Home / TEMA DANA / ERDOGAN KONAČNO OTKRIO KARTE: SUDAR SA RUSIJOM JE NEIZBEŽAN- EVO ŠTA SE DEŠAVA..

ERDOGAN KONAČNO OTKRIO KARTE: SUDAR SA RUSIJOM JE NEIZBEŽAN- EVO ŠTA SE DEŠAVA..

Rastući antievropeizam Turske i  neoosmanska retorika tokom nedavnog napada na Grčku ima svoje korene i zahteva opširniju analizu „evropskog“ bolesnika s Bosfora.

Idlib, 27. februar. Grupa turskih vojnika pada pod vatru neidentifikovanih aviona, najverovatnije Rusa, čak i ako odgovornost snose Sirijci. Ankara u početku negira da je u bombardovanju bilo mrtvih, a zatim priznaje da može biti „nekih žrtava“.

Konačno je saopštila javnosti da je u napadu bilo 33 mrtvih. Klima između Rusije i Turske usijavala se u nedeljama koje su prethodile napadu zbog ekspanzionističkih ambicija ove zemlje nad severom Sirije, čime Ankara flagrantno krši sporazume iz Astane, uz rizik od urušavanja krhkog primirja i nesigurne ravnoteže postignute nakon poraza  terorista Islamske države.

U međuvremenu, Ankara nikad nije skrivala da je intervenisala u sirijskom ratu u taboru protiv Asada, a onda je stvorila „tampon zonu“ u susednoj zemlji iz koje ima pravo glasa u zemlji i kontrolu, koja joj služi i za borbu i iskorenjivanje kurdskih jedinica koje su tamo prisutne.

U turskoj ofanzivi pogođene su i proiranske milicije, poput položaja Hezbolaha i vojnih baza koje poseduje osoblje Teherana, čime je poslata poruka da niko nije potpuno bezbedan i svi mogu da budu pogođeni „sultanovom“ osvetom.

Svestan da bi masovni napad na Damask mogao da natera Kremlj da žestoko interveniše, turski predsednik poziva NATO saveznike i, ako izbije sukob, traži mogućnost aktiviranja članka o kolektivnoj odbrani, što mu je uskraćeno. Ipak, Erdogan ne gubi hrabrost, jer je već imao na umu rezervni plan s „izbeglicama“.

Zapadnim saveznicima daje ultimatum i otvara „kapije“, kako je rekao, stotinama hiljada tražitelja azila u zemlji, koje su tamo na temelju kontroverznog sporazuma potpisanog 2016. godine, koji košta evropske porezne obveznike više od šest milijardi evra.

Grčko more je odjednom preplavljeno barkama, a kopnom maršira žestoka vojska koja ne izgleda poput azilanata. Imaju suzavac, sukobljavaju se s policijom i uništavaju sve što im se nađe na putu.

Pritisci Ankare povećavaju se svakim danom. Najpre se šalje 1000 pripadnika specijalnih policijskih snaga koji prate da grčke vlasti ne bi koristile nasilje u odbijanju „azilanata“, a šokantne slike s jednog od graničnih mesta prikazuju tursko oklopno vozilo kako napada barijere i pokušava da probije grčku graničnu ogradu.

U drugim vremenima, ili još bolje, u drugom kontekstu, vojno oklopno vozilo koje je pokušalo da probije granični zid, okruženo timom specijalnih agenata, naoružanih do zuba, delovalo bi kao „casus belli“. Grčka bi mogla i morala da reaguje na takav akt, pravi ratni čin, sa svake tačke gledišta, ali za ovim pasivnim otporom postoji razlog, a on se zove Evropska unija. Niko neće pomoći Atini u mogućem sukobu s Ankarom, posebno ne saveznici NATO pakta.

 Ako je iko bolestan i luta Starim kontinentom 2020. godine, to nije Turska već Evropa. Turska demonstracija sile  se može objasniti iz dva razloga. Ili je to strategija „ludog sultana“ ili Erdogan ima prećutnu podršku glavnog saveznika.

U prvom slučaju, Erdogan je shvatio slabost evropskih čelnika i svestan je da može od njih da dobije sve što želi, bez rizika od odmazde.

