Cvijanović: Francuska i Oland su idealne žrtve- Amerika je svoj Patriot Act preživela, Francuska neće!

Piše: Željko Cvijanović

1.

Više od medijske pažnje koju izaziva, više i od broja i „kvaliteta“ žrtava, uspeh jedne terorističke operacije u prvom redu ogleda se u odgovoru strane koja predstavlja žrtvu. Time meren, napad Islamske države na Pariz najveći je uspeh terorista još od napada na Njujork 11. septembra 2001. godine.

Koliko god osuđivali francusku politiku na Bliskom Istoku, bilo je tužno videti aktuelnog naslednika De Golovog pečata kako u prošlu subotu na sav glas objavljuje rat jednom planetarnom strašilu koje se proglasilo vojskom. Još tužnije bilo je gledati smešnih 15-tak aviona jedne nekad velike sile koji su uzleteli i istresli svoje rakete negde gde su njihove velike uplašene oči mogle da vide ratnike ISIS. (Posle smo saznali da su tukli sirijsku naftnu infrastrukturu na okupiranoj teritoriji, baš bi bilo lepo saznati ko im je dao spisak ciljeva.) Ali ni to nije bilo dovoljno, nego su odjednom svi počeli da ponavljaju, kao papagaji, kako zbog napada terorista Francuska mora da promeni ustav, gde se stvari polako slažu da Patriot Act prepliva Atlantik i ukoreni se u Evropi.

Opštu histeriju i provalu gluposti upotpunili su oni od kojih se to najviše očekivalo – francuski intelektualci. Uticajni Dominik Moizi, kao neki savremeni Urban II, napad u Parizu vidi u ključu sukoba varvarstva protiv civilizacije. I ne samo to, već, posve krstaški, kao projekat koji će ujediniti i spasiti Evropu vidi rat protiv islamskih varvara, koji će nam vratiti poljuljani identitet Evropljana. Još uticajniji Bernar-Anri Levi ko zna koji put poziva u rat žaleći pritom što – nimalo originalno, jer to je opšte mesto američkih neokona – islam nije imao svoju reformaciju, jer da su, eto, imali svog Martina Lutera, danas ne bismo strahovali od ISIS.

2.

U vremenima i događajima kad bi normalan svet morao da uđe u široko preispitivanje sopstvene pozicije, u Francuskoj ni reči o tome kako će sledeće godine biti obeležen ceo vek Sajks-Pikotovog sporazuma, kojim je dat startni znak za besomučnu zapadnu eksploataciju Bliskog Istoka. Niko se više na Zapadu ne seća kako će se četiri godine potom navršiti sto godina od konferencije u San Remu, posle koje su u Čerčilovoj režiji zapadne sile pogazile obećanja data Arapima. Sve posle toga bila je samo razrada zadate teme, ceo vek zavera, državnih udara, kriza i ratova, sto godina neprestanog stezanja zavrtnja, koje je kulminiralo okupacijom Iraka, Arapskim prolećem i lomljenjem Sirije. Naravno, ta gradacija imala je i svoju srazmerno gradirajuću projektovanu reakciju – ono što nisu mogli brutalni Jaser Arafat i PLO, mogli su Bin Ladenovi mudžahedini; gde su stali mudžahedini nastavio je njihov monstruozniji naslednik Al Kaida; kad je potrošena Al Kaida, dobre su bile zveri ISIS.

Naravno, i ISIS će biti uništen, doduše ne zbog toga što je Zapad moralno zgrožen poslednjom mutacijom islamskih boraca, već zato što je potrošen i što je Rusija zabrinuta od mogućih planova njihovih pokrovitelja na svojoj teritoriji. Ali šta će, prateći stogodišnji trend, uslediti na Bliskom Istoku posle ISIS. Banda ljudoždera? Sekta derača kože s leđa?

O tome će i Oland i BHL misliti sutra. Naravno, nijedan glas humanističke Evrope ne misli da bi možda za promenu Arape trebalo ostaviti neko vreme da na miru rešavaju svoje probleme. Zašto? Zato što – kaže savremeni evropski liberalni um – humanizam danas nije realpolitička pozicija. Umesto toga, sugeriše BHL, potrebno je pronaći islamskog Martina Lutera. Kakva grandiozna kulturrasistička budalaština! Pokušajte da zamislite muslimana koji bi rekao da je hrišćanstvu neophodan Muhamed.

3.

Zapadno razumevanje Arapa izvezlo im je jedan od svojih najmonstruoznijih sekularističkih izuma – terorizam. Nedugo zatim shvatili su kako je reč o suviše vrednoj batini da bi služila muslimanima. Nisu im dakle samo oteli naftu i budućnost već – u eri mudžahedina, Al Kaide i ISIS – i terorizam, koji su im prethodno velikodušno darovali.

Ako se dakle Buš mlađi pre tuce godina poneo kao budala, prepričavajući kako mu je sam Bog rekao da napadne Irak, postoje li reči da se opiše ponašanje Olanda, koji zna kakvom katastrofom se završila Bušova avantura i pokušava to isto? Francuska i Oland tako su se pokazali kao idealna žrtva, i to dvostruka. Kao najrazbijenija velika evropska zemlja, Francuska je bila i ostaje najlakši plen terorista, i, kao isto to, idealna žrtva Amerike. Jer Patriot Act teško je urušio Ameriku, izvodeći tranziciju iz demokratije u vladavinu tajnih službi i bankara. Ali Amerika je svoj Patriot Act preživela, Francuska neće. Takva promena sekularizovanoj Evropi će za trenutak povratiti iluziju kako se svojom nevelikom snagom obračunava sa terorizmom, ali će je uvući u islamofobiju i otvoriti joj stare rane etnonacionalizma. Patriot Act Evropi, koju će napasti preko Francuske, doneće potpuni haos.

