Home / TEMA DANA / Cvijanović otkriva: Za Vučića su dva izlaza iz posleizborne krize

Cvijanović otkriva: Za Vučića su dva izlaza iz posleizborne krize

Piše: Željko Cvijanović
1.
Od mešavine alkoholnih pića može da zaboli glava, ali od mešavine balkanskih istorija i zapadnih pogleda na budućnost Balkana može i da se ostane bez glave. Odavno na sceni nije bilo te eksplozivne mešavine u tako čistom obliku kao na aktuelnim uličnim protestima.
zeljko-cvijanovic
Naravno, ti protesti mogu da se tumače različito u zavisnosti od političkih sklonosti, ali prepoznatljivost rukopisa njihovih pravih autora morali bi bar da nas ujedine u oceni da je stvar opasna da opasnija ne može biti.

Kako god, razlog za proteste je u tome što srpska vlast – protiv koje je ulični bunt usmeren – nije sasvim na liniji zahteva (ili ukusa) anglo-američkog krila globalnih elita, bar ne koliko bi one želele da jeste.

I ne bih rekao da su tu sporni samo odnosi Srbije sa Rusijom i podrška građana Vučiću, prevelika za zapadne ukuse. Ima tu nešto još gore: oni koji vode Srbiju nisu dovoljno poslušni da ćutke uđu nove balkanske sukobe niti dovoljno glupi da u njih budu uvučeni.

Rečju, Vučićev smrtni greh je u tome što je podalje jedne od drugih držao balkanske istorije, s jedne strane, i, s druge, zapadne poglede na budućnost Balkana. Tako da nije jasno samo jedno: da li se sad otvara konkurs za poslušnijeg ili za glupljeg u Srbiji. Stvar nije bez značaja: tamo gde mogu i poslušniji i gluplji neće biti ideoloških kriterijuma, tako da će protiv Vučića i Srbije moći rame uz rame i liberali i nacionalisti.

Otud je logično da su protesti za račun poslušnijih i glupljih u nekom času morali da se dogode. A, kako je duže vreme sve vodilo u tom pravcu, možda je i bolje da se sve to odigra sad nego kasnije. Protesti bi mogli postati i neka vrsta finala srpske političke igre – grdno sudilište za političku scenu. Ništa bolje od ishoda protesta neće profilisati politiku ni vlasti ni opozicije, ništa od protesta neće jače razdvojiti političke budale od političkih hulja, ništa neće povući deblju liniju između praznih galamdžija i bremenitih patriota.

2.

Bez obzira na to što neke aktuelna politika vlade opravdano vodi do besa, stvaranje političke platforme na tom besu ne čini ih svetom sa moralnim befelom za bilo šta, posebno ne na svaku glupost i gadost. Umesto toga, čini ih taman onakvim kakvi su izašli na ulicu i ušli u operaciju – beznadežnim budalama ili beznadežnim pokvarenjacima. Tome ne može pomoći ni vešt protesni narativ, prema kome su studenti obavezno progresivna komponenta društva, koja, uzimajući stvar u svoje ruke, odlučno grabi i svoju i našu budućnost.

Ne bih otvarao polemiku o naprednim studentima koji su uvek i po definiciji u pravu. Tek, podsetio bih da su svojevremeno i komunizam i energija građanskog rata itekako u Srbiju ušli preko studenata Beogradskog univerziteta, jednako kao i drugi najrevolucionarniji pokret za poslednjih sto godina.

Reč je, naravno, o militantnom liberalizmu Petog oktobra, čije epohalne promašaje naša progresivna mladež i njeni spin majstori danas pripisuju Vučiću, ali ne zbog toga što je on za te promašaje kriv ili zato što nije, već zato što je vratio vreme, na scenu iz mraka izvodeći svet koji te dve revolucionarne epohe ipak nisu uspele da iskorene.

3.

Otud, kad Dragan Đilas i Boško Obradović – samo na prvi pogled ideološki antipodi – ispovedaju odanost protestima motivisani svojom decom, koja na tim okupljanjima učestvuju, to je mnogo više od rđavih dosetki patetičnih očeva. Ta porodična lojalnost nije bdenje nad kontinuitetima porodičnih predanja, jer u predanjima ne prate očevi decu, već deca očeve – i sve što nije tako i nije kontinuitet, već njegovo izvrtanje.

Drugo, lojalnost očeva političkim stavovima svoje dece može biti i sasvim iskrena, ali to ne čini nimalo manjom lojalnost ove dvojice kontinuitetu one istorijske žice koju su u Srbiji deca predavala očevima i koja je zemlju koštala skupo i u dečjoj krvi i u očinskim suzama.

Tu istorijsku žicu možemo imenovati različito, tek ona ne podrazumeva drugačije mišljenje o Srbiji sem kao o nevolji, kao što ne podrazumeva ni mišljenje o svetu (Jugoslaviji, regonu, Evropi) sem kao o rešenju te nevolje. Otud, Srbijom hode dva sveta: svet narodne Srbije, kome je drugo ime svet nevolje, i svet misionarske Srbije, koji se odaziva kao svet rešenja.