Istovremeno se radikalni imami koriste protiv ostatka Evrope, koji u svojim propovedima u velikim džamijama koje je Ankara gradila u poslednjih dvadeset godina radikalizuju muslimane Starog kontinenta, pretvarajući ih u oružje Evrope. Sve ovo stvara atmosferu u kojoj se Evropska unija boji „ludog sultana“ i preferira „da smiri napetosti“.

Ali tu je i drugi razlog, prećutna podrška glavnog saveznika. U julu 2016. su neki kemalistički vojnici u dogovoru s  mrežom Fetulaha Gulena pokušali da svrgnu vladu. Državni udar nije uspeo, ali je Erdogan u njemu ozbiljno rizikovao da izgubi život.

Zaboravljajući na trenutak teoriju lažnog i od Erdogana insceniranog „vojnog udara“, uzmimo da je sve bio scenario u kojem je tadašnji predsednik Barak Obama odlučio kako se mora rešiti neugodnog predsednika. Međutim, Obamin plan se nasukao na prepreku Kremlja, gde su odlučili da spasu sultana u zamenu da u Trampovo doba odustane od neprijateljstva u Siriji.

Kao i njegov prethodnik, Tramp u početku nije naročito simpatizovao turskog kolegu, a potonji je pokušao strategiju „ludog sultana“ i s Vašingtonom, tokom krize oko pritvora sveštenika Endru Bransona.

Trampova administracija reagovala je brzo i žestoko, pokrenuvši mali trgovinski rat protiv Ankare kojeg su pratili špekulativni napadi na tursku liru, uverivši Erdogana u nekoliko nedelja da odustane, oslobodi sveštenika i odustane od svih antiameričkih istupa u svojoj vatrenoj retorici.

Bio je to trenutak kada su Sjedinjene Države i Turska počele da sarađuju. Tramp je shvatio da može da upotrebi jakog ali podređenog sultana, dajući mu razne zadatke za Evropu i na Bliskom istoku, kako ne bi morao da uzima resurse iz rata koji je posebno važan za Belu kuću, onog protiv Kine.

Nije slučajno što je Erdoganova antievropska retorika rasla u kombinaciji s Trampovom inauguracijom za predsedništvo Sjedinjenih Država, koji je takođe bio zainteresovan, ali iz drugih razloga, za širenje nestabilnosti na Starom kontinenti i urušavanje neprijatne i snažne francusko-nemačke osovine.

Višegodišnja migrantska kriza idealan je alat kojim se vrlo lako mogu oslabiti čak i najveći moćnici, pogotovo ako zemlja,  ili savez država u ovom slučaju, ne pokažu volju za reakcijom i dalje veruju u novčanu diplomatiju, zanemarujući geopolitičku dinamiku koja stoji iza obrasca ove migracije.

Istovremeno, što sada postaje sve jasnije, Erdogan takođe obavlja antirusku funkciju, sprovodeći agendu koja se suprotstavlja onoj Kremlja na gotovo svakoj geopolitičkoj sceni u kojoj dve sile imaju svoje interese, od Bliskog istoka do Severne Afrike, od Balkana i Kavkaza do Centralne Azije.

Kupovina sistema S-400 je bila paravan, nadajući se da će Rusiju nasukati na tanak led. Za Tursku nema sankcija, proterivanja iz NATO pakta, nikakvih narušenih odnosa sa Zapadom, da je na kraju logično zaključiti da su se Erdogan i Tramp usaglasili oko ovog igrokaza da istovremeno obmanu i ​​Ruse i Evropljane.

Ipak, Turska uopšte nije toliko jaka kao što se čini. Ima napadima vrlo izloženu ekonomiju, zavisnu od stranog kapitala i izloženu fluktuacijama kursa na međunarodnim tržištima. Tačno je da pokazuje snalažljivost u spojnoj politici, ali samo zato što je svesna da ima podršku na koju može da računa, zbog čega u odnosima s evropskim „saveznicima“ koristi silu i bez straha se okružila neprijateljima.

Iz tih razloga, Evropska unija ne sme da popusti u migrantskom ucenjivanju već da sprovede višedimenzionalnu protivofanzivu, a to se mora učiniti pre nego što se Ankara razvije i zaista postane velika sila koju Evropa neće moći da zaustavi.

I čini se da se ide u tom smeru. Nakon što je pretrpeo udarac u Moskvi, odakle se vratio u Ankaru doslovno bez ičega, osim ako za uspeh ne smatramo staus quo u kojem se sirijska vojska i saveznici pripremaju za nastavak ofanzive u Idlibu, ni EU nema nameru da popusti.

