Home / TEMA DANA / DR ANTOVIĆ: KOVID MALO OPASNIJI OD GRIPA, OSTALO JE POLITIKA! NE VERUJEM MORONIMA

DR ANTOVIĆ: KOVID MALO OPASNIJI OD GRIPA, OSTALO JE POLITIKA! NE VERUJEM MORONIMA

Ili sam ja učio pogrešnu medicinu ili ova savremena medicina nema veze s tom što smo učili. Uporno pokušavaju da nam ispričaju priče koje se meni ne uklapaju u osnovnu medicinsku logiku, kaže hematolog Antović

Izvodi iz intervjua sa prof. dr Jovanom Antovićem, jednim od najpriznatijih svetskih hematologa, koji je uklonjen sa Jutjuba zbog navodnog kršenja uređivačke politike

Istaknuti stručnjak svetskog ranga u oblasti hematologije i profesor na Institutu Karolinska u Štokholmu dr Jovan Antović, diplomirao je nakon samo četiri godine i deset meseci, 1993. godine, na Medicinskom fakultetu u rodnom Nišu, zbog čega je proglašen najboljim svršenim studentom Univerziteta u Nišu i najboljim studentom medicine uopšte, prema mišljenju Srpskog lekarskog društva.

Dobitnik je mnogobrojnih priznanja za svoj radi i autor/koautor više od šezdeset članaka objavljenih u recenziranim međunarodnim časopisima, koji su citirani više od hiljadu puta. Takođe, koautor je dva izdanja knjige The Essential Guide to Blood Coagulation (Osnove koagulacije krvi).

Pre četiri godine, profesor Antović je, u saradnji sa Bratstvom „Sveti Jovan“ iz Švedske, ustanovio stipendiju „JP Antović“, namenjenu u prvom redu postdoktorandima, budućim stručnjacima u domenu hemostaze.

Šta ste naučili o ljudima, a šta o medicini u vreme pandemije?

Ili sam ja učio pogrešnu medicinu, ili sam prestar, ili ova savremena medicina nema veze s tom što smo učili. Ali uporno pokušavaju da nam ispričaju neke priče koje se meni ne uklapaju u neku osnovnu medicinsku logiku, čak ne mora da bude znanje.

Pokušavaju da nam objasne da je prirodni imunitet nastao posle infekcije slabiji od vakcinalnog imuniteta, da su vakcine rešenje za sve probleme, da razne respiratorne virusne infekcije mogu da budu fatalne za decu, da asimptomatski pacijenti – koji nemaju simptome – prenose virus, i sve ostalo.

Što se tiče duhovnih stvari, tu sam mnogo više naučio, jer mislim da je ovo nešto što na duhovnom nivou prevazilazi medicinska pitanja. Moj sveštenik kad kaže „ne treba suditi ni onima koji jedu, ni onima koji ne jedu“, i ako uzmeš malo da čitaš, shvatiš da to stoji u Jevanđelju… Savršeno razumem ljude koji se plaše, teško je ostati normalan u ovoj situaciji, ali mislim da su doktori napravili mnogo loših stvari.

Doktori su ti koji ne treba da šire paniku, oni su ti koji treba da smiruju ljude. Doktori ne leče samo lekovima, hirurškim intervencijama – doktori mora da leče i rečima. Naravno,

nije ovo ni bezazleno, nije ni katastrofalno, ali svakako nije toliko tragično. Da je to toliko opasno kao što se priča, nas bi u Švedskoj, koji smo živeli prilično liberalno, verovatno skupljali bagerima mrtve po ulicama…

Prava medicina ne može da dođe do izražaja – ozbiljni doktori i dalje misle da ovo jeste jedan medicinski problem, ali ne preterano veći nego običan grip, i ne preterano zarazniji, a da sve van toga jeste politika. Na globalnom nivou, ovo je politički problem.

Da li smo u brizi za zdravljem zaboravili da živimo?

Naravno. Apsolutno. Ako čovek gleda kroz prizmu duhovnosti, pravoslavlja, hrišćanstva – svi smo mi smrtni, i samo Gospod zna kad ćemo da odemo njemu na istinu. Mi treba da uradimo ono što je do nas. Život u strahu ne vodi ničemu. Uz rizik da me popljuju Vaši

slušaoci ili gledaoci – zašto je veći rizik da umreš od kovida nego da izađeš na ulicu i da te udari auto? Gomila ljudi  je umrla i u ovom periodu, ne znam koliko mladih ljudi je upucano u Švedskoj za vreme kovida.

