KAKO SLOMITI SRBIJU BEZ RATA? Plan stranih službi za Vučića po receptu “Milošević”

Piše: Tomislav Kresović

Vlasti Srbije su u značajnoj meri pod pritiskom i nekim oblicima „ucene“ da bi postigli „kompromisno“ odnosno prihvatljivo rešenje za Kosovo koje otvara put ka EU ili se Srbija nalazi u „izolaciji“ većeg dela EU i SAD.

To praktično znači da je Srbija i njena vlast stavljena pred „svršen čin“ da dopusti Kosovu put ka UN da bi dobila ZSO kao javiše moguće rešenje, bez prava na imovinu na Kosovu i Metohiji. EU nije jedinstvena oko Kosova, ali države „Kvinte“ pritiskaju vlasti Srbije sa raazličitim oblicima pretnji koje se kreću od blokiranja puta Srbije ka EU, blokiranja stranih investicija do pritiska na vlast i njenog obaranja.

Sa druge strane Srbija ako prihvati sve te ucene dovodi se pred unutrašnje sukobe, novu deobu Srbije i njene teritorije sa raznih strana i gubitak elementarnog nacionalnog samopoštovanja.

Srbiji se preti i ratovima ali je jasno da te ratove Srbija neće proizvoditi. Vlada Srbije i predsednik Srbije svog „gospodara“ vidi u njenim građanima, a ne u stranim vladama. Ukoliko se prihvate svi oblici ucene i to se u državnoj politici predstavi kao nužno i jedino rešenje aktiviraće se građanska neposlušnost širih razmera.

Kako „slomiti“ Srbiju bez rata!?

Da su zapadne diplomatije zaintresovane za oblike pritiska na Srbiju zbog Kosova ali i uticaja Rusije na Balkanu, bio je pod okriljem CIA organizovan neformalni „saveznički“ razgovor službi iz regiona, SOA iz Hrvatske, ŠIK iz Albanije, UBK iz Makedonije, „KIA“ sa takozvanog ‘Kosova’, OSA iz BiH i ANB iz Crne Gore, koji su se sastali od 23. do 25. oktobra 2017. u hotelu „Podgorica“.

Bivši direktor CIA Džejms Vulsi je u na američkoj televiziji sugerisao da se SAD mešaju u izbore drugih zemalja. CIA nikada nije otišla sa Balkana i Srbije, samo je umrežila svoje interese u svim sferama odlučivanja, uticaja i moći u Srbiji. CIA je svoju mrežu postavila devedsetih godina prošlog veka i sada je napravila čitav sistem .

CIA je odmah posle 5. oktobra 2000. bukvalno na poslužavniku dobila najstrože čuvane tajne srpske državne bezbednosti, ali i škakljive detalje iz života nekadašnjih lidera DOS kojima su ih zatim godinama brutalno ucenjivali!.

Neki od ucenjenih poliitčara CIA i MI6 kao i BND su sami napustili vlast i politiku, a neki su bili brutalno odstranjeni . Pojedini političari DOS-a su postali „spavači“ i kasnije su ušli u politčke uticaje SPS-a i SNS kao deo vlasti, kao i u jednom broju NVO, masonskih loža, Kluba Privrednk.

Ključne ličnosti državne politike Srbije pažljivo su analizirane i obrađivane od Slobodana Miloševića, preko lidera tadašnje opozicije DOS do današnjih vodećih političara u Srbiji. Sada je u igri karta Kosova, kao što je to za Miloševića bio plan odricanja i pada Krajine, kao i kasnijih niz ustupaka u Dejtonu, koji će biti deo dejtonskog mirovnog sporazuma, koji je i pored velikih ustupaka definisao postojanje Repubike Srpske.

Slično je bilo i nakon NATO intervencije 1999 godine, donošenja rezolucije 1244 SB UN koji je zadržao deo suvereniteta Srbije na Kosovu. Buduće vlasti su se distancirale sve više od rezolucije 1244 SB UN i približile se interesima EU kroz EULEKS misiju, kasnije Briselski sporazum. Sada se od Vučića kao predsednika Srbije, traži da na određene načine demisionira državnu politiku i interese na Kosovu za dobiajnje put Srbije ka EU.

