„Čeka nas duboka kriza i armagedon za Vučića.. Kako će se sve završiti, zavisi od ova dva faktora..!“

Piše: Željko Cvijanović

Dani pred nama biće poslednji i neopozivi ispit zrelosti nacionalne Srbije

1.
Južni tok je pukao u Bugarskoj; koja zemlja je najslabija karika Južnog toka 2.0? Mađarska otpada u startu; već su pokušali (i pokušavaju), ali Orban se drži prilično dobro. Grčka? Teško, njen posao Imperija vidi u nagrizanju evra, a, da bude i antiruski punkt, bilo bi previše u trenutku kad Grke još nije napustio osećaj da su se sabrali protiv okupacije i poniženja.

Mnogi će tipovati na Makedoniju. Iako premijer Gruevski deluje kao neko ko je prešao Rubikon, zemlja je još iz vremena rušenja Miloševića premrežena zapadnim službama i ima ozbiljan i ljut albanski korpus, spreman da se pokrene na signal američkih diplomata. Pa ipak, Makedonija, gledano iz ugla Imperije, nije sjajno rešenje. Zašto?

I svet i Balkan su se promenili od 2001. godine. Aktiviranje Albanaca najpre bi homogenizovalo Makedonce, mnogo više nego onda. Osim toga, moglo bi da podigne bar pola pravoslavnog Balkana protiv Albanaca. U slučaju otvaranja građanskog sukoba u Makedoniji, ovaj put tamo bi išli i srpski i grčki dobrovoljci, ne samo po sili emocija već i po tome da bi i Srbija i Grčka, možda čak i Bugarska, radije rešavale sve otvorenije balkansko pitanje u Makedoniji nego kod svoje kuće.

Naravno, teško je verovati da bi i Rusi sedeli skršenih ruku kao 90-tih i s početka 2000-tih. U svakom slučaju, konflikt u Makedoniji značio bi homogenizaciju pravoslavnih, a previše je para na Zapadu proteklih decenija potrošeno na razbijanje tog korpusa da bi se stvar olako i glupo izložila takvom riziku.

2.
Najtanja karika je Srbija, i to ne toliko ni zbog njene vlasti, ni zbog krupnih socijalnih problema, pa ni zbog dela nacionalnih manjina koje mogu da budu veoma osetljive na uticaje iz zapadnih centara. Radi se o nečem drugom: Srbija je, pored Ukrajine, istočnoevropska zemlja sa najrazuđenijom petom kolonom i najgušće postavljenom majdanskom infrastrukturom – od medija i nevladinih organizacija, preko opozicionih stranaka spremih da za vlast konkurišu u ambasadama, a ne pred građanima, sve do vlasti, duboko načete petom kolonom, do samih građana, kojima već više od pet godina gotovo niko ne govori istinu niti objašnjava politički proces koji se pred njima odvija.

Zbog toga, možda u Srbiji neće biti najlakše prekinuti Južni tok 2.0, ali će biti najfunkcionalnije. Prvo, odbaciti Ruse iz Srbije znači odbaciti ih na celom Balkanu – što preko Makedonije ne bi bilo moguće; i, drugo, na taj način proces ulaska Srbije u NATO i potpuna zavisnost od evropskih integracija postali bi najverovatnije nepovratni procesi, što za sada ipak nisu.

3.
Da je dakle Srbija, ako već ne najtanja, a ono najpogodnija karika, lepo nam je u petak ilustrovala Brankica Stanković, starleta domaćeg „istraživačkog novinarstva“, kad je tražila od policije da joj, na njenu odgovornost, ukine lično obezbeđenje. Smešno? Meni nije.

