Home / TEMA DANA / KANADSKI PROFESOR OTKRIVA: Ovo je prava istina zašto je Jugoslavija razbijena, i šta stoji iza „dobronamernih“ paketa pomoći“ MMF-a

KANADSKI PROFESOR OTKRIVA: Ovo je prava istina zašto je Jugoslavija razbijena, i šta stoji iza „dobronamernih“ paketa pomoći“ MMF-a

Jedan od vodećih intelektualaca sve jačeg antiglobalističkog pokreta u svetu, Mišel Čosudovski, profesor ekonomije na univerzitetu u Otavi (Kanada), svojom knjigom „Globalizacija siromaštva i novi svetski poredak“ pruža neposredan uvid u pogubni ekonomski uticaj velikih sila na sve zemlje koje su geopolitički i ekonomski bitne za njih.

Čosudovski se posebno osvrće i na pitanje kako je surovi ekonomski rat razbio Jugoslaviju i koje su dalekosežne posledice „dobronamernih ekonomskih paketa pomoći“ MMF-a i Svetske banke.

Stanje koje je prevladavalo u mesecima pred odcepljenje Hrvatske i Slovenije sredinom 1991. godine (a što potvrđuju cifre o broju stečajeva iz razdoblja 1989-1990) govori o obimu i surovosti samog procesa zatvaranja industrijskih pogona. Međutim, ti podaci daju tek delimičnu sliku, odnosno opisuju stanje samo na početku sprovođenja programa stečajeva, koji se u zemljama-naslednicama Jugoslavije nije zaustavljao čak ni u godinama po potpisivanju Dejtonskih sporazuma.

Svetska je banka procenila da je u oktobru 1990. godine od ukupno 7.531 preduzeća, njih 2.435 i dalje „stvaralo gubitke“. Drugim rečima, tih 2.435 firmi, sa ukupno 1,3 milion zaposlenih, po Zakonu o finansijskom poslovanju svrstano je u kategoriju „nelikvidnih“, što je zahtevalo da se smesta nad njima pokrene stečajni postupak. Imajući na umu da su preduzeća u stečaju pre oktobra 1990. već bila otpustila 600.000 radnika, ta brojka govori kako je ukupno 1,9 miliona (od ukupno 2,7 miliona) zaposlenih već bilo svrstano u grupu „prekobrojnih“.

Najveći broj „nelikvidnih“ firmi uglavnom je pripadao energetici, teškoj industriji, metaloprerađivačkoj industriji, šumarstvu i tekstilnoj industriji, a među njima našla su se i najveća industrijska preduzeća u zemlji u kojima je (po podacima iz rujna 1990. godine) radilo 49,7 posto ukupnog broja preostalih (zaposlenih) industrijskih radnika.

U prvim nedeljama 1991. realne zarade su vrtoglavo padale, socijalni programi se urušili, a nezaposlenost rasla. Po obimu i surovosti raspad industrijske proizvodnje ostavljao je promatrača bez daha. Premda ga je teško kvantifikovati, taj raspad imao je ogroman negativni socijalni i politički efekat.

Predsedavajući Predsedništva SFRJ Borisav Jović upozorio je kako reforme „imaju vidno nepovoljan učinak na ukupno društveno stanje… Građani su izgubili veru u državu i državne ustanove… Dalje produbljivanje ekonomske krize i rast socijalnih napetosti presudno je uticao na pogoršavanje političko-bezbednosnog stanja.“

Politička ekonomija raspada

Iako unapred osuđeni na neuspeh, neki su Jugosloveni zajednički krenuli u bitku kako bi sprečili uništavanje svoje ekonomije i državnog sistema. Po rečima promatrača, „otpor radnika izlazio je van okvira etničkih crta podele… dok su se Srbi, Hrvati, Bosanci i Slovenci mobilisali… rame uz rame sa svojom radničkom sabraćom“. No, ekonomska bitka podigla je ionako već visoke napetosti u uzajamnim odnosima republika, kao i odnosima republika i Beograda.

Srbija je bez mnogo dvoumljenja odbila plan o merama štednje, a nekih 650.000 srpskih radnika stupilo je u štrajk kako bi saveznu vladu nateralo da podigne plate. Ostale su republike krenule drugačijim, i često posve protivrečnim putevima.