Zapad protiv Miloševića i srpskih interesa

Milošević je bio glavni neprijatelj NATO u ratu koji je Alijansa povela protiv Savezne Republike Jugoslavije u proleće 1999. i predstavljen je kao evropski ekvivalent Sadamu Huseinu. Srušen je oktobra 2000. uz pomoć zapadnih obaveštajnih službi, uključujući CIA. Milošević je svoje dane okončao u zatvoru Haškog tribunala u martu 2006, pod okolnostima koje mnogi i dalje smatraju sumnjivim. Mediji su preneosili neke delove izveštaja CIA o Slobodanu Miloševiću i pritiscima Zapada pre svega SAD oko rata u BIH pred dejtonsku konferenciju.

U izveštaju koji je datiran na 16. avgust 1995. godine i koji je pripremljen za Ričarda Holbruka, tadašnjeg pomoćnika državnog sekretara za Evropu, piše „da je Milošević odlučio da pokuša da zaključi dogovor uprkos porazu krajiških Srba u sektorima pod zaštitom UN Sever i Jug u Hrvatskoj, i optužbi za izdaju od strane srpskih izbeglica koji su krenuli u Srbiju.

Razni izveštaji ukazuju, stoji u dokumentu, da je Milošević motivisan željom da se skinu sankcije SB UN, koje su uvedene njegovom režimu. Takođe, nameravao je da sporazum zaključi, tako što će u okviru teritorijalnog poravnjanja, Srbima ostati preostale teritorije u Bosni i možda u hrvatskom sektoru Istok.“

Američki obaveštajci ipak primećuju da bi nastavak napredovanja hrvatske vojske u Bosni ili napad na sektor Istok, ozbiljno ograničio Miloševićeve opcije i bio eventualno okidač za direktnu intervenciju Vojske Jugoslavije. Neke procene su bile da je Miloševićeva odluka da ne osporava hrvatsko preuzimanje Krajine, uz jaku kritiku lidera bosanskih i krajiških Srba, ukazala da je pokušao da konsoliduje svoju političku kontrolu nad budućnosti. Miloševićev najvažniji cilj po oceni CIA bio da ostane na vlasti.

Hrvatskim osvajanjem Krajine, smatraju u CIA, „uklonjena je dilema da brani udaljenu srpsku teritoriju. Takođe, pružena mu je mogućnost da ukloni ključne političke rivale, posebno lidera bosanskih Srba, Karadžića, koji su sprečili Miloševićeve napore da sklopi sporazumno poravnanje i legitimizuje „Veliku Srbiju“.

Iako je Karadžić ima podršku Skupštine bosanskih Srba, njegovi dani kao lidera bosanskih Srba su verovatno odbrojani, piše u izveštaju. Iako je deo izveštaja zakrečen, može se pročitati da je Beograd 1993. godine bio spreman da se odrekne većine teritorija u Hrvatskoj, ali i da obezbedi Posavski koridor između Srbije i zapadne Bosne.

Za Miloševića je bilo značajno ukidanje sankcija, posebno u svetlu skoro 150. 000 izbeglih krajiških Srba, koji će biti teret za ekonomiju koja je u depresiji. Kontrola nad službama bezbednosti, većinom medija, i starijim oficirima VJ, osigurala je Miloševiću vlast u doglednoj budućnosti, i omogućila da izbegne odgovornost za pad Krajine, tako što će je prebaciti na teret rukovodstava krajiških i bosanskih Srba.

Akcija CIA i EU „Energija za demokratiju“

Treba podsetiti da je CIA u Srbiji radila preko SOROŠ fonda, dela opozicije i da su vešto organzovali akciju „Energija za demokratiju“ koju je ispred opozicije predvodila DS . Tadašnji potpredsendik DS kasnije ministar savezne policije i nakon ubistva premijera Srbije dr Đinđića, Zoran Živković, bio je jedan od inicijatora programa „Energija za demokratiju“ započetog 1999. godine, za koji je trebalo je da bude isporučeno 113. 600 tona mazuta u vrednosti od 26, 3 miliona evra i 21 hiljade tona dizela u vrednosti od 10, 4 miliona evra, kao i rezervni delovi za toplane od sedam miliona evra. Ovo je bila akcija koja će uticati kasnije na pad Miloševićevog režima i postavljanja opozicionih ali i prozapadnih mreža.

