Piše: Željko Cvijanović
1.
Naravno, nije to pitanje koje će spasiti Carigrad, ali sedam jezika govori. Naime, zašto DSS ne prestaje da se cepa i raspada? Zato – kažu neki od njih – što se tuku Vučićeva i antivučićeva struja. Moguće je, samo zar nisu još prošle godine utepali Vučićevu struju, u čemu se posebno istakla današnja Vučićeva struja.
Pravi odgovor na ivici je koja deli emotikone korisnih idiota i trud sveta koji promišlja politiku: cepaju se zato što srpska opozicija – i liberalna i desna – mora da ima zajedničkog kandidata na predsedničkim izborima. I mogu Svetog Petra da dovedu za predsednika, ali neće prestati da se cepaju sve dok to ne shvate; dok ne skapiraju zašto im je dato da uđu u parlament; sve dok ne razumeju zašto su, čim su se ujedinili sa Dverima, i oni i Dveri morali da se podele, svako za sebe i svako u sebi. Ne dao Bog ovima koji ne razumeju te proste stvari da osvoje većinu u stranci: tek tad nikad neće prestati da se cepaju; ne dao Bog ovima koji to razumeju da sami moraju da nastave preuzeti zadatak DSS: doći će i 27. dan marta i opevaće ih i ptice na grani.
2.
Zašto notorni Boris Tadić – kome je dato da zna kako će opozicija imati jednog kandidata, ali još nije da to neće biti on (i najveći žive sa ograničenjima) – predviđa nasilje i likvidacije u Srbiji, njegovi istomišljenici bi rekli valjda poslednje što je još razlikuje od 90-tih? Možda zato što je zabrinut za stanje demokratije, koja je cvetala za njegova vakta? Ili zato što će, ubedi li Tadić beli svet da je u Srbiji isto kao 90-tih, porasti njegova nada kako će svet početi i da postupa prema Srbiji kao 90-tih.
Lepa je ideja o zajedničkom kandidatu opozicije, samo joj nedostaje jedno dobro istraživanje. Recimo o tome da li će, ako nas opet napadnu iz vazduha kao 90-tih, zajednički kandidat imati nešto više ili nešto manje šansi da pobedi vladinog aduta? Na tom putu likvidacije bi, kao i 90-tih, bile međupotez, neka vrsta dinamičnog obećavajućeg uvoda. Prava sitnica, posebno za one kojima je Boris poslao svoju poruku.
(Uzgred, nisam siguran da Boris nije u pravu, ne bi trebalo isključiti likvidacije. Ali nije u opisu njegove uloge da bude u pravu, već da upre prstom u „krivce“ pre nego što oružja progovore, kad će pravi krivci biti veoma, veoma zabrinuti.)
3.
Nadovezujući se na Borisa, jedan novinarski funkcioner iz Novog Sada – čijeg smislenog članka ne mogu da se sete ni njegovi istomišljenici – dao je slikovit opis Srbije 90-tih. „Srbija je 90-tih“, kaže, „bila ono što je Islamska država danas“. Eh, kad bi samo Igor Džihadi Mirović odrubio glavu Nedimu Sekulari Sejdinoviću, kako bi se lepo pitanje Vojvodine dalo internacionalizovati, kako bi samo progresivni svet srpskim islamistima naplatio sve ono što nije 90-tih i sve ono što nije azijskim ni onda ni danas; kakav bi to samo bio prizor vatrometa i veselja; bio bi to takav trijumf pravde da bi se i Nedimova glava sa islamističkog koca srećno smešila.
Oni koji još nose glavu na ramenu ne bi trebalo da se rugaju baš svakoj izgovorenoj besmislici, posebno ne onoj čiji cilj je jasniji od puta ka njemu. Cilj ove budalaštine jeste da novo vođstvo Vojvodine drži u stanju pritiska da se mane ideja o nacionalnim zastavama i grbovlju, jer jedno od Nedimovih tupavih pisama kad-tad će doći do Brisela, i tamo će ga – uopšte ne sumnjajte u to – otvoriti neko čiji IQ će se u dlaku podudarati sa Nedimovim. Takvi će se uvek razumeti.
4.
Niko za Vučića odavno nije pokazao toliko empatije kao Bakir Izetbegović, gotovo ga sažaljevajući što mora da ima posla sa onim siledžijom Dodikom. Da je pola od tog razumevanja Bakir pokazao u julu prošle godine u Srebrenici, Vučić bi iz linča isplovio na talasu Bakirovih suza. Odakle ovo naprasno razumevanje Sarajeva za Vučića? Zato što nije podržao referendum? Zato što ga je delegitimizovao? Zato što sad Dodikov referendum ne vredi ni čaše ustajale vode?
