnom nivou, zube peru više puta dnevno, a demokratiju ostavljaju na čuvanje i održavanje onima koji raspolažu državnim budžetom?!
Zbog takvog stava nam je ovako loše.
Logično, mada ne i svima u našoj javnosti razumljivo, Vučićev režim posle šest meseci protesta nije pao. Kako i da padne kada su oni koji protiv njega protestuju razvili „zastavu demokratije“. Neko možda očekuje pomoć američkih službi, ali za sve nas bi bolje bilo da one ovde nisu uključene na bilo kojoj od strana.
Posle šest meseci rezultati su sledeći: dvojica predsednika opština, naprednjačkih siledžija, morali su da podnesu ostavke, postalo je opšteprihvaćeno da u Srbiji postoji jedan nedemokratski režim na jednoj, i Savez za Srbiju kao njegova opozicija – na drugoj strani. Satelitske stranke režima, kao LDP, LSD, DSS… do kraja su razobličene i kompromitovane.
Savez za Srbiju je uspeo da mobiliše desetine hiljada ljudi, da profiliše kratkoročnu strategiju i neprihvatanjem nedemokratskih izbora u budućnosti suoči Vučića sa prvim ozbiljnim ograničenjem u delovanju. Zato režim toliko taktizira u pregovoima sa Albancima i zato do sada nisu održani vanredni izbori.
Za sada, čini se da su ovo jedne od najsupešnijih demonstracija u istoriji srpske republike. Ipak, važan preduslov punog uspeha nije ostvaren.
Stranke Saveza za Srbiju, sa delimičnim izuzetkom Narodne stranke, nisu uspele da značajnije povećaju svoje članstvo. Nezvanični vođa saveza, Dragan Đilas, do sada, prilikom organizovanja, nije izbegao niti jednu grešku DOS-a i DEPOS-a. Mada, možda činjenica da SZS još uvek nije formalizovan i da će uvek sve činiti tako da u savezu bude što više „ljudi od slame“ i da on ima apsolutan uticaj, pokazuje da ovaj učesnik svedok politike opozicije iz devedesetih godina prošlog veka, možda smatra da je tim koalicijiama nedostajala „pametna glava“ (jedna i sopstvena, naravno) i „čvrsta ruka“ (njegova, desna).
Drugi problem predstavlja nespremnost SZS da izađe sa konkretnim programom. Stari političari, nesvesni da je stanje u zemlji gore nego što ga oni predstavljaju, nemaju mnogo uverenja niti političkih opredeljenja, ne bi želeli da se obavezuju, niti nešto da brane, a brinu i da bi im režim mogao „ukrasti“ ideje.
Treća muka je nedostatak novih ljudi. Priča o novim licima je licemerna – u zemlji monopola i nepotizma podmlađivanje se vrši adopcijom – pa svaki Vučić ima svog Grigorija Lava Pajkića; ili revolucijom: pa umesto Miloševića do moći dođe od predačke anoreksije izludeli don Čedomir Jovanović.
Konačno, stari opozicionari, bez uverenja i energije, organizovani nefunkcionalno, nisu bili spremni da i sami, u razmerama koje su im moguće, učine ono što su neki student u Novom Sadu, Đorđe Ristić u Vranju ili Maja Pešić u Aranđelovcu, odavno uradili. Da radikalizuju protest.
Ti mladi ljudi stavili su glave u torbe, stali naspram jačih i nisu se povukli ni za milimetar. Red je da vođe opozicije – bez psovanja protivnika ili ne daj Bože tuče sa policijom koju bi sami počeli – nateraju Vučića da ih zatvori. Pre toga bilo bi dobro da isplaniraju dalje aktivnosti. Eno im kao uzora Albanije, Rumunije, Jermenije, pa i Makedonije u doba Gruevskog. Takođe, bez ideologije, programa, strategije, organizacije i odanih zamenika, mogli bi da iz zatvora izađu kao privatna lica.
Toliko o bilansu.
Ne grdite, dobri opozicionari, ogledalo zato što je lice, možda, ružno.
(Napredni klub)