Jedna od akcija tadašnje EZ prema Srbiji bila je i „Pomoć demokratizaciji i podrška ljudskim pravima – pružana je nevladinim organizacijama i predstavnicima građanskog društva u Srbiji od 1994-te, da im pomogne da podignu svest o demokratiji, pitanjima ljudskih i manjinskih prava, i da stimuliše prave građanske vrednosti.

Projekti uključuju promovisanje dijaloga među različitim etničkim zajednicama, rešavanje konflikata, programe za obuku nevladinih organizacija, podizanje svesti o ulozi ljudskih prava u izgradnji građanskog društva, poboljšanje položaja građana, učestvovanje u lokalnim demokratskim projektima, edukaciju glasača itd”.

Evropski savet je u oktobru 1999. započeo uspešan program pod nazivom,, Energija za demokratiju“, koji se realizovao tokom zime 1999-2000, u cilju da smanji problem grejanja u Srbiji tako što je ulje za grejanje dostavljano opštinama čija je lokalna vlast bila u opoziciji i na taj način je žiteljima dato do znanja da odgovornost za patnju koja je uzrokovana mnogim nedostacima i ekonomskim propadanjem leži u izolacionoj politici i postupcima (sada već bivšeg) režima.

Projekat je započet u Nišu i Pirotu, a zatim se proširio na Kragujevac, Kraljevo, Novi Sad, Sombor i Suboticu. Posle krize na Kosovu tokom prve polovine 1999. godine i donošenja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti, Ujedinjene Nacije su ustanovile privremenu međunarodnu upravu (UNMIK) u oblastima južne Srbije. Ujedinjene Nacije direktno učestvuju u radu ove administarcije kao,, četvrti stub“ odgovoran za ekonomski razvoj.

Prodani i izigrani „zapadni pitomci“?

Nakon pada Miloševića s vlasti koji je bio i prevaren i ucenjen, dolaze na vlast zapadni „pitomci“, koji će Srbiju kao na dlanu staviti uticaju i moći SAD i dela EU i njihovih tajnih službi. Zapad je posredovao u stvaranju koalicije DS i SPS kao i formiranju SNS razbijanjem SRS. Zapad je podržao Koštunicu i Tadića, a onda ih „pustio niz vodu“, i sada igra na dvojac Vučić-Dačić.

Od njih se traži bolni rez sa minimalnim dobitikom kroz ZSO i čekanje u red za EU uz podršku na ekonomskom planu. Ukoliko predsednik Vučić i SNS ne ispune određene preporuke EU i SAD sledi izolacija i pad s vlasti. Pažljvo se analizira kako će se ponašati lider SPS-a Ivica Dačić koji ima određenu podršku kod Putina. Ukoliko se SPS bude „distancirao“ od SNS oko Kosova u završnoj fazi to je signal pada SNS s vlasti, uz poltičku krizu u Srbij, jer SNS i SPS drže 90 odsto lokalne, gradske vlasti u Beogradu i vlasti u Vojvodini.

Zapad sada pokušava da aktivira kao meku moć kod Aleksandra Vučića, lidera LDP Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka i Zukorlića. Drugi deo plana je mreža uticaja prema Draganu Đilasu, Vuku Jeremiću, Borisu Tadiću i oligarhiji u DS. Ono što je nekada bio do 2000-te godine Slobodan Milošević, sada je to Aleksandar Vučić koji se pokazuje znatno kooperativnije, ali to za strategiju SAD i NATO samo znači, da bez većih pritisaka krene u postizanje svojih interesa, a to je prihvatanje nezavisnosti Kosova od strane srpskih vlasti i potpuna okupacija Srbije.

(Vidovdan)