Svi smo mi smrtna bića, i moramo to da shvatimo. Smatram da je čovek Zapadne civilizacije, i to verovatno jeste problem, doveden do nivoa da, u svom konformizmu, smatra da je besmrtan. I zato ima strahovit strah od smrti, bolesti i svega ostalog.

A, u suštini, ljudi umiru – ljudi umiru od kancera, od kardiovaskularnih oboljenja… U celoj ovoj situaciji zašto mislim da su Šveđani pametno odradili posao – gomila ljudi će da umre od alkoholizma, od psihičkih poremećaja, nasilja u porodici, samoubistava…

Nije normalno držati ljudsko biće zatvoreno godinu dana. Imam prijatelja u Kanadi koji godinu i po dana nisu maltene izašli iz kuće. Došli smo u priču da, plašeći se za život, u

stvari uništimo život. I jedini način na koji ljudi mogu da to promene je jednostavno isključiti televizor, čitati dobre knjige, baviti se lepim stvarima, baviti se porodicom…

„Verujem naučnicima, ne moronima!“ Treba li verovati u naučnike kao u bogove i da li je nauka religija 21. veka?

Nažalost. Ja ne mogu da dozvolim sebi da sebe nazovem naučnikom – u najboljem slučaju mogu sebe da nazovem istraživačem…

Prvo, nauke nema bez religije. Nauka ne može da zameni religiju. Sva ozbiljna naučna imena vremenom su dolazili do toga da postoje stvari koje ne mogu da se objasne, i gde dolazi Bog ili verovanje. Godinama sam razgovarao sa svojim sveštenikom u Štokholmu, pokušavajući da intelektualno doživim Boga, što je apsolutno nemoguće.

Nauka je tu da nam objasni neke prirodne pojave. Medicina zaista pomaže ljudima, ali postoji jedna granica – posle toga je Bog. Ta priča „verujem naučnicima, a ne moronima“ je potpuno besmislena. Ne treba verovati ni svemu onome što piše u naučnim časopisima… Na žalost, i medicinom rukovodi biznis. Ljudi su kvarljiva roba, doktori isto tako. Niko nije imun na novac i na titule.

Pokušavam da i u medicini sledim onu priču „ako nešto nije logično, verovatno nije istinito“.

Smatram da nauka ne može da zameni verovanje, ne može da zameni pravoslavlje, i da je rečenica „verujte naučnicima, a ne moronima“ vrlo daleko od istine. Ima morona i među naučnicima. Uz sav rizik da budem popljuvan, i da ovo što kažem zvuči blasfemično. I nadam se da nećeš obrisati.

Kako u sebi mirite nametanje vere u nauku kao božanstvo i veru u živoga Boga?

Nema mirenja. Prvo, nauka je isto kao i religija – verovanje. Devedeset  posto naučnih eksperimenata nikad nije ponovljeno u drugoj, nezavisnoj laboratoriji. Kao istorija. Znači, mi treba da verujemo da je neko na osnovu Ce-13 ugljenika dokazao da je nešto staro toliko godina i da je postojalo. To što se naziva naučnim dokazima, u devedeset posto slučajeva je čisto verovanje tom ko je to napisao. Postavlja se samo pitanje vere i na jedan i na drugi način.

Medicina, osim tehničkih napredaka, pejsmejkera, penicilina, možda aspirina i nekih stvari – iskreno ne znam šta je ozbiljna medicina napravila zadnjih trideset godina. Terapija malignih bolesti krvi je otprilike na nivou sedamdesetih, sa manje-više istim lekovima. Znači, postavlja se pitanje šta je vera, a šta nauka.

Ne smatram da je nauka napravila onoliko koliko joj se pripisuje, ali verovatno iz istog razloga kao i religija, sa ogromnim crkvama koje treba da uplaše čoveka, i da onog običnog čoveka, koji nema mogućnost da sagleda neke stvari, tako isto i nauka – izvedeš čoveka koji ima neke ozbiljne završene škole, koji je nešto našao, objavio i sve to, i naravno da neko ko je normalan, običan čovek smatra da to što on govori jeste vrhunska istina.

Znači, između priče jednog sveštenika – ne pravoslavnog, ja se trudim da mislim, iako znamo svi da nije to baš tako, da su naši pravoslavni sveštenici malo bolji od ostalih – koji na određen način ljude plaši – što mislim da je pogrešno, jer mislim da je hrišćanstvo, pre svega pravoslavlje, religija ljubavi – i naučnika koji plaši čoveka da će da umre od nečega – nema velike razlike.

