DRAMATIČAN OBRT!! NEZAVISNI EKSPERTI TVRDE: Počinje veliki ekonomski rat između Evropske unije i SAD!

Piše: Aleksandar ZAPOLjSKIS, nezavisni ekspert

Formalno, sve je počelo 16. januara 2015. godine. Sa iznenadnom odlukom švajcarskih bankarskih mudraca da prekinu svaku vezu svog franka sa evropskom valutom – čak i po cenu da odjednom izgube 415 milijardi evra.

Zbog ovoga, veoma sam poželeo da shvatim šta su to Švajcarci užasno saznali kad su odlučili da u jednom momentu „spale” pola biliona evra. A još je istovremeno Evropska centralna banka sve ošamutila objavom da počinje „kvantitativno omekšavanje” (upumpavanje) na sumu dvaput veću od one o kojoj su maštali čak najsmeliji analitičari.

Jer, svi su očekivali 500 milijardi, a upumpavaće se 1,08 biliona evra. Za samo 18 meseci. Dakle: približno po 60 milijardi evra svakog meseca – sve do septembra 2016. godine.

Po mom mišljenju, ovo je početak globalnog ekonomskog rata između Evropske unije i SAD. Da, upravo to. Ni manje ni više. Uostalom, takvi globalni ratovi se nikad ne završavaju, samo jedna bitka zamenjuje drugu.

Znači, formalno je sve počelo 16. januara 2015. godine, ali faktički datum početka bitke ipak treba tražiti u 2012. godini. Doduše, sa tačnim datumom postoji određeni problemi. Nije sasvim jasno da li je to 9. januar – kada je državne obveznice sa negativnom prinosom na tržište prvi put iznela Nemačka, ili nešto ranije kada je svoje vrednosne papire – i to sa nultim prinosom – prodala Holandija.

„Nulti prinos” znači da se kamata na takve državne obveznice od samog početka određuje na nivou ispod tekuće inflacije.

Kasnije je ovaj proces postao još otvoreniji. Države evrozone su počele da investitorima nude da njihove obveznice kupe odmah pod uslovom da kupac na toj transakciji čak izgubi deo novca.

A znate li zašto?

U slučaju Nemačke, tražnja obveznica pod tim uslovima bila je dva puta veća od ponude. A Nemačka je tada prodala svojih dugova u vrednosti 7 milijardi evra.

Neko će se upitati: kako je tako nešto moguće. Sve je veoma prosto.

Vlasnici velikog novca – investicioni fondovi, investicione banke, korporativni kapital i sl. – suočeni su sa ozbiljnim problemom. Novac imaju, ali nema projekata u koje bi mogli da ga ulože.

Pri kraju je ekstenzivni rast svetskih ekonomija na račun zauzimanja novih tržišta. Planeta je već „zauzeta”. Osim toga, čak je i samo osvajanje tržišta počelo da donosi sve veću glavobolju – naročito je to bilo vidljivo 2001, 2004. i 2008. godine.

Naročito hladan tuš za investitore bila je hipotekarna kriza u SAD jer su se tada urušili finansijski instituti koji su dotad izgledali večnim.

Primera radi, banka Lehman Brothers je samo dan uoči svog kraha imala najveći mogući pozitivni kreditni rejting. A potom je došlo jutro i – 46 milijardi dolara je prestalo da postoji.

Ne želeći da im se jednom dogodi sudbina klijenata LB, investitori su počeli da za svoje kapitale traže tihe luke u kojima će preživeti period neizvesnosti.

Tradicionalno, najpouzdaniji instrumenti za to su upravo – državni dugovi. Država nije privatni biznis koji može da bankrotira i da nestane. Evropske države će u ovom svetu uvek postojati. A to  znači da će i plaćati svoje dugove. U Velikoj Britaniji postoji izreka: „Od mnogo čega se u životu može pobeći, jedino ne može od smrti i poreza”.

Zato su investitori – svaki put kada su za prioritet imali da svoj novac sačuvaju – počinjali da kupuju državne obveznice. Makar im garantovale apsolutno šugav prihod. Jer, glavno je bilo to što države ne bankrotiraju.

Međutim, 9. januara 2012. godine se pokazalo da su kupci spremni da državama daju novac na zajam i bez ikakvog prihoda. Čak i sa gubitkom. Računajući: bolje je izgubiti paru nego ceo dinar. A takvih se našlo veoma mnogo.