Ima tome više od deceniju otkako se ovoj bizarnoj pojavi u inače za to vreme obizarenom domaćem žurnalizmu ono malo preostalog pristojnog sveta u struci smeje, istina gorko. Istovremeno, svi ostali stvarali su monstruma – onaj petokolonaški deo jer je ova Rozmerina beba u danima koji su dolazili za njihov naum bila neophodna; ostali su podršku dali uvereni da je uspeh nečeg tako bizarnog mogao biti skrojen samo na nekom suviše visokom mestu – negde između ambasada i Boga – i da je suprotstaviti se tome isto što i pljuvati u vazduh. Uskoro je Brankica Stanković sakupila nagrada i priznanja kao porodica Bećković za pola veka, postajući etalon istine i pravde, gde nije bez značaja da je istovremeno Srbija, kao u bezdan, sve dublje padala u laž, skarednost i nepravdu.

4.
Tajna svakog sličnog uspeha je u tome što je banalniji nego što izgleda. Iza „istraživačkog novinarstva“ stajale su službe – strane i domaće u funkciji stranih; iza javnog interesa interesi ambasada; na mestu predmeta istraživanja oni koje su stranci otpisivali ili opominjali. Onaj ko se našao kao tema u Brankicinim emisijama, pa još ako bi njenu reč o njemu pratila muzika iz Omena, taj se dobrom nije nadao. Tako je u Srbiji nastala poslednja mutacija agenturnog novinarstva, naravno, sa svim pratećim predstavama istraživačkog, nezavisnog i borbe za javni interes.

Stankovićeva se, naravno, prilično uživela u svoju ulogu onako kako to može samo onaj ko o profesiji malo zna, ko ima stomak za svaku gadariju koju izgovara i ko, povrh svega, veruje u ono što govori. Najmanje što su mogli ubogi političari pred takvim fenomenom jeste da budu ljubazni i ne kače se, kao i da joj obezbede policijsku zaštitu.

5.
Ali đavo je odneo šalu. Tek sad, pošto je otkazala policijsku zaštitu, Brankici zaštita zaista treba. Zašto? Zato ššto treba Srbiji. Naime, pokušajte da u oštroj konkurenciji današnje petokolonaške Srbije pronađete nekog čiji domet je toliko nadrastao figuru; rečju, nekog toliko bezvrednog i toliko uticajnog. Idealna osoba za znate već. Da je Rusija imala nekog takvog, Boris Njemcov ne bi prošao kasting i verovatno bi se naživeo. Razumemo se?

Sve ovo nije šala, čak ni gorka šala. Rad Brankice Stanković, pa i njeno otpuštanje policijske zaštite, u funkciji je postavljanja na svoja mesta infrastrukture majdanske Srbije.

Sve je tu: podigla se peta kolona, koja kuka na cenzuru, kao da nje u vreme njihove harmonije sa vlasti nije bilo, a zapravo sve gleda hoće li Vučić između dva putovanja u Moskvu – jednog diskretnog i jednog zvaničnog – konačno otkačiti Ruse; tu su mediji spremni da zaigraju još jednu veliku igru; tu je i gomila ojađenog sveta gotovog da za dnevnicu od 50 evra učini bilo šta; ne izostaje ni korupmpirani deo nacionalista, bez kojih to nikako neće ići, pa su zato ovih dana već dobili ponudu kakvu nisu videli skoro deceniju; za njima, naravno, gazi i glupi deo nacionalista, bez kojih to jednako ne može, i koji bi da najpre sruše Vučića, a već će se nekako nagoditi sa Pešićevom i Pajtićem da nekoga iznesu do vlasti.

Tu je, na kraju, i gomila ojađenog ravnodušnog sveta, uverena da sve ovo niti može gore niti može bolje, pa nije zgoreg da se nešto dešava. I, naravno, ne treba isključiti vlast, koja je, taman kao i Janukovičeva, zaposlila u svojim kancelarijama dovoljno budućih majdanovaca, još u vremenima kad joj se javljalo da je pametnija od svih prethodnih i da se to njoj nikad neće desiti.

