Home / TEMA DANA / DA LI JE U SRBIJI MOGUĆ UKRAJINSKI „MAJDAN“? Čiju je politiku nasledio Vučić?

DA LI JE U SRBIJI MOGUĆ UKRAJINSKI „MAJDAN“? Čiju je politiku nasledio Vučić?

Od kako su predstavnici samozvane građanske Srbije klicali Vučiću posle izbora 2012, pa do danas, promenilo se štošta. Nakon prve faze oduševljenja nastalog kad su pojedini shvatili koja je Vučićeva politika, usledili su pokušaji da se dodvore novom vladaru i nekako postanu deo vlasti.

desnicari ukrajina fasisti nacisti

Nakon što im takvi pokušaji nisu uspeli (a i što bi?), počele su prve kritike. Ali onda se pojavio novi problem – kako kritikovati Vučića, kad vodi istu politiku kao i oni, samo bolje?

Najveći problem sa tim imala je Demokratska stranka, kao najveći gubitnik tih izbora. Nakon što je došao na vlast, Vučić je preuzeo glavne programske ciljeve DS-a, one o kojima su demokrate godinama govorili da bi ih “trebalo“ uraditi, i ostvario ih. Pa i više od toga.

Nakon pogubne vladavine DS-a, Srbija vodi daleko bolju politiku prema Rusiji, ima neuporedivo bolje odnose sa bukvalno svim svetskim silama, ima mnogo bolji odnos i prema Vojsci (DS je uništavao tenkove, Srbija ih danas nabavlja)…

Da je bilo političke mudrosti među demokratama, nakon tih izbora trebalo je da rasformiraju stranku i da kolektivno pređu u novu. Ili da joj promene ime.

Od sramote od onoga šta su uradili Srbiji. Ovako, verujem da je najpametniji stranački potez kojeg su uradili taj što DS danas nema svog predsedničkog kandidata.

Ali to ne znači da “građanski“ kandidati nemaju problem sa identitetom. Da bi stranka ušla u politiku, mora da ima neki svoj identitet. Šešelj bi rekao “ideologiju“. I u pravu je. Idealno bi bilo da stranke i političari vođe imaju neku svoju ideologiju koju slede i kojoj su verni. Ali u nedostatku toga, potreban je barem identitet.

Na primer, kad je Čedomir Jovanović izlazio iz Demokratske stranke, on je izgradio identitet LDP-a na tome da se zalaže za drugačiji odnos prema Kosovu i Metohiji, kao i Vojvodini. Ili kad je Mlađan Dinkić pravio stranku, smestio je na jedino mesto gde je tad mogao. Jedina politička “rupa“ koja je tada bila ideološki nepokrivena bila je ideja regionalizacije Srbije. I to je bio njegov politički program.

Vučić im tu, naravno, nije pomagao. Ne samo što ih nije primio u vlast, što bi i bilo jako glupo, nego je odigrao jednu igru koja je slična nečemu što je već uradio. Kad je Tomislav Nikolić napustio SRS, Vučić je “oklevao“. Trebalo je nedelju ili nešto manje dana da donese odluku.

Posmatrajući iz današnjeg ugla, čini se da tad nije bilo u pitanju donošenje odluke ili femkanje. Mislim da je tih nedelju dana bilo opipavanje pulsa članova SRS-a, i žestoko lobiranje za prelazak viđenijih članova u novostvorenu SNS.

Ove godine, Vučić je isto tako dugo donosio odluku o tome da li će se kandidovati za predsednika.

Sigurno je da to vreme provedeno i u ispitivanju mišljenja biračkog tela, ali ne mislim da je to bio glavni razlog za oklevanje. Ne zaboravimo da su još pre raspisivanja izbora sve velike stranke bile saglasne u tome da je neophodno da imaju zajedničkog kandidata.

Čak su i neke stranke desnice bile saglasne sa tim. Takav je bio trenutak, o izborima je tek počelo da se govori, postojala je neka zajednička energija, želja da se zajednički donese promena. Što bi se reklo žargonski, “bili su u spidu“.

