Home / TEMA DANA / Cvijanović: „Nikad nije bilo važnije koliko će u vladi biti „ruskih“, a koliko „američkih“ ljudi..“

Cvijanović: „Nikad nije bilo važnije koliko će u vladi biti „ruskih“, a koliko „američkih“ ljudi..“

Piše: Željko Cvijanović

zeljko-cvijanovic

Nikad nije bilo važnije koliko će u vladi biti „ruskih“, a koliko „američkih“ ljudi. S tim što će se ministar odbrane računati duplo

1.
Ko god misli da će se na predstojećim izborima razrešiti srpska priča – pogrešiće; ko pomisli da zato izbori neće biti važni – ubiće se koliko će pogrešiti.

Jer ovi izbori neće biti kraj borbe za Srbiju, čak ni za vlast, oni su sam početak. Oni su dakle početak nečega, čineći, po svoj prilici, od ove i sledeće godine jedan ciklus koji će dati mnogo važnih odgovora koji stoje pred Srbijom.

Izbori su, dakle, borba za startne pozicije u tom ciklusu: koga na sceni ne bude posle njih neće ga biti u važnoj završnici partije. Koga god bude, biće zbog nečeg važan.

2.
Borba za pozicije neće se odvijati samo između Vučića i njegovih protivnika; ona se već događa između njega i njegovih prijatelja. E sad, u izboru neprijatelja, koliko je bilo do njega, za poslednje četiri godine gotovo da nije napravo grešku. Ali hajde da vidimo kako stvari stoje sa prijateljima, gde je bio manje uspešan.

Kad si na vlasti, prijatelji ti služe da budu zabrinuti za tebe i da ti, je li, žele najbolje. Jedni mu kažu kako će za njega biti ravno otkriću Svetog Graala da na mesto šefa diplomatije dovede Ivana Vejvodu, čijim će izborom kupiti doživotnu (ne kaže se koliko doživotnu) milost Amera.

Kad imaš Vejvodu, ne moraš ništa – ni da priznaš Kosovo, ni da ulaziš u NATO, ni da otkačiš Ruse – sve će to on sam.

Drugi mu savetuju da je pravo vreme da otkači Dačića, zašto bi inače uopšte izlazio na izbore. Treći da je vreme da u tim dovede Tadića i Čedu, koji su u opoziciji još više zavoleli vlast, u kojoj sad ne bi zaostajali za Vejvodom.

Četvrti mu ukazuju koliko je bilo dobro što se odrekao Gašića; zar da ostane samo na tome i ne učini sličnu čast Vulinu, Selakoviću, Stefanoviću i, ako sam zaboravio, još nekom od retkih koji su ovih godina bili spremni da se potuku za njega.

Jer oni ga blamiraju, oni su sve što ga još povezuje sa prošlošću, a on je, je li, čovek za budućnost.

Vredi se, na kraju, setiti i one vrste zabrinutih za Vučića koji mu kažu da još nije kasno i da na izbore i ne treba da izlazi.

Zašto da pravi istu grešku kao Sloba i Boris, pa da se posle kaje, i to u času kad će mu po 15 hiljada migranata dnevno grebati na granici i kad će kampanju provoditi u Preševu i na Kelebiji?

3.
Postoji, naravno, i druga grupa prijatelja – većeg emotivnog, ali manjeg ucenjivačkog kapaciteta – koji veruju kako bi se Vučić spasio ako bi Zoranu Mihajlović posle izbora zatvorio s teglama u špajz; ako bi Vujovića, kao robu sa greškom, poslao nazad u MMF; kad bi Kori Udovički uvezanu u mašnu poklonio nekom od dobro odabranih neprijatelja.

E sad, problem nemoći Vučićevih domaćih neprijatelja je, pored ostalog, i u tome što su to listom ljudi jedne paradigme – bilo zapadne, bilo ruske – i što bi jedni gurali Srbiju tamo gde ona neće, a drugi tamo gde ne sme.

Još veći problem je, međutim, što su to isto uglavnom i njegovi prijatelji, koji, nudeći mu spasonosne ideje, predlažu da i sam bude čovek jedne paradigme, da više zaliči na svoju opoziciju, bilo sa koje strane.

4.

Da Srbijom danas nije moguće vladati – a da je ne ubiješ – uzdajući se u jednu paradigmu, osim Vučića, zna na sceni još Dačić i niko više. Kao što zna da sve ima svoj redosled i da danas nije vreme da Srbija rešava ekonomiju jer nije moguće; kao što zna da jačanje institucija neće povećati kapacitete države jer mu u institucijama odavno sedi peta kolona, tako da se u tom slučaju kapaciteti države, kad dođu na red, najpre podižu sa Alibabom i 40 razbojnika, a institucijama tek onda kad oni projašu kroz njih; kao što mu je sasvim jasno da, opet kad dođe vreme, u medije, pravosuđe i slične stvari najpre nogom mora da uđe država da tamo očisti sve druge uticaje, pa ih tek onda oslobodi i od sebe da rade kako Bog zapoveda.

I da je sve drugo sa pričama o demokratiji, pravima i sl., ili zavlačenje pete kolone ili beznadežni amaterizam domaćih patriota, koji ti ceo dan pričaju o patriotskoj ekonomiji, a, kad ih pitaš za referentnu kamatnu stopu, oni te gledaju kao da si im opsovao majku.

E sad, iz istih onih gnezda odakle se potrošilo par godina da razdvoje Vučića i Nikolića često se čuje kako bi bilo dobro razdvojiti Vučića i Dačića. Zašto?