Primerice, u relativno bogatoj Sloveniji secesionističke vođe poput predsednika Socijaldemokratske stranke Jože Pučnika podržali su reforme: „..S ekonomske točke gledišta, mogu se jedino složiti s društveno opasnim merama u našem društvu – poput rasta nezaposlenosti i smanjivanja radničkih prava – zato što su te mere nužne kako bi se unapredio proces privrednih reformi.“

No, istovremeno, Slovenija se pridružila ostalim republikama u suprotstavljanju naporima savezne vlade da im ograniči ekonomsku autonomiju. I hrvatski čelnik Franjo Tuđman i srpski vođa Slobodan Milošević pridružili su se slovenačkim čelnicima u protivljenju nastojanjima Beograda (tadašnje Savezne vlade, prim.red.) da u ime MMF-a zemlji nametne oštre reforme.

Dok su na višestranačkim izborima 1990. godine separatističke koalicije svrgavale sa vlasti komuniste u Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji, ekonomska politika našla se u središtu političkih rasprava. Kao što je upravo ekonomski slom podsticao otklizavanje u separatizam, tako je razdvajanje produbljivalo ekonomsku krizu. Praktično je nestalo saradnje među republikama. I dok su republike jedna drugu hvatale za gušu, ekonomija i sama država nezaustavljivo su se strmoglavile u zlokobnu spiralu.

Proces se ubrzavao kako su republička vođstva smišljeno poticala socijalne i ekonomske podele kako bi ojačale vlastite položaje: republičke oligarhije, koje su gajile vizije o vlastitoj ‘nacionalnoj renesansi’, umesto da se odlučuju između istinski jugoslavenskog tržišta i hiperinflacije, oštrile su se za rat kojim su prekriveni stvarni uzroci ekonomske katastrofe.

Istovremena pojava milicija lojalnih secesionističkim vođama samo je ubrzala potonuće u haos. Te milicije (koje su potajno finansirali SAD i Nemačka) uz sve češće zločine, ne samo da su podelile stanovništvo uzduž etničkih crta već su razbile i radnički pokret.

„Pomoć Zapada“

Stroge mere štednje postavile su temelje ponovnoj kolonizaciji Balkana. Zapadne sile su raspravljale o tome je li za to bilo potrebno razbijanje Jugoslavije, a pritom je Nemačka zagovarala secesiju, dok je – strahujući da će otvoriti Pandorinu kutiju – SAD u početku pokazivao veću sklonost očuvanju Jugoslavije. Nakon odlučne pobede Franje Tuđmana i njegove desničarske Hrvatske demokratske zajednice u Hrvatskoj, u maju 1990. godine, nemački ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer, koji je održavao gotovo svakodnevne kontakte sa svojim kolegom u Zagrebu, dao je zeleno svetlo za secesiju Hrvatske. Nemačka nije samo pasivno podržavala otcepljenje ove republike već je „nametnula tempo međunarodnoj diplomatiji“ i primorala svoje zapadne saveznike na priznanje Slovenije i Hrvatske. Nemačka se među svojim saveznicima nastojala izboriti za slobodne ruke kako bi „uspostavila ekonomsku dominaciju u celoj Evropi.

S druge strane, Vašington je zagovarao labavo jedinstvo dok je istovremeno podsticao tzv. demokratski razvoj… (državni sekretar) Džejms Bejker rekao je Tuđmanu i (slovenačkom predsedniku) Kučanu kako Sjedinjene Države ne bi podsticale, niti podržale jednostrano otcepljenje… ali, „ako već moraju odlaziti (iz Jugoslavije), preporučivao im je da to učine na temelju sporazuma postignutog pregovorima“.

U međuvremenu, američki Kongres usvojio je Zakon o proračunu za operacije u inostranstvu za 1991. godinu, kojim je srezana svaka finansijska pomoć Jugoslaviji. O odredbama tog zakona CIA je upola u šali govorila kao o „potpisanoj smrtnoj kazni“ Jugoslaviji.

CIA je tačno predvidela da će „izbiti krvavi građanski rat“. Tim je zakonskim aktom američki Kongres od MMF-a i Svetske banke zatražio da zamrznu odobravanje zajmova Beogradu. A, američki Stejt Department zahtevao je da jugoslovenske republike (koje su smatrane de facto političkim entitetima) „poštuju posebne izborne procedure i načine izbora za parlament pre nego što se počne odobravati bilo kakva dalja pomoć pojedinačnim republikama“.

Poratna obnova i „slobodno tržište“

Neposredno po potpisivanju Dejtonskih sporazuma, u novembru 1995. godine, zapadni kreditori svoju su pažnju usmerili na „države-naslednice“ Jugoslavije. Spoljni dug Jugoslavije pažljivo je raspodeljen i pripisan svakoj od republika-naslednica, a potom se svaka od njih našla okovana posebnim sporazumom o preinačenju rokova otplate i sporazumom o strukturalnim prilagođavanjima.

