Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Autor: Petar Akopov
Boris Džonson je postao prava „Ličnost 2019. godine“. Na čelo britanske vlade je došao pre samo petiri i po meseca, ali je za to vreme uspeo da pokrene Bregzit koji je tri godine šlajfovao.
Sa pobedom na upravo održanim parlamentarnim izborima – uspeće i da svoju zemlju izvede iz EU krajem januara.
A to će ubrzati pucanje cele posleratne arhitekture jedinstvenog Zapada.
Džonsonova Konzervativna partija ubedljivo je pobedila na vanrednim parlamentarnim izborima,osvojivši 365 od mogućih 650 mesta u Domu opština.
Izbori su, u suštini, bili drugi referendum o Bregzitu. I, Britanci su se opet izjasnili za izlazak zemlje iz Evropske unije.
Konzervativci su bili jedini dosledni pobornici Bregzita (ako se izuzme pratrija Najdžela Faradža „Bregzit“). osvojili su 43,6 odsto glasova (zajedno sa Faradžom – 45,6 odsto).
Tokom predizborne kampanje se mogao steći utisak da protivnici napuštanja EU imaju masovniju podršku: protivnici Bregzita su održali samovne demonstracije, a veći deo medija i establišmenta nije pokazivao da je za napuštanje Unije.
Džonson se u izbornoj kampanji okrenuo pristalicama Bregzita i apolitičnoj većini među Englezima. Na tome je i pobedio.
Među protivnicima Bregzita bilo je dosta Škota, migranata i njihovih potomaka.
Da je Velika Britanija obična evropska država – pobeda Džonsona mogla bi se nazvati revanšom nacionalnih elita, pobedom nacionalista nad globalistima. Međutim, ona je bivši pretendent na globalnou dominaciju i stvarni centar anglosaksonskog sveta. Ne samo finansijski i intelektualni.
Zato se povodom Bregzita ispreplelo nekoliko tendencija, uključujući borbu unutar još formalno jedinstvenog Zapada za mesto centra moći novog talasa globalizacije.
Dosadašnja anglosaksonska, zapravo – atlantistička, u suštini je krahirala.
Velika Britanija je sredinom 20. veka predala lidersku štafetu svojoj bivšoj koloniji (SAD).
Amerikanci su počeli da vrše globalnu kontrolu, a Britanija je ušla u sastav EU koja se kretala ka prerastanju u superdržavu – Sjedinjene Države Evrope.
Jedinstveni Zapad je pritom kontrolisan preko zajedničkih struktura sile (NATO), finansija (londonski Siti) i kadrovskih i intelektualnih centara. A onda je Kina počela da se uzdiže, a Rusija se vratila…
Glavno je ipak bilo to što se pokazalo da Anglosaksi ne mogu zadržati kontrolu nad Evropom. Jer, ujedinjena Evropa je naprosto osuđena da postane kontinentalna imperija.
U svakom slučaju, ona nije mogla ostati pod spoljnom anglo-američkom upravom. Pod onima koji su pobedili 1945-te.
Hitler je objedinio Evropu pod Nemcima. Anglosaksi su, pobedivši Nemce, objedinili Evropu pod svojom kontrolom i prismotrom.
Nestanak SSSR doveo je do jačanja Nemačke i njenih opšteevropskih ambicija. I, čim sa scene siđe sadašnja nemačka elita vaspitana u atkantističkom duhu – odmah će se nametnuti pitanje: čija je Evropa – nemačka, nemačko-francuska ili još i italijanska? Ali, u svakom slučaju – ne i engleska.
Velika Britanija naprosto nije mogla postati deo Evrope i rastvoriti se u EU.
Ironija istorije je u tome što prvi nisu krenuli Nemci već Anglosaksi – SAD i Britanija. I što se to dogodilo mimo volje tamošnjih elita.
I Bregzit i Trampova pobeda bili su neprijatno iznenađenje za veći deo anglosaksonske elite koja još ide srećnim putem atlantističke globalizacije. Međutim, veći deo tamošnjih elita osetio je da se približava velika oluja i da sledi konflikt unutar formalno još jedinstvenog Zapada izazvan neuspehom globalnih ambicija Zapada.
Približavanjem kraja njegove dominacije duge 500 godina.
Zato su tamošnje elite krenule ususret promenama.
Tramp želi da SAD učini moćnijim kao nacionalnu državu, da obnovi infrastrukturu, preporodi industriju i poveća izvoz. A za to koristi i neekonomsku moć koju su SAD nagomilale za vreme svog globalnog liderstva, a to podrazumeva i slabljenje EU kao konkuretna (sve do njenog mogućeg raspada).
Džonson želi da izlaskom iz EU ojača Birtaniju kao nacionalnu državu, da sačuva njen uticaj na Evropu i poveća uticaj Londona na svetske poslove. Sa zadržavanjem funkcije Sitija kao svetske finansijske prestonice.
Zato je zbližavanje SAD i Britanije neizbežno, pogotovo ako Džonson i Tramp uspeju da učvrste svoju vlast. Na raspolaganju imaju period do jeseni 2024-te.
Tada će Tramp morati da obezbedi dolazak u Belu kuću svog istomišljenika, a Džonson da pobedi na novim parlamentarnim izborima.
Škotska će u naredne dve godine biti glavni Džonsonov problem. Ako ne uspe da blokira njen drugi referendum o nezavisnosti, može izgubiti ne samo severni deo države, nego i ostatke Irske.
Ali, uspe li da zaključi povoljan trgovinski sporazum sa EU i da osujeti referendum u Škotskoj – imaće slobodne ruke za delovanje u svetskoj areni.
Tada ćemo imati priliku da vidimo novu verziju velike britanske globalne igre.
Naravno, ako joj sudbina da šansu za novi život.
(Fakti)