Neće biti. Bakirovo razumevanje za Vučića u službi je njegovog distanciranja od Dodika. Ocenjivati dijametralno suprotno Vučića i Dodika, naravno, slika je koja bi iz kabineta preko javnosti trebalo da postane deo srpske stvarnosti, ona je i ucena i ponuda i jednom i drugom. Ona je to, nažalost, isto onoliko koliko je to, na drugoj strani, osuda Vučićeve uzdržanosti oko referenduma kao izdaje Dodika i Srpske. S tom razlikom što Bakir zna i šta radi i za šta mu to treba, a ovi drugi ne znaju osim što ih, kao i uvek, podigne onaj huk sa virtuelnih tribina: „e, nek’ si mu rek’o“. Naravno, dok ne propuštaju da, u zanosu ljubavi prema Otadžbini, osude baš svaku nevolju koju je Otadžbina uspela da izbegne.
Što se mene tiče, Vučić i Dodik su dobro podelili zadatke. Što se pak sukoba među njima tiče, ima tu par problema. Prvi, za koji ne znaju naši patriote, veoma je star: naime, Dodikova pozicija ne vredi mnogo bez Vučićeve. Ono što ne zna Bakir malo je novijeg datuma: ni Vučićeva pozicija ne vredi mnogo bez Dodikove. Nijedan od njih ne bi tu ništa dir’o.
5.
Šta je ono što okuplja prethodne četiri slike, gotovo slučajno izabrane iz srpske političke svakodnevice. Reč je o četiri prosta pitanja, na koja postoje i jednostavni odgovori, koji se, međutim, gube u dimnoj zavesi laži, gluposti i sistematičnog usmeravanja javnosti. Svaki od lažnih odgovora – mnogo zastupljeniji u javnosti od onih pravih – na ova jednostavna pitanja bar za jedno pero slabi Srbiju; svaki istinit bar za pero je jača. Taman onako kako nas učeni glupaci uveravaju da su Beograd i Zagreb izmislili sukob da ne bi narodu morali da polažu račune (kao da je neko na svetu narodu počeo da polaže račune); isto onoliko koliko nam rade na mozgu da smo i sebi i drugima sve sami krivi, prepuni plemenite nade da će svet bar ovaj put uspeti da nas spreči pre nego što isučemo „nože pozlaćene“.
Prethodne četiri slike objedinjuje još nešto: neće se unutrašnji pritsak samo nastaviti nego će se i pojačati. Smisao tog pritiska – tog najvećeg saveza pete kolone i korisnih idiota od 27. marta i 5. oktobra – biće u tome da Srbija bude onesposobljena da se suprotstavi spoljnjem pritisku. Isto onako kao što paljenje starih vatri spolja za sada za cilj ima samo slabljenje Srbije da se odupre pritiscima iznutra. Na ovom mestu potrošili smo nekog vremena i prostora razmišljajući o regionalnom ratu i unutrašnjem obračunu. Teško je reći u šta nas to pre vodi, ali jedno je sigurno: sve ovo vodi nas ka nekoj vrsti velikog praska, onog stanja kad jučerašnja pravila više neće važiti, a sutrašnja još neće biti uspostavljena.
6.
Neki moji prijatelji s početka teksta verovali su da maleni DSS može biti na jednakoj distanci i od jednih i od drugih. Svoju veru platili su skupo: niti su ostali na jednakoj distanci niti su prestali da se raspadaju. Poslednje jednostavno pitanje glasi: zašto je to tako? Zato što će u predstojećem sukobu njegove silnice biti toliko jake da će biti samo dve strane, a ne pet ili šest. Za sada ni na jednoj od tih strana ne raste hleb, ni na jednoj se ne može čvrsto uhvatiti za drvo pravde, nijedna nije izgradila most između prošlosti i budućnosti, tako da sve te stvari kojima se svet nada manje žive u planovima, a više u manipulacijama. I, kada neki od nas kažu da ih baš briga za politiku i da oni samo hoće normalno da žive, mogu da se varakaju koliko hoće, itekako su politični i još kako su izabrali stranu.
Neće biti normalnog života ni na jednoj strani, ne biva toga uoči velikog praska. Zato je samo važno misliti o jednostavnim odgovorima na jednostavna pitanja, a ne voditi se raspoloženjima. Ko ne ume, nije sasvim izgubljen: neka gleda koga će podržati stranci, to je bar lako. I neka to bude poslednji odgovor na poslednje prosto pitanje.
(Standard)