4.

Iako je u napadu na Pariz bilo mnogo kontradiktornih momenata, običnom posmatraču nije moguće da pronađe čvrste argumente da se radilo o još jednoj američkoj false flag operaciji. Ono, međutim, što se ne može poreći jeste da je najviše koristi od udara ISIS na Pariz imao Vašington, koliko god zapadni mediji puštali dimne bombe kao je sve to približilo Olanda i Putina. Jer, ako veći deo Evrope danas prihvati Olandovu retoriku, njeno istinsko političko buđenje, koje je u klici, biće odloženo na neodređeno vreme.

Bilo je dovoljno videti koliko su i zapadni i domaći mediji insistrali na tome da je jedan od terorista sirijski migrant, i koliko se guralo u pozadinu da je većina ubica i rođeno i odraslo u dve evropske metropole. Zašto? Zato što smo napunili Evropu migrantima, a sad je za jedan dobar haos potrebno da ih mrzimo, tako da će se napad u Parizu moći tumačiti i kao drugi deo aktivnosti američko-britanskog menadžmenta evropskom izbegličkom krizom. Nije slučajno Angela Merkel, uprkos pritiscima, s naporom zadržala politiku otvorenih vrata prema migrantima i odbila poziv da i sama bombarduje položaje ISIS u Siriji. Nemci su jednom platili visoku cenu svoje ksenofobije i neki među njima je ne bi drugi put kupovali od Britanaca.

5.

Zato delovi naše i evropske desnice, uglavnom vansistemske, uzalud likuju kako je napad na Pariz pokazao koliko su bili u pravu u svojoj rezervi prema migrantima. Nisu bili u pravu jer terorizam u Parizu nije imao nikakve veze s tim, što ne znači da migranti neće platiti cenu. Ako neko misli kako je posle Pariza Marin le Pen bliža vlasti nego što je ikad bila, gorko se vara. Već danas njene izjave kako bi zatvarala radikalne džamije su luk i voda prema onome što sebi dozvoljavaju Oland i Sarkozi. Budućeg predsednika Francuske odrediće to koliko će Oland biti spreman da ubija kako bi svoju novu retoriku učinio verodostojnom i od toga koliko će Sarkozi biti glasan pokazujući nezadovoljstvo Olandovim oklevanjem da ubija.

Jer ovde neće biti reč o odbrani Evrope, već o varvarstvu koje će se odigravati u to ime. Treba li uopšte sumnjati da će se u tome bolje snaći Oland i posebno Sarkozi nego Le Penova. Treba li sumnjati u to da je smisao reakcije na napad u Parizu zadržavanje starih evropskih političkih elita sa izmenjenom retorikom, a ne buđenje snaga koje će povratiti odbrambeni refleks Evrope. Jer stare elite će Evropu braniti od muslimana; nove elite bi je branile od Amerike, od onih koji su otvorili put za ISIS do Pariza.

6.

Zato je dobro što se Srbija opire širenju islamofobije u regionu i što nije podlegla histeriji da podigne bodljikavu žicu za izbeglice na svojim granicama. Problem te strategije, međutim, sastoji se u tome što su muslimanske političke elite i u Bosni i na Kosovu i Metohiji pod punom američkom kontrolom. Zato je dobro što Srbija pruža ruku muslimanima, odbijajući da potone u ratni haos, ali, nažalost, bez jednog važnog elementa može da bude opasno. Za mir je, pored pružene ruke, naime, važno imati i instrumente odvraćanja.

Samo sa tim instrumentarijumom – a reč je, dakako, o oružju – Srbija može da ima onakav odnos prema muslimanima kakav danas ima Rusija Vladimira Putina. Elem, jedna od najvećih propagandnih pobeda ruskog lidera u Siriji je u tome što već nedeljama nemilosrdno tuče po ISIS, a da čak ni najokorelijim zapadnim medijima nije palo na pamet da ga zbog toga proglase islamofobom i fašistom.

Evropa danas tone u svojoj dekadenciji, konačno, kako sugeriše Moizi, srećna što je pronašla svog neprijatelja pred kojim može da se ujedini. Njena najdublja tragedija je u tome što to nije taj neprijatelj i što se takva zamena osnovnih pojmova ne da preživeti. Tragedije će se spasiti onaj deo Evrope koji svoje razumevanje stvari bude tražio u čvrstoj saradnji sa Rusijom. (Uz izvesne rezerve, tipujem na Nemačku, koja je napad na Pariz ispratila idejom da Rusiji treba skinuti sankcije.) Na ruskom spisku Srbija kotira veoma visoko, i narednih par meseci pokazaće koliko visoko stoji na sopstvenom spisku. Naime, prethodnih dana mnogi su prepoznali a neki i osudili tragediju naše raspolućenosti – gde su nam kulturno i civilizacijski žrtve u Parizu bile veoma bliske, ali nam je u političkom smislu i tretmanu Zapada, kome je Balkan samo deo Velikog Bliskog Istoka, bliža pozicija ugnjetenih muslimana. Kad sebe stavimo na najvišu tačku sopstvenih prioriteta, ta raspolućenost može da postane naša velika prednost, koja nam neće dati da pogrešimo.

(Standard.rs)