GUARDIAN: PUTIN DRŽI ČIZMU NA DUŠNIKU EVROPE I NEĆE JE SKLONITI! SEVERNI TOK 2 PARALISAO CEO ZAPADNI SVET..

Saga o Severnom toku 2, gasovodu između Rusije i Nemačke koji se proteže duž Baltičkog mora, zaglavljena je toliko dugo da je upoređena sa koferom na aerodromu bez ručke – nemoguće je ostaviti ga, nemoguće je preneti ga.

Većina likova – Žan-Klod Junker, Angela Merkel, Mateo Renci, Dejvid Kameron, Petro Porošenko – napustila je političku pozornicu. Samo jedan političar je preživeo celu priču: Vladimir Putin, ruski predsednik i gospodar zavadi pa vladaj, piše britanski Gardijan.

Prvi put najavljen 2015. godine, gasovod vredan 11 milijardi dolara (8,3 milijarde funti) u vlasništvu ruskog energetskog giganta Gasproma koji podržava država izgrađen je za transport gasa iz zapadnog Sibira, udvostručavajući postojeći kapacitet gasovoda Severni tok 1 i održavajući toplinu 26 miliona nemačkih domova za pristupačnu cenu.

Ipak, jedina stvar koju ovaj gasovod nije, kako je tvrdila bivša nemačka kancelarka Merkel, jeste čisto komercijalni projekat. To ima ogromnu geostratešku posledicu, sa svakim inčom cevi vođenu političku i pravnu bitku.

Zaista, nekoliko inženjerskih projekata je pokrenulo toliko pitanja: restauracija post-sovjetskog carstva, klimatska kriza, američko maltretiranje Evrope, nemački emocionalni zagrljaj Rusije, zakonska ovlašćenja Evropske komisije, korporativno lobiranje, predviđanje energije i Gaspromov monopolistički model. Njegovi najžešći kritičari opisali su ga kao modernu izdaju u rangu pakta Molotov-Ribentrop iz 1939. godine.

Predajući Putinu takav potencijalni uticaj na evropsku energetsku bezbednost, tvrdi se, gasovod od 1.200 km ostavlja slobodnu Evropu na milost i nemilost. Ako Putin želi novu Jaltu, novo granično rešenje sa

Evropom, onda su gas i zavisnost Evrope od ruskih rezervi postali sredstvo da se to postigne. Kritičari Severnog toka 2 kažu da se ne radi toliko o stvaranju dodatnih kapaciteta, koliko o zamenjivanju glavnog postojećeg puta za ruski gas u Evropu, koji prolazi kroz Ukrajinu.

Izgradnja gasovoda je završena u septembru nakon mnogih odlaganja i pravnih prepreka. Ali upravni odbor Gasproma sada čeka konačnu zakonsku dozvolu nemačkih regulatora da počne da šalje gas zahvalnim nemačkim potrošačima, ironičan je autor Gardijanovog članka. Ta dozvola je postala predmet ranih sukoba unutar nove nemačke koalicije, dodatno pojačanih Putinovim pretnjama suverenitetu Ukrajine koja se plaši da će je, zaobilazeći je, novi gasovod lišiti preko potrebnih tranzitnih taksi koje vrede čak 4 odsto njenog BDP-a.

Kijev je takođe tvrdio da će gasovod povećati rusku kontrolu i udeo na evropskom tržištu gasa i stoga dati Putinu šansu da “stavi svoju čizmu na dušnik Evrope”. Gasovod ima godišnji kapacitet od 55 milijardi kubnih metara – više od polovine od 95 milijardi kubnih metara gasa koje su Nemci potrošili do 2019.

Ukrajina je našla spremne saveznike za svoj cilj u Poljskoj, baltičkim državama, sa zakašnjenjem Italiji, Velikoj Britaniji i, što je kritično, Evropskoj komisiji. Lobiranje Kijeva dovelo je u decembru 2019. do uvođenja američkih sankcija u skladu sa Zakonom o zaštiti energije Evrope (PEESA). To je značilo da je izgradnja gasovoda obustavljena na godinu i po, pošto je izvođač radova u švajcarskom vlasništvu koji je postavljao gasovod odustao. Tolika je bila zabrinutost nemačke vlade da je u privatnom pismu od 7. avgusta 2020.

Olaf Šolc, tadašnji ministar finansija, a sada nemački kancelar, predložio tadašnjem ministru finansija SAD Stivenu Mnučinu da Nemačka finansira izgradnju dva terminala za tečni prirodni gas u Nemačkoj sa čak milijardu evra (856 miliona funti) u zamenu da SAD okončaju svoje ometanje Severnog toka 2. SAD su dugo lobirale za veći izvoz LNG-a u Nemačku.

Donald Tramp je odbio nemačku ponudu, rekavši Merkelovoj da mora da prestane da hrani zver. Na samitu NATO-a 2018. požalio se: “Nemačka će imati skoro 70 odsto svoje zemlje pod kontrolom Rusije sa prirodnim gasom. Reci mi, da li je to prikladno? Trebalo bi da se čuvamo Rusije i da Nemačka plaća milijarde i milijarde dolara godišnje Rusiji.”

U početku je pristup Bajdenove administracije bio kontinuitet, kopirajući čvrstu liniju koju je usvojio Tramp i pozivajući Evropu da ne bude ranjiva na ruske energetske ucene. Ali do maja, linija je omekšala. Nemačka diplomatija je bila na delu. Entoni Blinken, američki državni sekretar, odustao je 19. maja od sankcija izvršnom direktoru Severnog toka 2 Matijasu Varnigu i bliskom Putinovom prijatelju, objašnjavajući da želi da da vremena da diplomatija proradi. Do 7. juna Blinken je rekao da je naftovod svršen čin, a 21. jula, nedelju dana nakon sastanka sa Merkelovom u Beloj kući, Bajden je u potpunosti ukinuo sankcije kao oproštajni poklon za nju.

