Dušan Proroković: O kosovskoj realnosti

Kako je već mnogo puta ponovljeno, „realnost je da kosovsko-metohijski Albanci neće da žive u Srbiji“. Realnost je i da njihovu jednostranu odluku podržavaju najmoćnije zapadne zemlje. Realnost je, mada se to od javnosti nevešto krilo, da su procesi evrointegracija Srbije i našeg prihvatanja „kosovske nezavisnosti“ povezani.
prorokovic

Zbog toga Albanci uopšte ne razmišljaju o bilo kakvim „statusnim pregovorima“. Oni čekaju, kako nam je poručilo više političara iz Prištine, da sa Beogradom potpišu završni dokument. Time će put za prijem „Republike Kosovo“ u UN biti otvoren, a sada, to što ih Srbija neće i formalno priznati – za njih je od manjeg značaja. Time se proces legitimizacije statusa ove „države“ u međunarodnoj politici zaokružuje. U tome ih podržavaju SAD, Velika Britanija, Nemačka i Francuska.

Međutim, u politici, kao i u životu, ne postoji „jedna realnost“. Dvojica Srba iz Gnjilana, koji su se našli u turskim oružanim snagama 1910. godine, pisali su rodbini o „realnosti“ u Istanbulu. Za njih je slika Istanbula bila odraz „turske sile“ koju je nemoguće poraziti. I to u trenutku kada se u drugim delovima sveta već uveliko raspravljalo o sudbini „bolesnika sa Bosfora“.

Realnost današnjih međunarodnih odnosa je i da se odnos snaga između ključnih aktera nepovratno menja. Upoređujući parametre vojne, ekonomske i političke moći lako se dolazi do zaključka kako je svet već multipolaran. Istina, trebaće još vremena da se status novih-starih velikih sila u svetskoj politici legitimizuje.

Takav proces uvek donosi mnogobrojna sukobljavanja, regionalne konflikte i destabilizacije. Neka od tih sukobljavanja se odigravaju, nekih će tek biti. Nijedna supersila u istoriji nije svoju poziciju prepustila bez borbe.

Isto tako, nijedna velika sila nije izgradila novi poredak bez borbe. To su zakonomernosti po kojima međunarodni odnosi funkcionišu. Ali važno je podvući, a to nas istorija takođe uči, da je proces transformacije starog poretka u novi ireverzibilan. Velike sile koje su već legitimizovale svoj status, poput Rusije i Kine, kao i one koje to intenzivno čine, poput Indije i Brazila, kosovsku realnost sagledavaju drugačije nego SAD i evropske zemlje.

Takođe, kada je o vodećoj evropskoj zemlji reč – Nemačkoj, pitanje legitimizacije njenog statusa u novom svetskom poretku je otvoreno. Nemačka ima zavidne ekonomske resurse, po izdvajanjima za vojne namene je među prvih deset u svetu, ali je istovremeno politički sapeta preko članstva u NATO, zbog čega joj SAD dozirano dozvoljavaju da se politički angažuje po temama važnim za svetsku politiku. Dalje korišćenje EU kao instrumenta za jačanje pozicije Nemačke je dovedeno u pitanje. Realnost je i da se EU nalazi u krizi koju će teško prebroditi. Isto tako, realnost je i da benefita od članstva u EU više nema na način kako je to bilo pre svega deset godina. Ko ne veruje, neka pita Grke!

„Kosovska realnost“ se ne može sagledavati van šireg konteksta, pozivajući se samo na to kako Albanci neće u Srbiji da žive i kako u tome imaju podršku sa Zapada. U celu jednačinu je neophodno uključiti veći broj indikatora i analizirati problem koji imamo iz različitih uglova.

Prihvatiti tuđe predstave realnosti ne samo da nije mudro, već u velikoj meri i dugoročno opasno. Na primer, s tim u vezi, treba napomenuti i da bi se našim prihvatanjem „zapadne realnosti“ o Kosovu odnosi sa Rusijom dugoročno poremetili. Ukoliko i mi prigrlimo tezu da je „kosovski slučaj“ sui generis, na takav način se delegitimizuju referendum na Krimu i odluke Južne Osetije i Abhazije.

Rusija će teško braniti „svoju realnost“ o korišćenju kosovskog presedana na postsovjetskom prostoru. Time se gubi podrška novog pola u međunarodnim odnosima koji nam je danas naklonjen, da bismo prihvatili realnost drugih sila koje su nam nenaklonjene. Na to kako će na nas gledati države koje su istrajavale na nepriznavanju Kosova svih ovih godina i čak aktivno podržavale našu borbu ne treba puno trošiti reči. I to su samo neke od „realnosti“ koje treba imati u vidu.

(Novosti)