Piše: Željko Cvijanović
1.
Počelo je: Makedonija je zapaljena, Srpska se pali, Srbija potpaljuje. A dvesta kilometara istočno od Beograda, na jugu Rumunije, diže se gvozdena zavesa američke protivraketne odbrane, okrenuta ka Moskvi. Ostalo je još samo da se na Balkanu ugasi svetlo. Ko do sad nije počeo da misli neće ni tad; onaj ko u Skoplju, Banjaluci, Beogradu i Deveselu do sada nije video istu ruku neka ne otvara oči, neće videti ni tad.
Aleksandar Vučić – među ovdašnjom patriotskom inteligencijom viđen kao onaj koji će „prodati“ RS – u sredu je pokvario američke planove za subotnji miting opozicije. Najavio je nerede u Srpskoj i upozorio aktere na posledice. Teško da će se posle toga dogoditi ono što je za taj dan bilo planirano – da se sa bagerima i naoružanim ljudima pod plaštom demonstracija napadnu institucije Srpske. Ali neće se ni odustati, i, ako ovu propuste, tražiće i naći novu priliku.
2.
Jer, kako tačno upozorava Rostislav Išćenko, obojene revolucije nisu nikakvi unutrašnji sukobi, pa tako ni obojenog prevrata nema bez strane sile. Strane sile – u našem slučaju SAD i Velika Britanija – neće odustati; one, kao i u svakom ratu, imaju razrađene planove za slučaj otpora, pa tako i za Vučićevo miniranje plana za subotu.
Rečju, ako se nismo ljutili ranije Mladena Bosića, ne vredi ni da besnimo sad što neće da otkaže miting. Prvi uslov da bi uopšte došao u situaciju da u subotu juriša na vladu bio je taj da te stvari ne zavise od njega već od više volje agresorske sile. Rečju, ako se ne dogodi u subotu, dogodiće se u neku drugu subotu.
3.
U utorak je Vučić primio Danijela Servera, tipa koji već 25 godina raznosi američe poruke po Balkanu. Sudeći prema kasnijim izjavama, nisu se rastali u velikoj ljubavi. U saopštenju sa sastanka rečeno je da je njegova tema bila regionalna stablnost (teško da su mogli a da ne pomenu Srpsku), dok je dan kasnije Server ofirao Vučića u Danasu tvrdeći kako je on za Moskvu nepoželjan lider.
Vučić je zatim ofirao Servera, izašavši sa pričom o mogućim nemirima u RS. Ona se Serveru i njegovim gazdama nikako nije mogla dopasti. Tako je, po svoj prilici, propala jedna prilično sumnjiva ponuda za stabilnost Srbije: da se na meša dok u Banjaluci čereče Srpsku.
Vučićevo mešanje, a na njegovom tragu i kasnije patrijarhovo, govori da Srbiju neće ostaviti izvan procesa koji je planiran za Srpsku. (Doduše, ne bi je na miru ostavilo i nemešanje.) Pošto su Ameri na izborima u Srbiji demonstrirali do koje mere mogu da se umešaju, pristupili su potom okupljanju nacionalne i liberalne opozicije i podizanju tema u medijima na kojima se stvara platforma za antivladinu mobilizaciju.
Stvari u Srpskoj i Srbiji događaće se paralelno. S tom razlikom što su pripreme u Banjaluci odmakle dalje, što opet ne znači kako će Banjaluka čekati Beograd, već da će se sa Srbijom požuriti.
4.
Ako smo saglasni sa Išćenkom da je obojeni prevrat vid agresije, tad se otvara pitanje da li Srpska i Srbija mogu da mu se suprotstave. U ranijim fazama – pritisak na vlast, mobilizacija političke i medijske pete kolone, mirne demonstracije – verovatno da, budući da iznutra nisu manje koherentne od Makedonije, koja je te faze već preživela, istina, uz visoku cenu. Kasnije faze – koje podrazumevaju oružanu pobunu, regionalno uplitanje, stvaranje pretpostavki za građanski rat i otvorenu stranu agresiju pod ko zna kakvim humanitarnim izgovorom – ne mogu, međutim, izdržati.
Zato je normalno što su naše oči uprte u Rusiju, jedinu kontrasilu koja može da se umeša i spreči planirani scenario u njegovim najradikalnijim vidovima. Zanimljivo je, recimo, da Milorad Dodik već dve godine pokušava da iz Rusije dobije kredit od 700 miliona dolara, kojim bi zatvorio rupe u budžetu i kupio neko vreme socijalnog mira, čime bi svakako olakšao svoju situaciju. Ali novac nije dobio. Zašto?
5.
Objašnjenje malodušnih kako je Rusija okrenula leđa Srbima ne bih ozbiljno tretirao, budući da se ne ulaže toliko u nekog koliko je Rusija politički poslednjih godina uložila u Srbiju i Srpsku, da bi ga napustila. Nije bliže istini ni ona grupu objašnjenja kako Moskva okleva jer nema poverenja u Vučića i Dodika, jer poverenje u pojedine ličnosti rangirano je mnogo niže od interesa za pojedine zemlje.
Takođe, činjenica da Centralni Balkan još uvek nije dovoljno u fokusu Rusije može da važi sve dok obojene revolucije na ovim prostorima ne postanu akutne. To su situacije koje, po pravilu, preko noći izoštravaju fokus.
A šta, recimo, ako u Moskvi veruju da bi novac koji je tražio Dodik bio bačen jer procenjuju da ne bi mogao da zaustavi proces obojene revolucije? Šta ako Rusija Srpsku i Srbiju vidi kao države bratskih naroda smeštene duboko u teritoriji neprijatelja, i neće ih zbog toga ostaviti, ali će dobar deo rešenja i borbe ostaviti na teret njima samima? Šta ako ocenjuju da će samo borba moći da nas prekali u našim lutanjima i namerama da se izvučemo po najmanjoj mogućoj ceni?
6.
Rečju, očekuje nas teška politička borba, a možda i neka druga. Spremnost vlasti za tu borbu videćemo već u sastavu nove vlade. Ako u njoj prepoznam snage dogovora sa silama obojene revolucije, neću biti mnogo razočaran. Ali ću biti ako u njoj ne prepoznam prevagu snaga spremnih da prime političku borbu sa tim silama.
Ali neće to biti samo borba koja pripada vlasti. Zato onima koji su tu borbu zamišljali drugačije – recimo tako što će Radovanovi i Koštuničini partijski naslednici zbaciti najpre Dodika i Vučića, a odmah zatim i okupacione okove – predlažem da odrastu pre nego što smisle alibi da Dodikova Srpska i Vučićeva Srbija nisu vredne da budu branjene pod njihovim visokim patriotskim kriterijumima.
Radi se o tome što pod tim okolstima u našoj borbi za Srpsku i Srbiju ne može biti razlike između ovdašnjih postkomunističkih liberala, koji veruju da je suverenitet Srbije prepreka njenoj modernizaciji, i pregaženih nacional-demokrata, poslednjih nedelja poraslih u čvrstoj veri da bi se okupacija nekako i podnela, samo kad bi bila demokratska, kad njihov fini građanski mir ne bi remetili Vučićevi ljudi pod fantomkama.
(Standard.rs)