Prema sporazumu koji je Merkelova postigla sa Bajdenom, Nemačka je obećala da će nastojati da produži rusko-ukrajinski sporazum o tranzitu gasa na 10 godina, kao i da doprinese 175 miliona dolara novom zelenom fondu za Ukrajinu kako bi poboljšala svoju energetsku nezavisnost pomoću obnovljivih izvora energije.

Bajden je ovog proleća odlučio da da svoj nevoljni blagoslov naftovodu, upravo u vreme kada je Putin prvi put počeo da gomila trupe na granici Ukrajine. On je takođe dao zeleno svetlo u trenutku kada je nemačka partija Zelenih, koja se odlučno protivila gasovodu i odlučna da Nemačku povede u novom spoljnopolitičkom pravcu, uspela u anketama da postane najveća stranka uoči septembarskih izbora.

Bilo je čudno vreme da Vašington pošalje porazni signal Analeni Berbok, liderki Zelene stranke, i ona se nije ustezala u kritikovanju Bajdenove odluke kao one koja će podeliti Evropu.

Bajden je takođe učinio malo da odbije ljute republikanske senatore koji podržavaju sankcije Gaspromu kao nužnost nacionalne bezbednosti. Senator Ted Kruz, republikanac iz Teksasa koji je autor zakona kojim se nalažu sankcije SAD za projekat gasovoda, odbacio je Bajdenovu logiku.

Kao odmazdu, Kruz je poslao pisma nemačkim firmama koje rade na projektu preteći sankcijama koje će uništiti njihove kompanije. Takođe je stopirao sve Bajdenove nominacije za visoke položaje u Stejt departmentu, ometajući američku diplomatiju. Ovaj potez doveo je više od 30 kandidata u neizvesnost, ostavljajući mnoge zemlje bez potvrđenih američkih ambasadora.

Bajdenova računica je bila razumljiva. Želeo je da popravi ograde sa Nemačkom i da traži njenu podršku nad Kinom. U tom procesu znao je da će uznemiriti Ukrajinu, ali, kao što je pokazao sa Aukusom – Indo-pacifičkim bezbednosnim paktom koji je isključio Francuze – Bajdenov tim za nacionalnu bezbednost je prilično voljan da odvrati saveznike u interesu fokusiranja na velikog strateškog konkurenta – Kine.

Nemački Zeleni su takođe bili duboko razočarani što je Stejt department progutao argument nemačkog diplomate da je gasovod nezaustavljiv.

Za to vreme, Frank-Valter Štajnmajer, nemački predsednik, na primer, brani projekat citirajući izreku Henrija Kisindžera da dobre diplomate traže dodirne tačke u spoljnoj politici „kako bi lošu sadašnjost pretvorile u bolju budućnost“. Bivši nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas, takođe iz SPD, predstavio je naftovod kao sredstvo za održavanje kontakta sa Rusijom. „Strategija spaljenih mostova“

Najveći entuzijasta bila je Manuela Švesig, premijerka Meklenburg-Zapadne Pomeranije, koja se više puta sukobljavala sa Zelenima. Naftovod dolazi do kopna u njenoj državi u morskoj luci Mukran, na samom severoistoku Rigena. Ona je bila vodeći zagovornik, slavi Dan Rusije svake godine i čak je osnovala fondaciju za zaštitu firmi od američkih sankcija, koja nosi naziv Fondacija za zaštitu klime i životne sredine. Švesigova lična popularnost nije narušena ovom podrškom za gasovod.

Najvažniji potencijalni saveznik Berbokove i Zelenih su Evropska komisija i zakon. Godinama su komisija i Gasprom bili u zavadi. Ruska kompanija je pokušala da izbegne regulatornu mrežu EU tvrdeći da se energetska direktiva iz 2019. ne primenjuje na gasovod. Gasprom je propao, a sada će nemačkom regulatoru zajedno sa EU trebati šest meseci da odluči da li gasovod ispunjava zakone EU. Druge kompanije su dobile dozvolu da iznesu svoj slučaj nemačkom regulatoru, uključujući ukrajinskog operatera gasne mreže GTSOU i poljskog PGNiG.

Čitav niz regulatornih zahteva EU o pristupu trećih strana, razdvajanju vlasništva i transparentnosti tarifa dolazi u igru. Razdvajanje zahteva da se vlasnici gasovoda razlikuju od dobavljača gasa koji teče u cevima, čemu se Gasprom protivi.

„Jasno je da se evropski energetski zakon takođe primenjuje na ovaj projekat, razdvajanje trgovine i transporta je jasno precizirano“, rekao je Sven Giegold, novi uticajni nemački državni sekretar za ekonomska pitanja u ministarstvu za klimatske promene.

U zemlji u kojoj je vladavina prava važna, Habek takođe vidi način da ubije projekat: „Cilj zakona je da spreče monopole i zavisnosti. Mreža i rad moraju biti odvojeni i za ovaj cevovod, a to nije slučaj. Pod poslednjom saveznom vladom je bio veliki politički pritisak da odobri Severni tok 2. Čak i tako, on nije u funkciji. Federalna agencija za mreže će proveriti dokumente u skladu sa zakonom – kako i treba”.

Čeka se majka svih pravnih bitaka, a u međuvremenu svoju sudbinu čeka kofer bez ručke, zaključuje Gardijan.