Da li se Šešelj sa svojom haškom presudom našao u službi ciljeva zapadnih sila u Srbiji? Evo koji lukav plan Zapada se krije iza oslobađajuće presude..

Piše: Željko Cvijanović

1.

Presudom Radovanu Karadžiću Haški tribunal se još jednom legitimisao kao politička batina zapadnih sila, dok je oslobađajućom presudom Vojislavu Šešelju pokazao da pravda u njemu ipak nije sasvim mrtva. Hm, biva li tako?

Ne, naravno. Oslobađajućom presudom u jednom slučaju koji od samog početka nije dosezao ni onaj lažni privid regularnosti pod Srbiju je postavljena tempirana bomba, i oni koji prepoznaju procese već mogu da čuju njeno tika-taka. Ima, doduše, i takvih koji kažu da bi Srbiju, posebno ovakvu, destabilizovala svaka presuda vojvodi Šešelju. Ali ne bi. Da mu je presuđeno, recimo, 25 godina, Srbija bi bila razočarana, revolt bi možda doneo još neki procenat radikalima na izborima, a u problemu bi bila vlast, na kojoj bi ostalo da ga ponovo pošalje u Hag. E sad, Vučić ne bi rušio svoje izborne izglede izručujući ga pre izbora, a posle njih tenzije bi pale, i bilo kakvo rešenje ne bi bitno promenilo stvari. Da su mu dali kaznu koja bi bila manja od vremena provedenog u zatvoru, Vojvoda bi bio definitivno slobodan čovek, rejting radikala bi išao gore, i Vučić bi zaista bio u problemu. Srbija, međutim, ne bi.

Oslobađanje Šešelja, međutim, pravi je geopolitički bingo Teodora Merona, stare kuke iz Lenglija. Prvo, oslobađajućom presudom Vojvoda je na slobodi, ali nije slobodan čovek. Jer u žalbenom postupku posle godinu ili dve može da bude slobodan, ali može i da dobije tih 25 godina. To će reći da oni koji iza suda stoje imaju od njega izvesna očekivanja, od čijeg ispunjenja bi mogao da zavisi rezultat žalbenog postupka. Naravno, valja znati da Meron i njegova matična kuća od Šešelja, po svoj prilici, ne očekuje da kolje prasiće u svom batajničkom dvorištu niti da oko sebe širi ljubav i razumevanje.

Drugo, Vučić sad zaista ima problem. Ako je mislio da ima moć da Vojvodu drži pod kontrolom, posle presude je u svojoj ambiciji dobio makar dostojnog konkurenta. Ako mu je bilo čudno gledajući medicinski fenomen čoveka koji se goji sa metastazama kancera na jetri, možda je mogao na vreme da se raspita da li je Vojvodu pregledao još neko osim Meronovih lekara i njegovog intimusa dra Bojića. Naravno, čovek se ne može osećati prijatno sumnjajući ovako u nečiju dijagnozu, ali alternativa toj sumnji može biti samo medicinsko čudo i ništa više. Pa ko u čuda veruje…

3.

Da se razumemo, Šešelj je, što se ratnih zločina tiče, nevin čovek, i svaka presuda osim oslobađajuće bila bi pravni zločin. Ali ovde nije reč o pravu, već o politici, kao i uvek kad se hoće nešto suvislo progovoriti o Haškom tribunalu.

A taj ugao kazuje da je Vojvoda ozbiljan regionalni faktor protiv Srbije i da je nivo njegove upotrebljivosti na tom polju do maksimuma mogla da podigne samo oslobađajuća presuda. Pokušaću da objasnim. Naravno, nisu Bošnjaci i Hrvati – o političkim elitama govorim – tako neizmerno besni zbog oslobađajuće presude Šešelju koliko su dobili municije za svoje sve praznije cevi, i to baš u momentu kad im trebaju pune i kad očekuju (geo)političku prekompoziciju Centralnog Balkana na svoju polzu. Problem je što je Vojvoda figura iz 90-tih godina, kad je na Srbiju navučena ludačka košulja, istina, nezasluženo, ali je navučena. Tek, u nju je tad dobrovoljno ušao jedino Vojvoda, a ni sad ne izgleda da bi se opirao. Problem je dakle što Šešelj, slučajno ili namerno, nema problem s tim, što je potvrdio odmah posle oslobađajuće presude, upućujući nekoliko vulgarnih aluzija hrvatskoj predsednici Kolindi Grabar Kitarović.

4.

Kako bi bilo sasvim jasno, neće nas ni Zapad, ni Hrvati, ni Bošnjaci manje mrzeti bez Šešelja na javnoj sceni nego s njim. Problem je što će, mrzeći nas, citirati njegove dosadašnje i buduće ispade i, još veći, što će to isto raditi neki od nas, uvereni da s njima jedino i ima smisla razgovarati Šešeljevim jezikom.

Jedno od najvažnijih iskustava koja smo stekli 90-tih godina jeste ono da moralna pobeda ne samo da kruniše vojnu nego joj često i prethodi. A mi smo 90-tih upali u mnoge moralne zamke, koji su i danas nadvijene kao senka nad našim pravednim ciljevima. Koliko je to važno, najbolje su pokazali proruski borci u istočnoj Ukrajini, koji su, analizirajući jugoslovenske ratove, izbegli zamke etničkog nacionalizma i svoju borbu uspeli da legitimišu kao pravednu u nimalo im naklonjenom medijskom okruženju. Naravno, Šešelj će nas svojim nastupima udaljavati od moralne prednosti, a da pritom niti pokazuje energiju niti ambiciju za konstruktivan pristup, makar on bio i na fonu njegovih političkih načela.

5.

