Rat u Siriji je pokazao da kada se radi o konvencionalnom oružju, američke oružane snage više nisu predvodnici. Rusija sada ima kontrolu. Moskva je donela nove resurse: najnoviju generaciju hipersoničnih nuklearnih nosača.
Ovo uvođenje bi trebalo da se posmatra kao da Rusija ide ispred SAD u nuklearnom ratovanju. Nevoljni da zaostaju i tražeći da nadoknade izgubljeno, Pentagon namerava da profitira – koliko god vremena da je preostalo za to – iz svoje kvantitativne superiornosti, da nametne svoj tempo Rusiji i Kini.
Uticajni časopis Saveta za spoljne poslove, Foreing Affairs, upravo je izložio trenutnu debatu o nuklearnom ratu koji bi SAD mogle pokrenuti protiv Rusije i Kine.
Prvo, postoji članak Elbridža Kolbija, jednog od glavnih autora Pentagonove Strategije nacionalne odbrane. Ovim se izjašnjava da će se rat koji se trenutno vodi protiv terorizma završiti, a velike sile će se ponovo međusobno takmičiti. Moto je: “Ako želite mir, prirpremite se za nuklearni rat.“
Kolbi, zajednički podsekretar zadužen za strategiju i razvoj sile, predviđa: sva konfrontacija sa Rusijom i Kinom bi mogla postati nuklearna ako tokom borbe koja postaje sve teža i neizvesnija, svaki borac bude u iskušenju da uzme svoj nuklearni mač kako bi testirao odlučnost svog protivnika, kako bi ga izazvao, ili jednostavno da bi bio u stanju da nastavi borbu.
Kolbijeva logika je da je najbolji način da se izbegne nuklearni rat to da se pripremite za vođenje ograničenog rata; a SAD su spremne da sprovedu efikasne, nuklearne operacije.
Andre Damon, sa Trockijevog internet sajta WSWS ponovo je podsetio na Trampovu pretnju da se SAD povuku iz INF sporazuma (Sporazum o nuklearnom oružju srednjeg dometa), kojim se zabranjuje da SAD i Rusija razvijaju rakete sa dometom od 500 do 5.500 km.
Damon smatra da Trampova pretnja ugrožava živote miliona ljudi u Evropi i Istočnoj Aziji planiranjem unakrsne vatre protiv Pekinga i Moskve. A SAD ne kriju svoju želju da imaju potpunu nadmoć u svojoj upotrebi nuklearnog oružja u svojim ratovima, kako bi mogli pokoriti svoje “neprijatelje.“
Damon dodaje da su ovi planovi napravljeni u tajnosti sa saučesništvom New York Times-a i Demokratske stranke koji gotovo da ni reč nisu rekli o posledicama i opasnostima od Svetskog rata.
Džordž Šulc, moćan državni sekretar dok je republikanac Ronald Regan bio predsednika SAD-a, brani INF: “Moramo sačuvati ovaj nuklearni sporazum.“
Šulc napominje da nuklearno oružje predstavlja pretnju čitavom svetu i nastavlja da brani Ronalda Regana, tadašnjeg republikanskog predsednika, i Mihaila Gorbačova, lidera bivšeg SSSR-a, koji su potpisali ovaj Sporazum 1987. godine.
On kritikuje Trampove pretnje da napusti INF, pretnje zasnovane na izgovoru da ga je Rusija prekršila. Šulc koristi priliku da pozove druge zemlje da potpišu ovaj sporazum i odupru se američkom iskušenju da razvije nove vrste smrtonosnog oružja; on predlaže da se, kao preliminarni korak, održi sastanak stručnjaka iz SAD i Rusije kako bi razgovarali o mogućim kršenjima.
U to vreme, sporazum je izazvao visok stepen skepticizma, ali je Džordž Šulc ostajao pri tome da je moguće sprovesti “obimnu inspekciju na licu mesta kako bi se proverilo da li je eliminisano svo oružje koje je zabranjeno“ i da je do 1992. godine oko 2.700 raketa uništeno.
Na ovu temu, Šulc navodi ključnu frazu koju je Vladimir Putin izrekao pre godinu dana: “Da me neko pita da li nuklearno razoružavanje moguće ili ne, rekao bih da jeste. Da li je tačno to da Rusija želi univerzalno nuklearno razoružanje? Još jednom je odgovor da, Rusija to želi i radiće na tome.”
Šulc podseća da je Revizija američkog nuklearnog oružja obezbedila: “SAD ostaju posvećene svojim naporima da podrže globalno eliminisanje nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja.“
SAD su smanjile svoje nuklearne rezerve na 85% onoga što su imali tokom Hladnog rata, a novi nuklearni kapaciteti nisu raspoređivani već više od dve decenije. Državni sekretar Ronalda Regana zaključuje da sada nije vreme za izgradnju masivnih arsenala nuklearnog oružja. Sada je vreme da se ova pretnja ukloni iz čitavog sveta.
Najgore bi bilo misliti da će Rusija i Kina čekati skrštenih ruku.
Webtribune.rs