U Evropi su ovu igru počeli da praktično igraju svi. Do leta 2014. godine – suma „negativnih” dugova unutar EU dostigla je 500 milijardi evra. A do kraja prošle godine – kada su i istočnoevropske vlade shvatile „gde je zakopano blago” – suma je skočila do 1,2 biliona evra. Verovatno ne izgleda samo meni čudnom podudarnost tih cifara sa odlukom Evropske centralne banke o razmerama „kvantitativnog omekšavanja” koje je najavljeno.

Uostalom, o tome nešto niže. A zasad treba ukazati da je ovakvo trošenje slobodnog novca na dugoročne dugove dovelo do njegovog ispumpavanja iz realne ekonomije. Nastao je začarani krug. Zato se u evrozoni usporava rast plata i ostalih rashoda. Zajedno sa njima prestaje rast proizvodnje, a to, opet za sobom povlači, rast nezaposlenosti. Jer, manjak novca i posla donosi smanjivanje platnosposobne tražnje, a to za sobom neizbežno povlači smanjivanje prodaje. Sa svim minusima koje to donosi. Uključujući i poskupljivanje samog novca – deflaciju.

Što je u opticaju ostajalo manje evra, to je evro postajao skuplji u odnosu prema drugim valutama. Uključujući i američki dolar. Zato je, u svetlu svega ovoga, krajnje interesantno šta pokazuje kretanje zvaničnog kursa dolara i evra.

Ispostavilo se da su SAD još 2009. godine radile ovo isto što je upravo objavila Evropska centralna banka – upumpavale su u svoju ekonomiju novac iz vazduha.

Prvo „kvantitativno omekšavanje” (QE) Federalni rezervni sistem SAD (centralna banka) bilo je na nivou 1,7 biliona dolara. Potom je u novembru 2010. usledilo QE2 na nivou 0,6 biliona, a u septembru 2012. QE3.

Ova poslednja intervencija Federalnih rezervi je najinteresantnija. Počela je sa  40 milijardi dolara mesečno, ali je ubrzo bila povećana do 85 milijardi dolara mesečno. A pritom nije bila oročena.

Samo tokom prvih 12 meseci funkcionisanja, kroz QE3 u američku (čitaj: svetsku) ekonomiju bilo je upumpano  još 1,7 biliona dolara. Američka štamparija novca se zaustavila tek krajem prošle godine. Dotle je upumpala najmanje 5 biliona dolara, a to je približno trećima ukupnog bruto proizvoda Evropske unije za 2013. godinu.

Zahvaljujući tome, kurs dolar/evro podigao se sa 1,25 (u februaru 2009.) do 1,5 (u novembru 2009.). Interesantna ljuljaška.

Do juna 2010. kurs se ponovo spušta na 1,22, a u novembru te godine je opet 1,45.

Tokom cele 2011. godine među Evropskom centralnom bankom i američkim Federalnim rezervnim sistemom trajalo je bezmalo sportsko nadmetanje. Kursevi su skakali poput ping-pong loptica – između 1,47 i 1,37.

Međutim, krajem te godine kurs je ponovo ispod 1,3 i nastavlja da pada. Zakulisni metodi su slabo pomagali. Amerikanci su uspevali da kurs podignu do 1,35 i da ga na tom nivou drže približno tri meseca. Nakon toga sve se opet ponovilo. U junu 2012, kurs je već 1,25, a u julu – čak 1,2.

Koga onda može da iznenadi što Federalni rezervni sistem već u septembru iste godine uključuje QE3?

Velikim pojeftinjavanjem dolara SAD rešavaju dva svoja strateška zadatka odjednom. Prvo: poboljšavaju (smanjuju minus) svog spoljnotrgovinskog bilansa. Jer, jeftin novac, s jedne strane, stimuliše Amerikance da češće podržavaju svoje proizvođače, a sa druge – još više povećavaju profitabilnost eksporta američkih usluga. Drugo: rast kursa za 35 odsto automatski otvara put američkoj robi na evropska tržišta, što je SAD životno neophodno.

Prvo QE je pokazalo čudo. Bukvalno iz ničega, SAD su dobile porast konkurentnosti svoje ekonomije za 25-30%!

Međutim, čudo i jeste čudo zato što se događa samo jednom. Kada se ponovi, ono postaje deo interesantne svakodnevice, a već treći put postaje dosadno i prestaje da funkcioniše. Zato, uprkos svojim čudovišnim razmerama, QE3 nije Federalnom rezervnom sistemu SAD donelo očekivani rezultat.

Iznad 1,3 kurs dolara prema evru nije bio podignut. Na primer, u novembru 2013.  je ponovo pao na 1,27, a potom se „šetao” u martu, maju i julu iste godine.