Tu je, naravno, i novi uticaj oslobođenog Šešelja u izbornoj trci. Nema sumnje da će on, ovako obnovljen haškom presudom, oteti deo naprednjačkog i dverjanskog biračkog korpusa. Naravno, tom podizanju Šešelja prethodilo je shvatanje Zapada da je ovaj put ozbiljnije investiranje u Tadićevu i Pajtićevu koaliciju uzaludan posao, i da Vučić sa te strane ne može biti bačen na ispod 50 odsto. A to jeste jedan od zapadnih ciljeva, čija bi realizacija dovela do veće šanse da proruski Tomislav Nikolić sledeće godine bude smenjen sa svog mesta, što je opet uslov svih uslova za novo prekomponovanje scene i finalizaciju prekomponovanja Centralnog Balkana.

Ali ono što ne može sa liberalnog krila može zdesna, i Šešeljeva oslobađajuća presuda mogla bi – živi bili – da postane početak ozbiljnog zapadnog investicionog ciklusa u srpsku desnicu. Utoliko pre i utoliko više što, čini se, impertiv zapadnih sila uoči aprilskih izbora neće biti samo taj da se ispod 50 odsto baci Vučić nego da, ako je moguće, ispod tog nivoa bude i zbir Vučića i Dačića, posebno posle veoma dobrog prijema ove nedelje šefa socijalista u Moskvi, čija podrška je iscrtavala Putinove želje u pogledu sastava buduće srpske vlade.

Sa njegovom svešću o tome, njegovim političkim habitusom ili njegovim karakterom – svejedno – Šešelj je sa svojom presudom u službi ciljeva zapadnih sila u Srbiji.

6.

Drugi važan trend srpskih izbora, u čijem zidu je Šešeljeva presuda samo jedna od ciglji, biće pomeranje scene udesno. Otuda će važan smisao aprilskih izbora biti zauzimanje startnih pozicija i srpskih stranaka i velikih sila uoči nastojanja Zapada da destabilizuje Centralni Balkan i protera s njega svaki ruski uticaj. Presuda Šešelju je prvi krupan predizborni potez zapadnih centara, gde bi do 24. aprila trebalo očekivati još dosta toga drastičnog, budući da ovo ipak nije dovoljno.

Kad se imaju vidu ozbiljne regionalne i međunarodne pretnje Srbiji, jasno je da ona mora da se za svoj mir i stabilnost diplomatski bori na Zapadu. Ali, koliko god ta borba bila uspešna, tamo ga neće steći. Jer taj mir ne bi imao svoju ključnu komponentu – odvraćanje. Tu komponentu Srbiji može da ponudi samo Rusija, što znači da bez oslona na Moskvu Srbija sa mirom i stabilnošću može da računa koliko i igrač lotoa na nagradu.

7.

Jedan od načina da se vlast odbrani od efekata presude Šešelju i da, što je mnogo važnije, odbrani Srbiju jeste što brža i što jasnija artikulacija proruske komponente srpske politike. Ta komponenta zahteva političku jasnoću mnogo više nego na svim ranijim izborima, tako da bi dalje Vučićevo gajenje dvosmislice prema Dačićevoj SPS, kojom vrata otvara prema Tadiću, moglo na proruskokm polu biračkog korpusa na račun SNS da dalje ojača probuđenog Šešelja, a možda čak i koaliciju Dveri-DSS. Istina, Vučić sve češće govori da neće sa snagama prošlosti – gde ubraja nacionaliste, vezujući ih za 90-te, ali i liberale, koje povezuje sa pljačkom države iz 2000-tih – tako da mu sistemom eliminacije ostaje samo Dačić. Ali reklo bi se da zahtev jasnoće od njega traži još više.

Jasnoća u prorusoj komponenti srpske politike utoliko je neophodnija što i ruski stratezi imaju procene o nemirnim godinama na Centralnom Balkanu i što i sama Moskva otud formuliše svoje zahteve prema Srbiji, i na onoj liniji gde se iz Kremlja utiče na vlast u Beogradu i na onoj gde se preko kancelarije Sergeja Železnjaka utiče na desnu opoziciju.

Otuda bi proruska komponenta politike Beograda morala, dok ne postane kasno, da uključi garancije da Srbija u saradnji sa NATO neće prekoračiti okvire sporazuma IPAP. Istovremeno, osoblje ruskog humanitarnog centra u Nišu konačno bi posle izbora moralo da dobije iste privilegije kakve ima NATO. Konačno, kupovina ruskog naoružanja kompletirala bi srpsku komponentu odvraćanja, bez koje njena vojna neutralnost već na srednji rok ne može biti više od spiska lepih želja.

8.

Jedan od bitnih dometa ove vlade je u tome što je, u nastojanju da drži politički balans između Istoka i Zapada (koliko god taj balans bio naheren prema Zapadu, u tolikom stepenu ga nema nijedna evropska zemlja), pred obe strane podigla značaj Srbije, čineći je najvažnijom zemljom od čije stabilnosti zavisi stabilnost celog regiona. Da li je građenje takve pozicije bilo pravi potez ili greška, tek će da se vidi, budući da je to pozicija koja nas namešta za velike domete, ali i za velike batine. U svakom slučaju, razvijanje ruske komponente srpske politike, uz sposobnost odvraćanja, koja iz nje sledi, moglo bi, uz već postojeće odnose sa zapadnim silama, Srbiju da ostavi u sasvim specifičnom položaju jedinstvene evropske zemlje koja može da drži dobre odnose i sa SAD, i sa EU, i sa Rusijom.

Taj cilj zaista izgleda ambiciozno, ali, ako se ima u vidu da mu je alternativa pad na kolena i dalje komadanje sa Zapada, to što je preambicozno iznenada postaje i jedino moguće.

(Standard.rs)