Bilo je nekakvih ideja oko toga kako bi se Ankari moglo dati nešto manje od milijardu evra ili da se ponudi sever Idliba za smeštaj izbeglica, ali to niko nije uzeo u obzir i sve se više stvara konsenzus oko stava Viktora Orbana, Sebastjana Kurca i grčkog premijera Kirijakosa Micotakisa da ovaj put nema popuštanja i, ako bude trebalo, EU će doslovno blindirati granicu Grčke i Bugarske s Turskom.

S druge strane, Moskva je napravila neuobičajen potez kako bi dočarala što se događalo tokom pregovora Erdogana s Putinom u Kremlju. Prvi kanal javnog televizijskog servisa Russija 24 je objavio snimak kako Erdogan, umoran i nervozan dolazi u Kremlj, gde ga nije odmah dočekao Putin, kao što je bio slučaj na stepenicama rezidencije u Sočiju, gde ruski vođa nikada nikoga nije ostavio da čeka, već mu odmah ide u susret i prima svetske čelnike srdačno i uz sve počasti.

Osim toga, doček i kratko obraćanje pred novinarima su priređeni uz portret Suvorova, carice Ekaterine Velike i skulpturom koja simbolizuje rusku pobedu u ratu s Osmanlijama za Krim.

ERDOGAN SE MORA ZAUSTAVITI I NA MEDITERANU

Erdogan se naprosto mora zaustaviti pre nego što realizuje svoj san o neoosmanskom preporodu, a on se ostvaruje na kopnu i moru, gde je s takozvanom Vladom nacionalnog sporazuma Libije potpisao sporazum o razgraničenju kojeg niko ne priznaje i kojim Erdogan otvoreno izaziva Egipat, Grčku, Kipar, de fakto vladu Libije i generala Haftara, ali i Rusiju i neke zalivske monarhije koje žele da smanje uticaj Muslimanskog bratstva, koje sa svojom „demokratijom“ preti njihovim apsolutističkim režimima.

Rečeno je i ostaje činjenica da će neoosmanska politika koju je Erdogan odlučio da sprovede naštetiti Evropi. Sada vidimo da se to događa na više frontova, od izbegličke krize do uzurpacije istočnog Mediterana, na kojeg Ankara misli da polaže pravo s postojanjem nepriznate Turske Republike Severnog Kipra.

Scenario severne Sirije nepopravljivo je kompromitovao Tursku u očima Rusije, ali i Irana. Međutim, „adut“ kojeg je Ankara bacila na pregovarački sto s Rusijom proizveo je jadan rezultat. Erdogan je dobio položaje u Siriji u totalnom rasulu i od sada više ne može da tvrdi kako se bori protiv islamskog terorizma, čiji je on bio jedan od finansijera.

S druge strane, na istočnom Sredozemlju rastu napetosti između Grčke, Kipra i Turske, koji prolaze kroz kritičnu eskalaciju. Turska je počela bušenje na moru, uz obalu severnog Kipra, teritorija na kojoj je blokirala Italijane usred radnih aktivnosti.

Drugo poglavlje otrovnog trougla tiče se proglašenja isključivih ekonomskih zona. Kao što smo već istakli, takozvana „libijska vlada“ Fajeza el-Saraja je još 2018. s Erdoganom potpisala sporazum o uzajamnom priznavanju s odgovarajućim ekonomskim institucijama, što je dovelo do oštrih protesta Kipra i Grčke, koji tvrde da su Ankara i Tripoli uzurpirali deo njihovog mora.

Ali, Erdogan i El-Saraj su sve podigli na nivo „međunarodnog prava“ i proizvoljno proglasili državni ekonomski prostor, iako je očigledno da svi sporovi sa susednim državama treba da se rešavaju na odgovarajućim mestima.

Pomorska pitanja između Grčke i Turske pojačala su se nedavno, kada je Atina odlučila da sprovede zakon o granicama svog teritorijalnog mora odlazeći do 12 milja od svojih obala, čime se suprotstavlja posebno definisanim granicama dveju zemalja, jer je sporazum da se granice teritorijalnih voda u Egejskom moru postavljaju na samo šest milja.

Za Evropu je u ovom trenutku Erdogan važan akter i evropske zemlje će morati da zauzmu jasan stav o grčkoj ili će Micotakis tražiti saveznike na bilateralnom nivou.