Tek nešto kasnije, kurs je počeo da se nekako pomera naviše, pa je novogodišnji vatromet dočekao na nivou 1,38. Potom su došli februar 2014, Ukrajina i Majdan. „Berkut” koji je goreo u plamenu benzina. Plus zaoštravanje odnosa između „zapadnog sveta” i Rusije. Na tom talasu se kurs nekako podiže čak do 1,4, ali samo na pola godine. Uprkos svim naporima, od maja je opet počeo da „vene”. Tiho i polako, ali nezaustavljivo. Sve do 1,25 u oktobru.

Potom je Federalni rezervni sistem udario u granice sopstvenih mogućnosti. Štampati papir i prodavati ga za novac do beskonačnosti nije moguće. Zato su štamparske mašine morale da budu zaustavljene. A to se odrazilo na kursu. Krajem prošle godine spustio se do 1,22, a sada je još niži – 1,14.

Kakve veze sve ovo ima sa „kvantitativnim omekšavanjem” koje je objavila Evropska centralna banka? Evo kakve.

Početkom 2014. godine ukupni nacionalni dug 17 država članica Evropske unije (EU17) bio je 8,841 bilion evra ili 92,7 odsto ukupnog nacionalnog duga cele Evropske unije (EU27). To je za 2,7 odsto više nego 2013. godine. A ukupni dug svih zemalja EU u 2014. godini iznosio je nešto preko 11,3 biliona evra.

Prema zvaničnom saopštenju, Evropska centralna banka će u narednih godinu i po u kupovanje tih dugova mesečno usmeravati 60 milijardi evra.

Državni budžeti članica EU neku posebnu razliku neće primetiti. Osim što će držaoci državnih dužničkih papira – umesto privatnih i korporativnih investitora postati pretežno centralne banke država članica. Prema planu, nacionalne banke će obezbeđivati 80 odsto likvidnosti tog projekta. Zato će se svi investitori, koji su se krili po onim lukama, opet naći sa gomilama novca sa kojim ne znaju šta će usred ekonomskog nevremena.

Reč je o bezmalo deset odsto ukupnog duga zemalja evrozone. Ta suma će neizbežno potisnuti kurs dolara prema evru još jače naniže. Analitičari Goldman Sasch prognoziraju da će se dolar i evro izjednačiti (tj. da će kurs biti 1:1) tokom ove godine, čak najavljuju dalje snižavanje – do 0,9 dolara za evro do kraja 2017. godine.

Za Sjedinjene Države to je smrt, ili nešto njoj blisko. Sva američka roba i usluge sa svakim korakom kursa „naniže” postajaće sve skuplji. Razlika između 1,5 i 1,14 je 31 odsto – upravo za toliko je sve američko postalo nekonkurentnije.

Prema različitim ocenama, ukupni deficit spoljnotrgovinskog bilansa SAD za 2013. godinu bio je približno 450 milijardi dolara. U suštini bio je veći. Po realnim robnim ciframa, dostizao je 650-700 milijardi dolara. Naprosto, gubici na robi od 250-270 milijardi dolara bili su prikrivani pozitivnim saldom spoljnetrgovine raznim uslugama. Na primer, dobit takvih internet-giganata, kakav je Google, koji sam ništa ne proizvodi, ali veoma dobro zarađuje sebi za „pljeskavicu sa kečapom”.

Eto tako, poskupljivanje dolara za 31 odsto donosi rizik pomeranja tog bilansa za 200 milijardi dolara u minus – za račun gubitka dela izvoznih tržišta. Jer, Amerika već odavno ništa jeftino ne nudi. Samo skupo. Softver. Tehnologije. Hajtek-oprema. A sve to, ako poskupi za trećinu, postaje jako neinteresantno za stranog potrošača.

Negativni saldo trgovinskog bilansa zato ima sve šanse da skoči na 1 bilion dolara godišnje. Sva američka naftna privreda se zatvara. Njeni osnovni ekonomski stubovi, poput korporacije Boeing, suočavaju se sa znatnim problemima s prodajom i zadržavanjem tržišta koja sa radošću počinje da preuzima AIRBUS.

Sve u svemu, moglo bi se pomisliti da za Evropu nastupaju „čokoladna vremena”. Ipak, ne treba žuriti sa zaključivanjem.

Brisel je zaista izabrao pogodno vreme za ekonomsku kontraofanzivu. Vašington više ne može da štampa novac bez rizika da sam uruši nacionalnu ekonomiju. A Evropska centralna banka ima dovoljno snage da se ne zaustavlja čak ni na objavljenoj sumi, odnosno može da je podigne i do 2-2,2 biliona evra.

