Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Dragomir Anđelković
Stav Beograda prema Moskvi predstavlja test odnosa prema srpskim interesima
Rusija nam je ključni saveznik u odbrani državnosti Srpske i preostalih pozicija na KiM. Ako se udaljavamo od Rusije ili nju teramo od sebe, to znači da smo već uskočili ili se spremamo da uskočimo u ponor potpunog nacionalnog samozatiranja.
Uz sve crne slutnje, nadam da nije baš tako. Kako god bilo – stvari će uskoro biti jasnije. Zapad od nas arogantno zahteva da – (1) budemo pasivni (osim na rečima) u vezi sa nastojanjem da eliminiše Dodika i nametne centralizaciju BiH; (2) prihvatimo jednostranu interpretaciju Briselskog sporazuma i damo sve što Albanci od nas traže a dobijemo šarenu lažu za javnost; (3) prekinemo dalji razvoj odnosa sa Rusijom.
Tu se nominalno traži više, ali se zasada ne insistira. Pragmatični Zapad računa da će kasnije i to dobiti. Srbija je sa Rusijom dogovorila nekoliko stvari, od dobijanja velike donacije za naše vazduhoplovstvo do davanja Rusima – u simboličkim razmerama kako bi očuvali kakav-takav balans sa NATO (koji je dobio mnogo više) – „diplomatskog statusa“ za neke službenike u niškom humanitarnom centru.
Beograd – stiče se utisak da Kremlj to već pomišlja – izbegava ili oteže realizaciju onoga što je dogovorio. Tako celu stvar na „tehničkom nivou“ obesmišljava. To može da bude plod samo strašne ucene Zapada u okolnostima kada je shvatio da vlast namerava da povuče produktivne poteze u domenu unapređenja rusko-srpskih veza i naših odbrambenih kapaciteta. Logika zapadnih središta moći je sledeća: sprečiti da se ostvari ono što je Srbija sa Rusijom iza kulisa već dogovorila, čime bi Beograd naljutio Ruse.
U toj kombinaciji potka svega je nada da će Moskva prestati da nam aktivno asistira u vezi sa odbranom KiM i RS, što bi onda bio osnov za potpuno slamanje naših tamošnjih odbrambenih pozicija ili pak izgovor za dizanje ruku službenog Beograda od njih. Kapitulirali bismo, a neki bi vikali da su za to krivi Rusi, koji su nas navodno izdali.
Druga varijanta je manje sofisticirana. Svodi se na to da vladajući budu prisiljeni da na aktivan način na srpsku štetu sami urade sve pomenuto. Prema tom scenariju, rusko-srpski odnosi se površinski gledano zamrzavaju na sadašnjem nivou, odnosno bez obzira što se dubinski kvare (što se krije od javnosti), veze formalno ostaju kakve su sada (bez realizacije dogovorenog).
Uporedo, Beograd obavlja svoj destruktivni domaći zadatak: prepušta RS samoj sebi, a na KiM okončava primenu modifikovanog Briselskog sporazuma. Pravi se da ne vidi juriš na RS, a Prištini daje sve što želi u domenu telekomunikacija i energetike, kao što je dobila kada se radi o tablicama i još mnogo čemu drugom, dok Srbi dobijaju totalno sterilnu Zajednicu opština.
Ako i tada Rusija ne bi dala bilo kakav izgovor da se optuži za zahlađenje odnosa, ono što ide u tom smeru krivicom Beograda – kao i sve negativno u vezi RS i KiM – bilo bi dok je moguće prikrivano kako srpska većinski patriotska javnost ne bi bila revoltirana. Štaviše, kako bi bilo dovoljno vremena da ona, po principu postepenog ispiranja mozgova, bude koliko je moguće amortizovana.
Stvarala bi se nejasna i komplikovana situacija u kojoj se manipulativno simulira nacionalna borba Beograda i rušilačka akcija Zapada protiv vlasti, da bi se iz svega izrodila totalna kapitulacija Srbije. Naravno, umotana u neku ambalažu koja omogućava da se drsko tvrdi da nije to. U svim tim planovima Zapada kako da na razne načine prisili i vodi službenu Srbiju da radi protiv srpskih interesa, za njega i one koji bi pristali da igraju na toliko antisrpsku muziku – postoji veliki faktor rizika.
A to je da Rusija ne upadne u zamku, te da, umesto da ljutito okrene glavu od Srba, samostalno, a još energičnije počne da deluje u prilog naših interesa. Vlast je jedno i ona se menja, a nacija je nešto drugo. U tom svetlu Rusija bi verovatno od Srbije potpuno preuzela podršku RS i nastavila da principijelno vodi, koliko to može, kosovsko-metohijsku bitku.
Podrazumeva se i medijsko i svako drugo aktiviranje u Srbiji. Čak i bez fokusiranja na vlast sa ciljem njenog rušenja (što neki ruski faktori – što me raduje – danas u Crnoj Gori pokazuju da znaju da rade), a samo na osnovu insistiranja na istini o opisanoj (nadam se tek hipotetički) politici Beograda, vlastodršci bi osetili drastične posledice po svoj rejting. Može da prođe defetizam u vezi sa Kosovom, ali ne i na svim poljima!
Sadašnja vlast, ma koliko koketirala sa nekim drugosrbijanskim krugovima, ipak se oslanja na nacionalno orijentisan (dominantan) deo srpskog biračkog tela. Ono je svesno da se nalazimo u zoni prevlasti onih koji su na nas izvršili niz agresija i otimaju nam Kosovo, pa nevoljno toleriše određene kompromise na našu štetu. Shvata ih kao plaćanje reketa NATO nasilniku, ali, ako bi se u tome otišlo predaleko (i javnost to shvatila), posledice po režim bile bi drastične. On i Zapad to znaju, pa se u skladu sa tim stilizuje politika.
Međutim, nadam se (a nada umire poslednja) da to nije presudno tj. da se službeni Beograd nije preplašio evroatlatnskih pretnji i da zbog sebe ne žrtvuje nas. Tekućim manevrima pokušava da prevari zapadne postmoderne okupatore, a ne Ruse i većinsku Srbiju.
Sledstveno, da će iz raznih, naizgled konfuznih cik-cak poteza, proizaći okončanje aranžmana sa Moskvom i na tim osnovama jačanje Srbije. Odlučna podrška RS se u toj varijanti podrazumeva. Da li je tako ili ne – brzo ćemo znati.
Mnogo će nam reći karakter najavljene posete Medvedeva ili pak njeno odlaganje, odnosno čak i otkazivanje. Na raznim stupnjevima tog (geo)političkog stepeništa kriju se modaliteti odgovora na pitanje – kuda aktuelna vlast vodi Srbiju?
(Novosti.rs)