Kad se pametan čovek sretne sa nekim ko je “u spidu“, jedina pametna stvar koju može da uradi je da ga pusti da se ohladi. Da sačeka da ga prođe početna zanesenost. Opozicija je nekako započinjala zajedničke pregovore, ali sve je bilo uz neko oklevanje i zadršku.

Jer je glavna stvar i dalje bila nepoznanica – da li će Vučić uopšte da se kandiduje. U očekivanju odgovora na to, desilo se ono što se u Srbiji obično i dešava – ljudi su razgovarali, potrošili energiju, uspeli da se posvađaju i svaka stranka je otišla na svoju stranu.

Danas ima više od deset kandidata za novog predsednika. I uz par izuzetaka, ponašanje im više liči na Smehotresnu olimpijadu nego na ozbiljnu političku kampanju. Radulović odlučuje da izađe na izbore, a onda poziva ljude da podrže Preletačevića.

Similis simili gaudet, valjda je to, jer ne vidim neki racionalan razlog. Jovanović javno nudi podršku Saši Jankoviću, ovaj je se javno odriče.

Radulović i Janković su do te mere posvađani da je umalo došlo do tuče u Skupštini. Preletačević ulazi na belom konju u Beograd, a Čanak najavljuje da bi potpisao nezavisnost Kosova.

U onim situacijama kad se i dotaknu nekog programa, čovek bi poželeo da to nisu uradili. Dele obećanja i šakom i kapom, kao da su parlamentarni izbori. Neko bi trebalo da ih podseti na činjenicu da živimo u predsedničkom sistemu.

U državi u kojoj je predsednik fino obučen gospodin koji razgovara sa drugim predsednicima i ide na prijeme kad ga pozovu. I malo šta osim toga. Zna se ko može da obećava i zna se na kojim izborima.

Između uobičajenih “brda i dolina“, verovatno najoriginalnije obećanje dao je Saša Radulović, koji je najavio da će nakon pobede ukinuti “ovo ludilo od potpisa“.

Jedino nije objasnio na koji način je zamislio da kao predsednik promeni Zakon o izboru predsednika.

Opozicija očigledno računa na drugi krug izbora. Neki smatraju da će veliki broj kandidata, Preletačević i beli listići pomoći da do drugog kruga dođe. Što i jeste istina. Ali istina je i da Vučićevi glasovi neće otići na Preletačevića i bele listiće.

Tamo će otići glasači onog “elitnog“ dela Srbije. Zbog takve razjedinjenosti, lako je zamisliti da nijedan od njih neće ići u drugi krug. Čini mi se da veću šansu za to ima Vojislav Šešelj, koji bi i bez svađa u kvazi-levici bio jedan od najozbiljnijih kandidata.

Ali od svih vesti vezanih za izbore, verovatno je najzanimljivija ta da OEBS na ovim izborima neće imati posmatrače, nego će izbore pratiti samo “ograničena misija OEBS“. Ako se imaju u vidu one vesti iz neproverenih izvora, o tajnom inostranom organizovanju “Majdana“ u Srbiji nakon izbora, deluje smisleno da tako nešto može da se desi samo ukoliko OEBS nije pratio izbore. Niko ne može da dovede u pitanje regularnost izbora ako ih je OEBS pratio.

Ako njih nema, neka stranka može da se pobuni, a iz OEBS-a bi samo slegli ramenima i rekli “nismo pratili, vi se dogovorite“. Male su šanse da bi se Majdan ovde stvarno i desio, ali opet ne deluje uverljivo objašnjenje OEBS-a da nije bilo “dovoljno vremena za pripremu sveobuhvatne misije“.

Ovo su redovni predsednički izbori, očekivani, i raspisani su maltene u poslednjem trenutku. OEBS je svakako znao za to.

(Autor: Zoran Grbić / Patriot)

Check Also

„UVODI SE GLOBALNA DIKTATURA POD IZGOVOROM BORBE PROTIV KORONE- VUČIĆ JE UCENJEN“ (VIDEO)

Gost medijske kuće „Centar”, u emisiji „Intervju”, koju uređuje i vodi Dejan Petar Zlatanović, bila …