Posebno je zato pitanje: hoće li to trpeti džentlmeni u kaubojskim šeširima?

Nemojmo zaboravljati da se socijalni mir u SAD prvenstveno drži na visokom nivou potrošnje. Zato, čim budžet SAD izgubi mogućnost da besplatno deli „tačkice” za hranu, i sam Ferguson može izgledati kao dečija igra u pesku. Amerika će se braniti. Ona to ume da radi. A i stepen njenog uticaja u Evropi ne treba potcenjivati.

Ono što se dogodilo sa francuskim nedeljničićem „Šarli Ebdo” naočigledan način je pokazalo koliko mnogo Evropska unija ima svojih bolnih tačaka.

Amerikanci će po njima u narednom periodu sigurno tući. Jako. Bolno. Odlučno. Hoće li Evropa koja se opustila izdržati te udare?

Povrh svega, slobodni novac stvara problem i sam po sebi. On je kao bomba bez osigurača: zahteva trenutno ulaganje. A slobodnih tržišta za ulaganje nema.

EU sa Rusijom vodi rat sankcijama. Rusija za EU zato ostaje nedostižna čak i kao tržište. Ukinuti sankcije bilo bi za Brisel naravno razumno, ali je premnogo onih uključujući Amerikance, koji tome uspešno smetaju.

A jugoistočna Azija? Ne, ni to nije rešenje.

Teško je u Kini prodati evropsku robu koja se proizvodi i u samoj Kini. A ostale zemlje tog regiona pod svoje je već uzeo Japan. Uostalom, Centralna banka Japana i sama se upustila u QE na nivou 56 milijardi dolara mesečno pa ceo region „poliva” jeftinom jenom.

A zemlje BRIKS? To apsolutno nije taj obim tržišta.

Ispostavlja se, dakle, da novac nema kuda. Ostaje samo da se probija u Ameriku. Na to, po svemu sudeći, Brisel i računa. Uostalom, ako se pogleda – onaj bilion evra Evropska centralna banka ima nameru da podeli između zemalja evrozone, a odatle sledi jedan važan zaključak.

Nedeljnik Spiegel objavio je da će pominjani otkup dugova biti izveden u skladu sa veličinom zemalja članica EU. Najviše novca (18 odsto) dobiće Nemačka. Posle nje: 14 odsto Francuska, 12 odsto Španija, 9 odsto Italija. Udeo ostalih zemalja neće biti veći od 5 odsto, a za neke – čak ni iznad 0,5 odsto.

Grčkoj nije namenjeno uopšte ništa, pošto njeni pokazatelji ne zadovoljavaju zahteve.

Stvari ovako stoje uprkos tome što polovina svih suverenih dugova u EU pripada istočnoevropskim državama. Iz ovoga sledi zaključak da Nemačka i Francuska očigledno dobijaju previše novca. Ne samo zato što su najveće.

Očito se radi o prognoziranom mogućem izlasku Grčke iz evrozone. Samim tim, već u ovoj godini će im biti potrebno približno 200-300 milijardi evra za podršku sopstvenom bankarskom sistemu.

Biće da su sve ovo i shvatili švajcarski bankarski mudraci. Zato su i požurili da odjednom iseku sve konopce kojima je njihov franak vezan za evro. Ne obazirući se na gubitke.

Uostalom izgleda da je i ministar finansija Rusije iz istih razloga 14. januara izjavio da će Centralna banka RF na tržištu prodati devize iz Rezervnog fonda, „verovatno čak do kraja ovoga meseca”. A u tom fondu se, pored ostalog, čuva 40,82 milijarde dolara, 31,39 milijardi evra i 5,76 milijardi britanskih funti.

S obzirom na sve, svi su izgledi da će tokom ove godine doći do pravog finansijsko-ekonomskog rata između Evrope i SAD. I, neka da Bog da taj rat ostane samo u sferi finansija i ekonomije. Jer, prečesto su kataklizme takvih razmera dovodile do razmene raketno-artiljerijskih udara.

Evropa ipak ima i jednu dobru varijantu. Ne samo da preživi, nego i da garantovano pobedi.

Za to je potrebno jedino da uspostavi normalne, ravnopravne, prijateljske i obostrano korisne odnose i saradnju sa Rusijom. Tada se i njena negativna zavisnost od SAD može prilično lako kupirati, a Evropljani svom novcu mogu naći korisnu primenu. Druga je stvar što je za to neophodna odgovarajuća politička volja.

Imaju li je u Evropskoj uniji – uskoro ćemo imati priliku da vidimo.

(Fakti)