Dmitrović: I da priznamo Kosovo, ništa se promenilo ne bi! Prvi put u istoriji Evrope i sveta isporučili smo i dva predsednika njihovom kazamatu, a zauzvrat dobili nova uslovljavanja!

Piše: Ratko Dmitrović

Ne vredi. Može službeni Beograd sutra da prizna nezavisnost Kosova, Oni će nakon toga tražiti da Vojvodina bude republika.

Kad i na to pristanemo, Oni će zahtevati najviši stepen autonomije za Rašku oblast, potom pravo Albancima iz Bujanovca i Preševa na izjašnjavanje o teritorijalnom pripajanju „državi Kosovo“, pa donošenje odluke o prekidu specijalnih veza sa Republikom Srpskom, pa rušenje Dodika, zatim da SPC prizna papu kao vrhovnog vladara, da SANU promeni ime… Nema tu kraja.

Razloge za ovakvu rabotu možemo da tražimo unutar postavke o interesima velikih sila, o pravu jačeg, o povlasticama za poslušne i kaznama za neposlušne… ali uvek ćemo, po okončanju ukrštanja argumenata, doći do zaključka: neće nas. Odnosno, našu veliku želju da uđemo u Evropsku uniju koriste da bi nas ucenjivali, ponižavali čak!

Ovonedeljno odbijanje Brisela da konačno sa Srbijom otvori poglavlja 23 i 24 evrofanatici u Beogradu objašnjavaju odnosom Srbije sa Moskvom. Kao, sve bi bilo drugačije da službeni Beograd uvede sankcije Rusiji. A ko garantuje i kako garantuje da bi bilo drugačije?

Kada je bilo drugačije? Treba li da izgubimo jednog velikog prijatelja da bi se hor naših velikih neprijatelja blago nasmejao, eventualno nas potapšao po ramenu.

Kada je to iz Brisela (Londona, Vašingtona, Berlina, Pariza…) u Beograd stigla ponuda nešto za nešto? Kada je Srbija dobila bar minimalnu zadovoljštinu za ono što je dala? Isporučili smo, uz sve ostale, i dva predsednika njihovom kazamatu – prvi put u istoriji Evrope i sveta – a zauzvrat dobili nova uslovljavanja. Neki su za Miloševićevu glavu dobili pet miliona dolara ali to se, pretpostavljam, ne računa.

Vučić je otišao u Srebrenicu, da se pokloni senima poginulih i ubijenih Bošnjaka, i umesto bar nekog konkretnog gesta poštovanja (ne kažem zahvalnosti) za taj čin, dobio je batine. Izvinjavali smo se i Hrvatskoj i Bosni pa ništa. Oprostili smo Hrvatskoj 35.000 otetih srpskih stanova. Zauzvrat dobismo proširenje tajnog hrvatskog spiska za hapšenje Srba iz Hrvatske.

Za potpis na Briselskom sporazumu Srbija je nagrađena dodatnim zahtevima, uz činjenicu da Albanci od tog sporazuma izvode sprdnju. Na pamet im ne pada da ga primene. Kažnjeni su tako što Srbija nije dobila otvaranje poglavlja 23 i 24.

A ko su Oni, s početka teksta? Sve naše dileme davno su objašnjene u narodnim poslovicama. Jedna kaže: Od starog neprijatelja nikad novog prijatelja.

(Večernje novosti)