Donatori i međunarodne agencije saglasili su se oko nekadašnje makroekonomske reforme nametnute saveznoj Jugoslaviji da nisu u potpunosti postigle zacrtane ciljeve, pa da je stoga potrebna dodatna šok-terapija kako bi se zemlje-naslednice Jugoslavije „ekonomski ozdravile“ . Hrvatska, Slovenija i Makedonija prihvatile su pakete kredita kojima su otplatile svoje delove ukupnog jugoslavenskog spoljnog duga.

To je zahtevalo konsolidaciju procesa započetog još u doba Ante Markovića i sprovođenje programa stečajeva. Lako prepoznatljiv šablon zatvaranja proizvodnih pogona, namerno izazvanih stečajeva banaka i osiromašenja stanovništva nesmetano se nastavio i nakon 1996. godine. A ko je trebalo da sprovede diktat MMF-a? Vođe novonastalih suverenih država bez pogovora su sarađivale sa kreditorima.

U Hrvatskoj je vlada predsednika Franje Tuđmana bila primorana već 1993. godine, na vrhuncu građanskog rata, da potpiše sporazum sa Međunarodnim monetarnim fondom. U zamenu za nove zajmove, uglavnom namenjene servisiranju spoljnjeg duga Zagreba, vlada predsednika Franje Tuđmana pristala je nastaviti sa sprovođenjem programa zatvaranja industrijskih pogona i stečajeva i snižavanja plata do ranije nezamislivo niskog nivoa. Službeni podaci pokazivali su porast stope nezaposlenosti od 15,5 posto 1991. na 19,1 posto 1994. godine.

Zagreb je takođe usvojio i daleko stroži zakon o stečaju, zajedno s propisanim procedurama „cepanja“ velikih javnih komunalnih preduzeća u državnom vlasništvu. U vezi s tim „pismom o namerama“, upućenom ustanovama nastalim iz Briton Vudsa, hrvatska vlada je obećala restrukturirati i potpuno privatizovati bankarski sektor uz pomoć Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i Svetske banke. Ova druga zahtevala je da se hrvatsko tržište kapitala ustanovi tako da se olakša i pojača prodor zapadnih institucionalnih ulagača i mešetarskih firmi.

Po sporazumu potpisanom 1993. godine sa MMF-om, vladi u Zagrebu nije bilo dozvoljeno da (samostalnom) fiskalnom i monetarnom politikom mobiliše sopstvene proizvodne resurse. Fiskalnu i monetarnu politiku čvrsto su kontrolisali spoljnji kreditori Hrvatske. Veliki rezovi u budžetu, sprovedeni u vezi zahteva sporazuma, takođe su onemogućili posleratnu obnovu. Obnova se mogla sprovesti jedino uz nove strane kredite, a taj je proces pridoneo povećanju i prenošenju otplata spoljnjeg duga Hrvatske duboko u 21. vek.

Makedonija se zaputila manje-više istim stazama kao i Hrvatska. U novembru 1993. skopska vlada pristala je na smanjivanje stvarnih zarada, kao i zamrzavanje kredita, kako bi dobila zajam u sklopu MMF-ovog Programa za sistemske tranzicije (STF – Sustemic Transformation Facitty). Neuobičajenim potezom multimilijarder i poslovni tajkun Džordž Soroš uključio se u Grupu za međunarodnu podršku, koju su činile holandska vlada i Banka za međunarodna poravnanja (BIS) sa sedištem u Bazelu. Novac koji je prikupila Grupa za podršku, međutim, nije bio namenjen „obnovi“ već da Skoplju omogući otplatu već dospelih dugova Svetskoj banci.

Nadalje, u zamenu za preinačenje rokova otplate, makedonska vlada premijera Branka Crvenkovskog morala je pristati na likvidaciju preostalih „nelikvidnih“ preduzeća i otpuštanje „prekobrojnih“ radnika – što je uključivalo radnike u polovini industrijskih preduzeća u Makedoniji. Kao što je zamenik ministra finansija Hari Kostov trezveno primetio, uz kamatne stope na astronomsko visokim nivoima zbog reformi bankarskog sektora, sprovedenih pod pokroviteljstvom donatora, „bilo je doslovno nemoguće pronaći neku firmu u zemlji koja bi mogla pokrivati troškove poslovanja“.