6.
Može dakle Vučić da bruka i sebe i Srbiju dovodeći u Beograd Tonija Blera, to nije dovoljno da mirno spava; može MMF-u da obeća po kilu krvi svakog od nas, ni to neće biti dovoljno; može da potpiše ne-znam-šta sa NATO, opet neće dovoljno uraditi; može i sam da otera Srbe sa Kosova, malo je; malo je i čak i da uvede Rusiji sankcije, uostalom zar ih Orban nije uveo, pa ga opet ruše i proglašavaju čudovištem.

Pitanje svih pitanja je dakle novi Južni tok. Srpski ulazak u taj posao – a on više nije moguć da, kao prethodni put, kažeš „da“ i čekaš da Bugari puknu – biće dovoljan da ovde počne ono što biti ne može. Sa druge strane, srpsko „ne“ Južnom toku početak je kraja svake srpske priče današnje vlasti, posle toga nijedna laž više neće moći da se proda kao istina, nijedna istina neće moći da se proda drugačije nego kao laž.

7.
Duboka kriza čeka nas i ovako i onako. Kako će se ona završiti, dosta će zavisiti od dva faktora, koji prethodnih godina nisu bili u prvom planu. Prvi faktor su Rusi, čije prisustvo na Balkanu je danas i veće i produktivnije čak nego i u nekim zlatnim danima Sovjetskog Saveza. Prvo, koliko god u evropskim previranjima elite radile za Vašington, vreme mnogo više radi za Ruse. Drugo, Južni tok 2.0. strateški je potentniji projekat od prvobitne verzije ne samo po tome što uključuje Tursku i isključuje Ukrajinu već i po tome što odseca Bugarsku i Rumuniju kao dve važne zemlje u američkim balkanskikm planovima.

Drugi važan faktor biće ono što nazivamo nacionalnom Srbijom, bez obzira što je reč o korpusu na koji je dubok trag ostavio niz poraza, neprekinut još od 2008. godine. Taj korpus danas je sa gomilom razloga veoma kritičan prema Vučiću, s tim što neki njegovi delovi pokazuju ozbiljne znakove opsednutosti njime, rekao bih, bez mnogo jakih razloga. I njegovo „da“ i njegovo „ne“ Južnom toku 2.0. biće jači podsticaj za artikulaciju nacionalnog korpusa od bilo kog u poslednjih nekoliko godina.

Ako odgovor bude „ne“, Vučić će se povući na veoma uzak prostor delovanja, isti onakav na koji se povukao Tadić posle predaje Kosova u UN, ostavljajući širok prostor nacionalnoj Srbiji, koju su u to vreme, bar prema strukturi birača, popunjavali i naprednjaci. Ako odgovor bude „ne“, biće to poslednji udarac i za same naprednjake, koji će ga možda i preživeti na nogama, ali ne i u jednom komadu.

8.
Ako odgovor Južnom toku 2.0. bude „da“, neće to biti razlog da se nacionalna opozicija bratimi sa Vučićem, još manje da mu zaboravi Briselski sporazum, tek to „da“ neće moći da bude odbranjeno bez okupljanja nacionalne Srbije. Biće to prilika da nacionalna Srbija konačno i neopozivo odgovori na pitanje ko je veći neprijatelj Srbije – Vučić ili stranci. Ako je odgovor na prvom, nema nikavog razloga da ne odemo u zapadne ambasade i uzmemo nešto keša da „srušimo diktatora“; ako je na drugom, biće to znak da branimo Južni tok 2.0. kao poslednju tačku političke odstupnice.

To „da“ i to „ne“ za Vučića će biti neka vrsta armagedona, i to u svakom slučaju; za nacionalnu Srbiju, međutim, biće poslednji ispit zrelosti, posle koga valja preuzeti istinsku odgovornost za sudbinu Srbije ili se razići sa kopljima u trnju, ostavljajući dolazeći naraštaj da zri bez našeg uticaja jer će mu tako biti bolje nego s njim.

(Standard)