Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Autor: Viktorija NIKIFOROVA
Poslednjih dana se u Pentagonu dogodilo simptomatičnih događaja i pretumbavanja. Predsednik SAD Donald Tramp smenio je ministra odbrane zajedno sa trojicom njegovih zamenika. Deset ljudi je izletelo iz Saveta za odbrambenu politiku, devet iz Odbora za odbrambeni biznis. Umesto njih su došli `Trampovi kadrovi`.
Jedan od njih, Skot O’Grejdi, preko Tvitera je Bajdenovu pobedu na izborima nazvao „pokušajem vojnog puča“.
Rukovodstvo Pentagona potom je saopštilo da prekida saradnju sa Bajdenovim `prelaznim timom`. Onda je to negiralo, ali se ispostavilo da je saradnja i dalje obustavljena. Navodno zbog božićnih praznika koji prete da se razvuku možda i do inauguracije predsednika SAD 20. januara.
Paralelno su Trampove pristalice počele da na terenu pozivaju šefa države da uvede vanredno stanje u zemlji.
Lider Čajanke Tom Zavistovski zakupio je celu stranicu u protrampovom listu The Washington Times i na tom prostoru plasirao apel svojih pristalica predsedniku SAD pod naslovom „We People“ u kojem traže uvođenje vanrednog stanja radi ponovnog održavanja predsedničkih izbora.
Osnovna ideja je: da se glasa samo papirnatim listićima, sa obavezom da se pre glasanja predoči lična karta sa fotografijom.
Konačno, u emisiji Mahnews TV general Majkl Flin, bivši Trampov savetnik za bezbednost i bivši direktor Vojne obaveštajne agencije SAD, predložio je uvođenje ratnog stanja. Uz napomenu: „Tvrde da je ratno stanje nešto što nikada nismo imali. A istina je da je kod nas ratno stanje uvođeno 64 puta.“
Odmah su se rasplamsali sporovi oko toga šta se može smatrati ratnim stanjem, u kom slučaju predsednik ima pravo da ga uvede, a u kom vlasti pojedinih američkih država, takođe – kako je sve to povezano sa zakonom o pobuni.
Međutim, istorijske činjenice su tvrdoglava stvar: tokom 20. veka američki vojnici su, uz podršku tenkova i aviona, redovno okupirali američke gradove i države uspostavljajući tamo ratni režim.
Primera radi, 1919. vojska i policija država su gušile radničke štrajkove, 1930-ih su gušile nemire gladnih, a 1960-ih – rasne sukobe. Poslednji incident visokog nivoa dogodio se u Los Angelesu 1992. godine, kada su snage Nacionalne garde, uz podršku avijacije, zauzele taj grad zahvaćen međurasnim obračunima.
O mogućem vojnom puču i uvođenju ratnog stanja Amerikanci već otvoreno raspravljaju, čak i u vodećim medijima.
Trampove pristalice na terenu ozbiljno se boje odmazde Bajdenovih pristalica. Uplašeni roditelji traže zaštitu za svoju decu koju vršnjaci po školama maltretiraju zbog nošenja kapa sa rečima „Učinimo Ameriku ponovo velikom“.
Kongresvumen Alekandrija Okasio-Kortez, koja je valjak levodemokratske revolucije, već je postavila pitanje svojim istomišljenicima: „Da li neko arhivira ono što pišu Trampovi poslušnici koji će ubrzo početi da brišu svoje tvitove i uklanjaju tragove da bi mogli da poriču ili umanjuju svoje saučesništvo?“
„Snimci sa Tviteru značiće kraj karijere i zatvor“, oduševljeno je Aleksandriju podržao jedan komentator.
Postizbornih prepirki i osvete demokrata ne plaše se samo obični građani, već i moćnici. Nije ni čudo što se Flin zalaže za ratno stanje.
Njega je Tramp pomilovanjem upravo izvukao iz zatvora u kojem se našao zbog nedokazanog učešća u nedokazanoj „ruskoj zaveri“.
Dođe li Bajden na vlast, i Flin će ponovo biti u zatvoru.
Američka politička elita voli da oponaša drevni Rim, a danas izgleda da će demokrate krenuti u represije i lustracije.
U starom Rimu su odsečene glave njihovih političkih neprijatelja poklanjane pobednicima u građanskom ratu. Nadam se da trampisti svoju pripadnost neće plaćati glavam, da će sve ostati na ostavkama i zatvoru.
Lična mržnja i žeđ za osvetom, koje danas cepaju tkivo političke tradicije SAD, a i pristojnosti, objašnjavaju čudno ponašanje predsednika Trampa.
On, s jedne strane izvodi monumentalnu rekonstrukciju rukovodstva Pentagona i pregovara o nečemu sa vojskom. A, s druge strane, odbacuje ideju uvođenja ratnog stanja.
On i poziva svoje pristalice na mitinge i zatim neke – ignoriše.
On drži vatrene govore, obećavajući da će se boriti do kraja, a zatim odlazi da se odmara.
Njegova nedoslednost plod je banalnog ljudskog straha. Na kraju krajeva, Tramp živi u zemlji u kojoj je tradicija atentata na neželjene predsednike prilično jaka – od Linkolna do Kenedija.
Povrh svega, Tramp ima i veliku porodicu – decu, unuke i drugu rodbinu. Ono čemu je tokom četiri poslednje godine na društvenim mrežama bio izložen njegov najmlađi sin Beron – uplašilo bi svakoga.
Nije toliko važno da li će se Tramp usuditi da uvede ratno stanje u zemlji ili će odlučiti da ne rizikuje svoj i život i zdravlje svojih najmilijih.
SAD se pozicioniraju kao zlatni standard demokratije, a pokazale su tokom proteklog meseca stil političke borbe koji je ranije cvetao samo u najsiromašnijim i najproblematičnijim zemljama Trećeg sveta.
Intervencija vojske, masovni protesti koji neosetno prerastaju u masakre, pretnje nasiljem i osvetom, otvorene diskusija o temi državnog udara – sve to svedoči o dubokoj arhaizaciji američkog političkog sistema.
Barak Obama je više puta Ameriku nazivao izuzetnom zemljom. Izgleda da je bio u pravu. Čini se da predsednički izbori nigde u svetu nisu praćen ovakvim ekscesima.
Samo su u Hondurasu, nakon predsedničkih izbora (27. novembra), vlasti uvele policijski čas i vojne patrole poslale na ulice.
U Centralnoafričkoj Republici takođe se puca uoči decembarskih nacionalnih izbora.
Vlasti CAR već su zatražile pomoć od Rusije. Možda i američke vlasti treba razmisle o toj mogućnosti…
(Fakti)