Predsednički izbori obećavali su sudar ta dva sveta: svet misionarske Srbije svoj najavljeni trijumf imenovao je pobedom normalnih. I tada dolazi do sledećeg Vučićevog smrtnog greha – pre njega počinio ga je Milošević, pre njega Milan Stojadinović… Naime, pokazao je da ne postoje dva sveta, već ogromna tiha većina sveta narodne Srbije i nametljiva manjina sveta misionarske.

Protest, na kome dominira svet misionarske Srbije, nije sudar ta dva nesrazmerna sveta, već bes grupacije koja se suočava s tim da je, ceo vek uživajući podršku i trebeći svoje ideološke antipode, ostala na meri manjine, koje nema ni za dobar sudar sa većinom.

4.

Šta je onda smisao protesta izvan patetičnih proglasa i mržnjom motivisanih stavova, možda je precizno osenčio Vladimir Putin, naknadno objašnjavajući svoju neuobičajeno otvorenu podršku Vučiću. Sad je jasno: da nije znao da se pakuje protest sa ambicijom da se završi revolucionarno, tako otvorene podrške ne bi bilo. Ako smo spremno da poverujemo da je i Angela Merkel znala da se pakuje protest – a zašto ne bi znala – tad i njena podrška ima sasvim drugi smisao od uobičajenog.

U kontekstu američkog napada na Siriju, čime je Donald Tramp prvi put jasno priznao prednost američkoj „dubokoj državi“, sirijski rat postaje mnogo komplikovaniji nego što je bio. Taman za toliko Balkan je od petka postao mesto manje izvesnosti, što protestima u Srbiji ne daje smisao demokratskog izjašnjavanja građana, već nečeg mnogo opasnijeg.

Rat na Balkanu bio bi još jedna garancija „dubokoj državi“ da će Tramp i Putin dobiti još jedan poligon – balkanski – na kome će se sporiti, što će, naravno, podrazumevati još jedan spaljeni sto za kojim su mogli da razgovaraju.

Kriza i rat na Balkanu jesu ciljevi anglo-američke filijale globalnih elita, kojima bi Tramp bio nateran da se agažuje na Balkanu; da se Merkelova (ili Martin Šulc, izvesno kancelarski favorit „duboke države“) natera da na Balkanu sledi trag američkog angažmana; da se Putin odbaci daleko od Dunava.

5.

Misionarska manjina u Srbiji više nije kadra da podeli zemlju, jer nije u stanju da se suprotstavi na izborima tihoj većini, koju je Vučić uspeo da izvuče sa margine i motiviše. Ali ni tiha većina, svet manje društvene pokretljivosti i nikakve vidljivosti, nije u moći da se agilnim misionarima suprotstavi na ulici kao javnom prostoru. Zašto?

Plasirajući svoje političke poruke, Vučić je, da bi zadržao zapadnu podršku, bliži svojim misionarskim protivnicima. Ali, odašiljući društvene i kulturne poruke, on je bliži tihoj većini svog biračkog tela. Vučić kao političko biće otud nije samo u nesaglasnosti sa sobom kao drušvenim bićem.

Otud prosvećeniji deo tihe većine nije načisto s njim, tako da mu je mnogo manje komplikovano da za Vučića glasa nego da javno brani njegove postupke. Za to vreme, njegovi misionarski protivnici nisu spremni da žrtvuju svoje pozicije zarad Vučićeve popustljivosti zapadnim silama, tako da su sasvim načisto u neprijateljstvu od časa kad im je Vučić smanjio stepen budžetske podrške na koji su navikli.

Zato su za Vučića dva izlaza iz posleizborne krize. Jedan je traženje kompromisa sa elitnim predstavnicima demonstranata, što mu kupuje malo mira, ali ga sigurno vodi u makedonski scenario, prema kome će biti suštinski razvlašćen pre narednih parlamentarnih izbora.

Drugi je njegovo prihvatanje borbe, koji će se moći prepoznati samo na jedan način: bar delimičnim dovođenjem u saglasnost politčke poruke sa društvenom porukom.

To – iza čega se krije odgovor na pitanje šta zapravo Vučić brani i šta bismo mi kojima ovi protesti nisu simpatični branili s njim – mogao bi biti početak uozbiljavanja i širenja podrške novom srpskom predsedniku. Čeka se njegov prvi veliki potez: hoće li budući premijer biti više po volji onima koji ga danas žestoko napadaju ili onih koji ga žestoko brane.

(Standard)

Check Also

TAJNA ĐOKOVIĆEVOG SPEKTAKULARNOG POVRATAKA iz dubokog ponora u vrh svetskog tenisa..

Kako se dogodilo da do sredine 2016. godine, do tada pet godina najbolji teniser sveta …