Home / TEMA DANA / Cvijanović otkriva dubinu drame u kojoj se Srbija našla- „Ne piše nam se dobro..“

Cvijanović otkriva dubinu drame u kojoj se Srbija našla- „Ne piše nam se dobro..“

zeljko-cvijanovic

Piše Željko Cvijanović
Biće najgore ako se mogući spoljni sukob, koji Srbiji preti, bude prevazilazio otvaranjem rizika za unutrašnji

1.
Rekavši kako je „Oluja“, pored ostalog, značila „sprečavanje nove Srebrenice“ i da je, „zahvaljujući ‘Oluji’ došlo do postizanja Dejtonskog i Pariskog sporazuma“, hrvatski premijer Andrej Plenković, osim što je bio odvratan, bio je zanimljiv i na planu nesvesnog i na planu političkog. On je bio medium kroz koga je progovaralo kolektivno nesvesno savremene Hrvatske, prezentujući opravdanost progona krajiških Srba kao zločina iz predostrožnosti. Da Tuđmanova Hrvatska nije, dakle, proterala četvrt miliona Srba, prema Plenkoviću, Srbi bi napravili pokolj nad Bošnjacima u Bihaću. To će reći da je jednim zločinom sprečen drugi zločin, koji se mogao dogoditi.

Naravno, taj narativ koji kazuje – da „mi“ nismo „njih“, „oni“ bi tada „nas“ ili „nama“ bliske Bošnjake – samo je jedan od psiholoških toposa preko kojih se prepoznaje nacizam. Kazujući kako je „Olujom“ – koju pripisuje političkom geniju Franje Tuđmana – napravljen „strateški preokret odnosa u BiH“, Plenković dodatno produbljuje svoje domete kao personifikacije kolektivno nesvesnog. Reč je, naime, o omaški: „strateški preokret odnosa u BiH“ napravljen je pola veka ranije – u Jasenovcu (šta je tek on sprečio) – ispostaviće se, još monumentalnijem hrvatskom zločinu iz predostrožnosti. Tako je Hrvatski premijer u šumu hrvatskog političkog kontiniuiteta otišao tragajući za Tuđmanom, a iz šume izašao držeći se za ruke i s njim, ali i sa Antom Pavelićem. A, bogami, i sa Majkom Pensom.

2.
Toliko o nesvesnom, a šta je sa političkim? Ima nešto novo u ovogodišnjim izjavama hrvatskih zvaničnika o „Oluji“. Naime, tokom ranijih proslava, operacija progona krajiških Srba nije se mnogo ticala ničijeg osim hrvatskog interesa, kome je donela više nego što se iko nadao. Ovaj put, međutim, gotovo da je, umesto nacionalne sebičnosti, dominirao regionalni altruizam, prema kome je „Oluja“ sprečila novu Srebrenicu u Bihaću i omogućila potpisivanje Dejtinskog sporazuma. Ne verujem da je Plenkovićev cilj bio da nas sve skupa – u Sarajevu, Banjaluci i Beogradu – navede da se i sami priključimo proslavi „Oluje“ kao zajedničkog praznika. Tek, osnovano je pitanje otkud ovolika briga hrvatskog političkog vrha za region, kome koliko do juče ni na najtežim mukama ne bi priznali da su ikad pripadali?

3.
Posle varšavskog sastanka Tri mora (Intermarijum) lidera 12 zemalja EU sa Donaldom Trampom, gde je prisustvo Hrvatske bilo zapaženo, usledio je samit premijera zemalja Američko-jadranske povelje sa Majkom Pensom u Podgorici. Posle ta dva događaja, Hrvatska ne samo da je osetila svoju novu ulogu u regionu tzv. „Zapadnog Balkana“ nego se očekuje da se u toj ulozi realizuje veći deo spoljnopolitičkog smisla postojanja hrvatske države. Grubo rečeno, Zagrebu je dodeljena uloga proameričkog regionalnog kapoa, rola za koju se ne dobija Oskar, ali Zagreb Oskara nije ni tražio. Tražiio je da bude predvodnik „uljuđivanja Srbije“, onako je to nekad u Beogradu činio KuK kapetan Kosta Herman tokom austro-ugarske okupacije. Vašington je Hrvatskoj namenio ulogu LNG čvorišta, odakle bi tečnim gasom trebalo da se snabdeva i Srbija. Pored toga, Hrvatsku tek čeka da, u ulozi dugogodišnjeg saveznika SAD, bude najveća vojna sila u regionu, dok je davno proizvedena u regionalnu ekonomsku i kulturnu silu, pokazujući da je u našem slučaju meka moć bila samo prethodnica tvrde.

Posle izjave Žan-Kloda Junkera da „Zapadni Balkan“ neće tako skoro u EU, postalo je jasno da se Evropa povlači iz trke i da nema nameru da parira Amerikancima na Balkanu. Pritom se nada samo toliko da balkanske zemlje neće međusobno zaratiti na mekom evropskom trbuhu, odnosno da će Amerikanci svoj prljavi naum izbacivanja EU, Rusije i Turske sa „Zapadnog Balana“ provesti mirnim putem.