U celini uzevši, MMF-ov program ekonomske terapije za Makedoniju značio je samo nastavak „programa stečaja“ započetog još u federalnoj Jugoslaviji. Najunosnija imovina stavljena je na prodaju na makedonskoj berzi, ali licitacija preduzeća u društvenom vlasništvu bila je već dovela do sloma industrijske proizvodnje i rastuće nezaposlenosti.

A globalni kapital je aplaudirao. Uprkos narastajućoj krizi sistema socijalne zaštite i desetkovanoj ekonomiji, makedonski ministar finansija Ljube Trpevski ponosno je 1996. godine izvestio novinare kako „Svetska banka i MMF Makedoniju svrstavaju među najuspešnije zemlje, kad je reč tekućim tranzicijskim reformama“.

Šef misije MMF-a u Makedoniji, Pol Tomsen, složio se. Bez mnogo dvoumljenja izjavio je da su „impresivni postignuti rezultati u sprovođenju programa stabilizacije“ i posebno pohvalio „uspešnu politiku plata“ koju je usvojila skopska vlada. Pa ipak, njegovi su pregovarači odlučno utvrdili kako je, uprkos tim postignućima, nužno sprovesti dodatne rezove u budžetu.

Obnova u kolonijalnom stilu

Zapadna intervencija ostavljala je sve dublje i ozbiljnije tragove i na suverenosti Bosne. Neokolonijalna uprava nametnuta prikladno Dejtonskim sporazumima, uz podršku vatrene moći NATO saveza, osigurala je uslove da se budućnost Bosne određuje u Vašingtonu, Bonu i Briselu, a ne u Sarajevu.

Neposredno po potpisivanju Dejtonskih sporazuma bosanska vlada je procenjivala kako će obnova zemlje koštati 47 milijardi dolara. Zapadni donatori su prvobitno obećali tri milijarde dolara u kreditima za obnovu, a i od toga je tek deo zaista i doznačen. Nadalje, veliki deo svežeg novca odobrenog Bosni u obliku zajmova usmeravan je na podmirivanje civilnih troškova razmeštanja jedinica IFOR-a, kao i otplatu spoljnog duga.

Novim zajmovima otplaćivaće se stari. Holandska centralna banka širokogrudo je ponudila „finansiranje premošćavanja“ u iznosu od 37 miliona dolara kako bi omogućila Bosni otplatu dospelih dugova MMF-u, a bez toga MMF nije želeo dati sveži novac. No, kao u nekom surovom igrokazu punom apsurda, traženi zajmovi iz novostvorenog MMF-ovog „Prozora za vanredna stanja“ za „postkonfliktne zemlje“ nisu se koristili za posleratnu obnovu. Umesto toga, ta su sredstva otišla na račun holandske banke, koja je izvorno i dala sredstva za otplatu dospelih dugovanja MMF-u. Dug se gomila, a malo novca odlazi na obnovu ratom uništene bosanske privrede.

Dok se obnova žrtvovala na oltaru otplate spoljnjeg duga, zapadne vlade i korporacije pokazivale su rastuće zanimanje za dostup strateškim prirodnim resursima. Sa otkrićem energetskih rezervi u regiji, podela Bosne između Federacije i Republike Srpske, saglasno Dejtonskim sporazumima, dobila je novu strategijsku važnost. Dokumenti kojih su se dokopali Hrvatska i bosanski Srbi dokazivali su postojanje zaliha uglja i nafte na istočnim padinama Dinare, koje je u završnoj ofanzivi pre početka Dejtonskih pregovora krajinskim Srbima oduzela Hrvatska vojska uz američku podršku. Bosanski zvaničnici govorili su kako se Damoko, američka firma sa sedištem u Čikagu, našao među nekoliko stranih firmi koje su kasnije započele ispitivanja i potragu za tim sirovinama po Bosni.

Naftna polja sa „znatnim rezervama“ takođe leže u „delovima Hrvatske koje drže Srbi“, odmah na drugoj obali Save, preko puta Tuzle, grada u kome se nalazio glavni štab američke vojne zone. Istražni radovi obavljani su tokom rata, ali Svetska banka i multinacionalne kompanije, koje su finansirale i izvodile te radove, nisu ništa o tome govorile lokalnim vlastima, verovatno kako bi im onemogućili da se domognu važnih i potencijalno vrednih područja.

Dok su svu pažnju poklanjali otplati dugova i mogućoj velikoj zaradi od energenata, i Sjedinjene Države i Nemačka su svoje napore posvetili – uz 70.000 pripadnika NATO jedinica da im posluže za „nametanje mira“ – upravljanju podelom Bosne, saglasno zapadnim ekonomskim i strateškim interesima.