Zato što bi svakako imali koristi da razdvoje jedina dva tipa koji kapiraju igru – uz Nikolića i Šešelja, ali oni su slučajevi za sebe – i zato što bi konačno u opoziciju prebacili čoveka koji bi imao tri čiste da otud udari tamo gde najviše boli.

5.

Otud pitanje da li će Vučić i Dačić nastaviti posle izbora zajedno jeste jedno od najvažnijih, ali ne toliko zbog toga, rekoh, kako će izgledati vlast posle njih, već zbog toga kako će izgledati scena od tada pa godinu dana kasnije.

Sa Dačićem će Vučićeva vlada moći da bude vlada dve paradigme, sve dok postoje i najmanji uslovi za to.

Sa Tadićem možda neće sasvim postati vlada isključivo zapadne paradigme, ali će se opasno približiti tome, i, što je najvažnije, politički proces, koji dnevno egzistencijalno i politički troši građane, početi da vraća unazad.

Hoće li se onda Vučić opredeliti za Dačića ili Tadića? Dva su momenta važna. Prvo, ako je rešio da se bori sledećih godinu dana, uzeće Dačića; ako od borbe odustane, uzeće Tadića.

Drugo, ako ponovi svoj rezultat iz 2014. ili ga ne uruši ozbiljno, i ako Dačić postigne to isto, biće im lakše da se ponovo nađu.

Pritom, to ne treba gledati kao matematičko pitanje – u svakom slučaju, njih dvojica imaće zajedno većinu – već pre kao psihološko.

Rečju, ako ne padaš, više sam praviš vladu nego što ti je prave stranci; ako padaš, manje se pitaš, a, kad se manje pitaš, bliži si Borisu i Čedi.

6.
Šta će se, dakle, događati do izbora a šta posle njih? Stranci će pokušati da, jednako stvarajući pozornicu za „obojenu revoluciju“, oslabe i Vučića i Dačića. Preveliki rastur glasova, koji bi odgovarao njima dvojici, već su delom uspeli da spreče ukrupnjavanjem opozicije.

Ući će sa parama u medije, NVO i još gde treba kako bi povećali izlaznost, a neće me začuditi ako zarad toga primene i neke prljavije metode.

Smanjivaće animozitete unutar opozicije, ujedinjujući je u otporu prema vlasti na pitanjima izbornih uslova, medija i kontrole izbora. Biće spremni da opozicionim demonstracijama ili čak pretnjom bojkotom izbora unapred delegitimišu pobedu vladajućih stranaka.

Posle izbora nastaviće sa delegitimizacijom vlade praveći drugi korak u ujedinjavanju opozicije i pripremajući im zajedničkog kandidata za predsedničke izbore naproleće 2017.

Bez obzira što se Nikolić za četiri godine vlasti nije urušio onoliko koliko je bio izložen napadima, ti izbori će biti kritična tačka za stranke vlasti.

Van pameti je da će se Vučić od svoje volje odlučiti da se na te izbore – od kojih mu zavisi opstanak vlade – ne priprema sa Dačićem uz sebe, već sa Dačićem protiv sebe. Utoliko pre što ni u proleće 2017. još neće biti vreme ni za ekonomiju ni za institucije.

7.
Kako god, ako se gleda ono što je za Srbiju najbolje u naredne dve godine, najvažnije je da ne bude velikih lomova, što bi pre svega podrazumevalo izbegavanje unutrašnjih i spoljnih sukoba i povećanje odbrambenog kapaciteta zemlje.

Šta god mislili o njima, veće šanse da obezbede tako nešto imaće ljudi sa dve političke paradigme, nego ljudi sa jednom. Dakle, pre Vučić i Dačić nego Vučić i Tadić, pre Vučić i Dačić nego Vučić i Šešelj. Uz obaveznog Nikolića s njima dvojicom, naravno.

To, naravno, ne znači da nas „vlada dve paradigme“ obezbeđuje od svoh sukoba, ali bar neće, ako do njih dođe, prvi metak ispaliti u sopstvenu nogu.

Takođe, to ne znači kako su te dve paradigme zakovano prosperitetna i večna pozicija, utoliko pre što će pod naletom međunarodnih događaja i refleksija globalne krize na Balkan i takva vlada – Vučić i Dačić, dakle – svoj mandat završiti mnogo bliža jednoj nego drugoj paradigmi. (Ali to je druga priča.)

8.
Nisam preveliki pristalica ideje da „kadrovi rešavaju sve“, tek kadrovski sastav ove vlade biće važniji nego inače. Dakle, biće važno ne samo koje će je stranke činiti već i koji ljudi.

Neće biti ovaj put glupo prebrojavati u njoj „ruske“ i „američke“ ljude: bude li samo za jedan više na jednoj ili drugoj strani nego u ovoj vladi, biće to jasan signal budućih trendova.

I zato su ovde u petak bili Mekejn i ekipa, zato će Nikolić uskoro Moskvu, zato će Medvedev biti u Beogradu uoči samih izbora.

I ne zaboravite dok budete prebrojavali ministre: prvi put posle dugo vremena, ministar odbrane će se računati dvostruko. Ovaj put isto kao premijer.

(Standard)

Check Also

OTKRIVAMO: AMERIČKI PLAN ZA KOSOVO U 4 TAČKE- SAD POSTAVLJAJU ROKOVE I IMAJU ZAHTEV ZA OPOZICIJU

Susret dvojice zvaničnika prošao je u prijateljskoj i konstruktivnoj atmosferi, a trajao je nekoliko sati. …