4.
Ne verujem da ima nekog, sem mreže lokalnih hrvatskih agenata, petokolonaša i nešto kulturtregera, da gori od želje da živi u takvoj Srbiji, koja od Vučićevog povratka iz Vašingtona kao da živi u nekoj vrsti ultimatuma. Umesto da ujedini naciju u međusobnoj solidarnosti i odbrani zemlje, ultimatum je pokazao lošije lice srpske vlasti, koja očigledan spoljni pritisak konvertuje prema unutra. Još gorim se pokazuje opoziciono mišljenje, gde ono prozapadno i antivučićevsko skoro da se pretvorilo u branitelja Kosova – beskrajno nervirajući čak i Vesnu Pešić – strahujući da bi predajom pokrajine Vučić mogao da kupi još vremena na Zapadu. Po istom principu, antivučićevski patriote čvrsto mu drže palčeve da na Kosovu izda i silno bi se razočarali kad bi bilo drugačije, uvereni da će se tad lakše obračunati sa svojim sličnomišljenicima koji Vučića ne vide kao izdajnika. Na svakoj od pomenutih strana, očigledno je, događa se drama vlasti. Geopolitička drama Srbije kao da nikog ne interesuje. (U toj ravni Srbija se nije mnogo odmakla od komunizma, proizvodeći toliko sveta talentovanog za borbu za vlast i jednako netalentovanog za borbu za politiku.)

Niko, ali baš niko – ni vlast ni opozicija – nije u stanju da predstavi javnosti dubinu drame u kojoj se Srbija našla. Možda su u ilustrovanju tih razmera ipak najdalje otišli oni akademici kojima je, dok su tvrdili da Srbija više nema dece za rat, kao malo kome pre njih za rukom pošlo da u isto vreme budu politički beskorisni i moralno kukavni. Naravno, stav nasuprot tog nije isprazno junačenje niti suvoparno moralisanje, već sagledavanje ozbiljnosti srpske pozicije i traženje vijugavih puteva izlaza.

5.
Ni aktuelna svetska događanja ne idu u korist Srbiji. Rusko-američki detant nikad nije bio dalji, a Donald Tramp nikad nemoćniji. To, međutim, nije situcija koja obećava trajanje – Tramp ili će osvojiti moć koju mu ustav i izborni legitimitet daju ili će biti sasvim zbrisan sa scene. On, koji nikad nije imao podšku zakonodavnih tela, po svoj prilici, izdan je i od većeg dela svoje administracije. Njemu je ostalo samo ono što je ponovo otkrio iznenadnim nastupom u Zapadnoj Virdžiniji – da se vrati u izbornu kampanju i suprotstavi narod političkim elitama, koje su se pokazale otuđenim od svog elektorata kao nikad u istoriji.

Sa druge strane, američki odnosi sa Rusijom sve su gori, i iza ovog što sada vidimo postoje samo još prekid diplomatskih odnosa i rat. Ostaje, međutim, utisak da su Amerikanci najbolji trenutak za rat – ako je toga ikad i bilo – odavno propustili. To znači da pre dogovora velikih sila, koji će uslediti pre ili kasnije, raste mogućnost za otpočinjanje novih proksi-ratova, gde se Balkan odavno nacrtao kao idealno područje.

Rečju, ovakvo stanje ni između Trampa i američke „duboke države“ ni između Vašingtona i Moskve ne može da traje predugo, ali dok traje, Srbija je u ekstremnoj opasnosti. Ne bi bilo pametno ući u rat u takvoj situaciji, ali još manje bi bilo prihvatati na duže vreme obaveze proizašle iz današnjih prilika, kojima se kraj ipak vidi.

6.
Kosovo i Metohija samo je na prvi pogled centralni deo američkog ultimatuma Srbiji. Naime, Srbija koja bi se sasvim odrekla Kosmeta učinila bi to garantujući svoje atlantističko geopolitičko opredeljenje. Posle predaje Kosova, ne bi se moglo nazad ni na jednom pravcu; tačno se zna gde bi tad Srbija bila, kome bi pripadala i kako bi se dalje dezintegrisala. To, naravno, i Amerikanci odlično znaju.

Dobro je što Srbija prihvata Kosovo kao glavnu priču ne šireći dalje njen kontekst. Ako izađe sa pametnom pregovaračkom platformom, gde će izbalansirati svoje ustupke i svoje zahteve, Srbija stiče šansu i prostor za diplomatsku ofanzivu na globalnom nivou, kojom bi potencijalnom agresoru i njegovim proksijima možda barem za neko vreme mogla vezati ruke. To će pre biti moguće ako se u fokusu nastupa drži Kosmet nego geopolitička ucena Srbije, utoliko pre što se sa prvim može identifikovati veći broj zemalja nego sa drugim.

7.
Istorija se ne ponavlja, ali Srbija je u sličnim situacijama već bila. Svaki put u sličnoj situaciji dala je sve od sebe da sačuva mir, ali nije ga uvek i sačuvala. Birajući rešenje, biće najgore ako se mogući spoljni sukob bude prevazilazio otvaranjem rizika za unutrašnji. Niz to uže smo se spuštali i znamo da goreg od njega nije bilo.

(Novi Standard)

 

Check Also

UDARNA VEST: SRBI ORGANIZATORI VOJNOG PUČA U BOLIVIJI! EVO ŠTA SE DEŠAVA..

Pre nego što je Evo Morales, pobednik predsedničkih izbora u Boliviji (sa razlikom između devet …