Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Miroslav Lazanski
Da li se upotrebljava prezervativ koji štiti samo 50 odsto? Upravo otprilike toliko i iznosi postotak zaštite američkog antiraketnog štita pred raketama koje bi mogle da dolete sa područja Irana, ili, nedajbože, iz Severne Koreje.
Pošto Vašington stalno naglašava da je reč o „ograničenim sposobnostima za obaranje raketa dugog dometa“.
Sada, kada su Rumunija, a ujedno i Bugarska, dobile svoje „ograničene prezervative” u vidu „ograničenog“ američkog antiraketnog kišobrana, ni profesori geografije i obožavaoci Kim Džong Una neće više morati da objašnjavaju kako Pjongjang nema potrebu da lansira rakete na SAD preko kineske i ruske teritorije.
Godinama ama baš niko od američkih saveznika u Evropi da barem stidljivo zapita velikog tatu s one strane Atlantika da li bi to Kinezi i Rusi dozvolili da kroz njihov vazdušni prostor lete severnokorejske rakete. I što bi išle tim putem kada im je jednostavnije da lete preko Pacifika.
Kada je Iran u pitanju, niko da odgovori zašto taj američki štit protiv iranskih raketa nije podignut u Saudijskoj Arabiji, ili u Turskoj? Od prvog dana priče o štitu Rusi su nudili Amerikancima da ga grade zajedno, te da koriste već postojeću rusku radarsku mrežu. Odbijeno.
Zatim je Moskva ponudila da ruski stručnjaci povremeno dođu u baze američkog antiraketnog štita i uvere se da štit nije uperen protiv Rusije. Odbijeno.
Onda su Rusi zatražili da im Amerikanci barem nekim dokumentom garantuju da taj štit neće biti iskorišćen protiv Rusije. Odbijeno.
Godine 2009. predsednik SAD Barak Obama izjavio je da će „američki antiraketni štit u Evropi postati nepotreban ako se reši problem iranskog atomskog programa“.
U Beču je postignut istorijski sporazum o kontroli iranskog nuklearnog programa, Teheran je pristao na veliku demontažu svojih centrifuga za obogaćivanje uranijuma, pristao je na 24-satne međunarodne inspekcije svih svojih vojnih postrojenja i baza, sve u zamenu za ukidanje ekonomskih i delom i vojnih sankcija koje je Zapad nametnuo Iranu.
Da li je posle toga Vašington zaustavio program antiraketnog štita? Nije. Što znači da je američki antiraketni štit od prvog dana bio uperen protiv Rusije.
Štit sa bazama u Rumuniji i Poljskoj direktno je uperen protiv ruskog arsenala prvog i uzvratnog nuklearnog udara. To Moskvu dovodi u strašnu situaciju kada nema dovoljno vremena za odluku, jer rakete iz Poljske i Rumunije lete do ciljeva u evropskom delu Rusije za manje od sedam minuta.
Pošto su lanseri za američke rakete-presretače u Rumuniji, a biće za dve godine i u Poljskoj, univerzalni, odnosno mogu da ispaljuju i krstareće projektile sa nuklearnim bojevim glavama.
Zapravo, planovi Pentagona nisu sasvim jasni, govori se o ograničenim sistemima za raketnu odbranu kratkog dometa, ili odbranu vojišta, ali veći deo je namenjen i kapacitetima dugog dometa.
Vašington ne saopštava koliko tačno i konačno raketnih presretača namerava da locira u Rumuniji, a koliko u Poljskoj.
Je li to limit do 200 raketa-presretača u doglednoj budućnosti, što je bio prvobitni brojčani maksimum utvrđen sporazumom o ABM iz 1972. godine?
Da li je Vašington spreman da u tom kontekstu potpiše jedan obavezujući sporazum?
Prethodne američke administracije, posebno Džordža Buša mlađeg, sporazum ABM iz 1972. opisivale su kao zastareo, irelevantan i štetan za nacionalnu bezbednost SAD, pri čemu Vašington nije pokazivao interes da se taj sporazum modifikuje. Štaviše, Bušova savetnica za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs jasno je rekla da administracija ne samo da želi da eliminiše sporazum ABM već želi da učini i kraj kontroli strategijskog oružja uopšte.
Od tada pa do danas SAD razvijaju sve moguće tehnologije raketne odbrane bez ikakvih ograničenja.
To se pravda time što raketna tehnologija brzo napreduje, strategijske okolnosti se neprestano menjaju, pa bi svaki napor da se američka sloboda manevrisanja ograniči pregovorima sa Moskvom dovela do toga da određeni odbrambeni sistemi koji obećavaju budu blokirani i pre nego što su ispitani.
Rusija je najavila odgovor, najverovatnije će Moskva izaći iz svih sporazuma koji ograničavaju raspoređivanje i proizvodnju raketa malog i srednjeg dometa. Moguće je i da Rusija ne pristupi novim pregovorima o ograničenju strateških interkontinentalnih projektila, da napusti sporazume START.
Ruske strateške raketne snage razvijaju nove najmoćnije interkontinentalne rakete „sarmat“ sa hipersponičnim manevarskim nuklearnim bojevim glavama, dobijaju nove količine ICBM projektila „jars“ i nove interkontinentalne rakete na železničkim kompozicijama „barguzin“.
Ruske rakete tipa „iskander“ lete od Kalinjingrada do Varšave tačno 2,27 minuta. Na Krimu Rusija raspoređuje nove rakete, verovatno opremljene i nuklearnim bojevim glavama. Od Krima do Devesela lete nekoliko minuta.
Dakle, jasno je da sadašnji tehnički oblik američkog raketnog štita ne garantuje ni zaštitu SAD, ni zaštitu Evrope. Zapravo, ono što je započelo kao nejasnoća pretvorilo se u pravu kontradikciju. Vrlo skupu.
(Politika)