Naučnici treba da budu ljudi podložni kritici, kao i svi ostali – kao političari, kao sudije,

kao svi ostali. Ne treba praviti fetiš od svega toga. Oni su ljudi, kao što su i sveštenici ljudi, koji imaju pravo na grešku – samo sveštenici se bar pokaju pred Gospodom, a naučnici se uglavnom ne kaju za svoje greške.

Šta je to što vas je identitetski formiralo pa ste svakog trenutka svesni ko ste, odakle ste, i gde ste?

Prvo, verovatno, sreća da smo i supruga i ja Srbi. Drugo, možda neki čak i sebični razlozi – ja se najbolje osećam na srpskom, i dan danas, posle dvadeset i nešto godina u Švedskoj. U mojoj kući se priča isključivo srpski, iz prostog, konformističkog razloga, jer moja kćerka kaže da je moj švedski embarrassing (sramotno loš, engl. – nap. Stanja stvari). Drugo, deca su to sama prepoznala, i sin i kćerka – ona sriče ćirilicu – što bi rekao Đole Balašević, šta god ja mislio posle o njegovim skretanjima, nek mu je laka zemlja – miču usnama dok sriču…

Ja nisam bio veliki Srbin do pre pet-šest godina – čak sam bio sklon da kažem da Srbi, da ne kažem da su krivlji od drugih, ali da su makar jednako krivi. Sad, jednostavno, u mojoj glavi stoji samo ta priča, juče sam video na utakmici, na nečijoj majici, „Možete da me ubijete, Srbi jesu žrtve“. Nemam nikakvu dilemu, i smatram da moja deca treba da budu ponosna zato što su Srbi, uz sve to – nismo mi idealni, da se ne lažemo, čovek treba da bude svestan i svojih mana i dobitaka…

Taj proces sazrevanja je verovatno trajao, kroz naše sveštenike u Štokholmu – imamo fenomenalnu sreću, tri sveštenika potpuno različita u koncepciji, ali zadržavajući pravo pravoslavlje… Ja se ježim od ekumenizma, moram da priznam, opet da mi se to uzme za zlo… Kroz religiju sam došao do nacije…

Kad živiš u inostranstvu, u jednom društvu – moj šef istraživačke laboratorije je sa druge

strane populacije, momak, Grk, potpuno fenomenalan, tako da zaista nemam problem sa svim tim pričama i različitim polovima i različitim opredeljenjima – ali kad živiš u jednoj zemlji gde je to mejnstrim, i gde moje dete dođe kući i kaže „mene su učili da dete može da ima dva oca ili dve majke“, a ti trebaš da prihvatiš i da kažeš da to nije nenormalno, ali da baš nije ni uobičajeno, i kad shvatiš da živiš u jednom svetu koji je postavio neke granice koje su nažalost sad i kod nas, onda shvatiš da moraš da se uhvatiš za nešto, a da to ne bude držanje za vazduh.

I onda shvatiš da je mnogo bolje uhvatiti se za pravoslavlje, koje je deo tvoje tradicije, nesvesnog i svega, nego da sad odlaziš, ne znam, u budizam, nju ejdž, ili takve stvari, i onda se desio manastir Lipovac, i mati Serafima i otac Dionisije, pored Aleksinca, i to je bilo neko otvaranje… Mislim da se ključna stvar desila – pošto ja, recimo, našim

sveštenicima u Štokholmu ni dan danas ne ljubim ruku, mi smo prijatelji – kad sam na punom aerodromu u Nišu ocu Atanasiju, koji je bio zamenik igumana u Lipovcu, slučajno smo se sreli na aerodromu u Nišu, to stoji gomila ljudi, ja sam čovek profesor doktor, bez ikakvog razmišljanja prišao da mu poljubim ruku. To je bio prvo onaj mali korak protiv gordosti, i video oko sebe gomilu ljudi koja me gleda izbezumljeno…

Ja verujem u pravoslavlje jer pravoslavlje nikad nije pravilo nikakve zločine, za razliku od svih drugih, i hrišćanskih i ostalih religija.

Imamo sreću što smo Srbi pravoslavci.

Kakve žrtve zbog toga? Samo se setite mlađanoga Avakuma i starca Vukašina: „Samo, vi, deco radite svoj posao!“

Check Also

TEŽAK HAOS U EU- RASPAD ENERGETSKOG SISTEMA, SMRZAVANJE I NESTAŠICE!

Međunarodna agencija za energetiku saopštila je da je Rusija sposobna da poveća isporuke gasa, uz …