Prvi scenario u koji se uklapa turski položaj sada je, kako se čini, gotovo zaboravljen, a to je libijska kriza. Intervencija s turskim trupama na tlu Libije, zajedno s El-Sarajom, nesumnjivo je mnoge naterala da počnu da razmišljaju kako Tursku da pritisnu, politički i ekonomski.

Blokada izvoza sirove nafte iz južne Libije preti da potpuno uništi krhku libijsku ekonomiju. Turska intervencija je osvetlila uloge ostalih aktera i sada Francuska, Rusija, UAE i Egipat bez zadrške podržavaju Haftarovu armiju.

Ovde je posebno važno pitanje gasovod Ist Med. Nakon regulacije turskih i „libijskih“ ekonomskih institucija, konzorcijum koji želi da igradi najduži podvodni gasovod na svetu od 1900 kilometara moraće se suočiti s Ankarom, koja ima sve interese da ne podrži projekat koji podržavaju Grčka, Kipar, Egipat i Izrael.

Zapravo, Egipat je na čelu podrške generalu Haftaru. Francuska je sa svoje strane zainteresovana za izgradnju gasovoda, jer je francuska kompanija Edison već započela eksproprijaciju zbog polaganja cevi u Otrantu u Salentu.

Prema poslednjoj energetskoj strategiji koju je Italija objavila 25. januara, ovaj gasovod više nije strateški za italijanske planove, delom i zato što se Rim sve više fokusira na obnovljive izvore i vodonik, delom zato što drugi krak gasovoda TAP ne bi koristio nikome i ovde turska uloga postaje odlučujuća, možda s mogućnošću pregovora o snabdevanju gasom iz Azerbejdžana, koji prolazi kroz TANAP-TAP, čiji se radovi bliže kraju.

Dakle, Italija bi bila praktički mirna na frontu snabdevanja energijom, jer dobija energente iz Alžira, Libije, Azerbejdžana i  Rusije, a ima i projekte za LNG.

Zato nije teško razumeti zašto italijanska diplomatija koketira s Turskom, kao kada je na Tviteru italijanska ambasada u Ankari objavila poruku u kojoj izražava saučešće turskim žrtvama među vojnicima koji se bore u Idlibu, uz želje za što brži oporavak ranjenika.

Ali Rim opet ne gleda dugoročno, čak ni srednjoročno, već se vodi trenutnim interesima, što je odlika ove zemlje kroz istoriju, posebno u oba svetska rata, kada je usred sukoba Kraljevina Italija promenila stranu.

Erdogan sigurno nije najuverljiviji i najpouzdaniji akter s kojim se mogu sklapati sporazumi, što mogu potvrditi Moskva, Teheran i Brisel, ako potonji uopšte nešto znači, u smislu da unutar EU nema konsenzusa ni oko jednog pitanja.

Turska prisutnost u libijskom scenariju je vrlo opasna i ako potraje, tamo će se stvoriti ista situacija kao u Siriji, gde će Erdogan stvoriti tampon zonu, iz koje će vršiti uticaj na Mediteranu, a naivne Italijane u trenutku može zatrpati s desetinama hiljada migranata.

Italijanski zamenik ministra spoljnih poslova Manlio Stefano putovao je nedavno u Alžir i sklopio trgovinske sporazume zbog kojih će morati da sedne za sto i pregovara međusobne granice ekonomskog pojasa, koja je Italija tek nedavno odlučila da definiše.

Ali ako s Alžirom i može da se dogovori, nadati se da je Erdogan akter na Mediteranu kojem možda ne mogu verovati, ali s njim „barem neće imati problema“, krajnje je naivno.

U svakom slučaju, turski „sultan“ je uglavnom otkrio karte, što je pozitivan ishod čitave priče. Sada barem nema iluzija koji su njegovi ciljevi, bili i ostali, a takva strategija traži adekvatan odgovor. Ako se Francuska i Nemačka u tome usaglase s Rusijom, tim bolje. Ako ne, svako će igrati za sebe, a kasnije će se svesti računi.

(logicno.com)

Check Also

CRNA GORA IMA NOVU VLAST, A PRED MILOM SU TRI SCENARIJA..

Svi poslanici nove parlamentarne većine podržali su lidera koalicije “Za budućnost Crne Gore” Zdravka Krivokapića …