I tako, dok su delili i zajednički uživali u ostacima bivše jugoslovenske ekonomije, lokalne vođe i predstavnici zapadnih interesa socio-etničke podele ugrađivali su se u sam sistem podele. To trajno razbijanje Jugoslavije i podela po etničkim linijama osujećivalo je zajednički otpor Jugoslovena različitog etničkog porekla ponovnoj kolonizaciji njihove domovine.

Ali, što je tu novo? Kao što je neki posmatrač tada zajedljivo primetio: „Svi sadašnji vođe bivših jugoslovenskih republika bili su službenici Komunističke partije, a svaki je od njih gledao kako ispuniti zahteve Svetske banke i MMF-a, što bolje se pozicionirati za investicione kredite i eliti svoje zemlje osigurati što veće pogodnosti.“

Iz Bosne na Kosovo

Ekonomski poremećaji i politička zbrka dosledno su pratili različite faze rata na Balkanu: od prvobitne vojne intervencije NATO saveza u Bosni 1992. do bombardovanja Jugoslavije „zbog humanitarnih razloga“ 1999. godine. Bosna i Kosovo samo su faze u ponovnoj kolonizaciji Balkana. Predložak intervencije NATO snaga u Bosni – izveden saglasno odredbama Dejtonskih sporazuma pod formalnim mandatom snaga Ujedinjenih nacija „za održavanje mira“ – ponovljen je na Kosovu.

Na posleratnom Kosovu državni teror i „slobodno tržište“ idu ruku pod ruku. U stalnim konsultacijama s NATO-om, Svetska bankaje pažljivo proanalizirala posledice moguće vojne intervencije koja bi vodila okupaciji Kosova. Gotovo godinu dana pre početka rata Svetska banka je izvela odgovarajuće „simulacije“ po kojima se pripremalo za „pretpostavljeni scenario vanrednih okolnosti uzrokovanih napetostima na Kosovu“. To navodi na zaključak da je NATO već izvestio Svetsku banku o početku izrade vojnih planova.

Dok je bombardovanje još trajalo, Svetska banka i Evropska komisija već su dobile poseban mandat za „koordinisanje donatorske ekonomske pomoći na Balkanu“. Osnovnim uputstvima o odredbama tog mandata Jugoslavija nije bila isključena iz primanja donatorske pomoći. Međutim, izričito je bilo rečeno kako će Beograd moći podnositi zahteve za zajmove za obnovu tek „nakon što se izmene tamošnje političke prilike“.

Neposredno posle bombardovanja, Kosovu su nametnute „slobodno-tržišne reforme“, uglavnom preslikane odredbe Sporazuma iz Rambujea, rađene po modelu Dejtonskih sporazuma nametnutih Bosni. Član I. (Poglavlje 4a) Sporazuma iz Rambujea jasno određuje: „Ekonomija Kosova delovaće u skladu s načelima slobodnog tržišta.“

Zajedno sa jedinicama NATO saveza, pod pokroviteljstvom Svetske banke na Kosovo je poslata cela armija pravnika i savetnika. Njihov mandat: stvoriti „podsticajnu sredinu“ za strani kapital i garantovati brzu tranziciju Kosova prema „rastućem, otvorenom i transparentnom tržišnom privređivanju“.

Nadalje, privremenoj vladi Oslobodilačke Vojske Kosova (OVK) zajednica donatora naredila je da „uspostavi transparentne, uspešne i održive ustanove“. Razgranate veze OVK sa organizovanim kriminalom i balkanskom trgovinom drogama „međunarodna zajednica“ nije ocenjivala kao prepreku uspostavljanju „demokratije“ i „dobre vladavine“.

Pod mandatom UN-a, na okupiranom Kosovu upravljanje preduzećima u državnom vlasništvu i javnim komunalnim preduzećima preuzele su osobe, koje je imenovala Oslobodilačka Voska Kosova. Čelnici Privremene vlade Kosova postali su „posrednici-mešetari“ multinacionalnog kapitala, koji je kosovsku privredu odlučio u bescenje prodati stranim ulagačima.

U međuvremenu, zatvorene su jugoslovenske državne banke koje su delovale u Prištini. Nemačka marka prihvaćena je kao legalno sredstvo plaćanja, a gotovo celi bankarski sistem na Kosovu predat je u ruke nemačke Komercbanke A.G., koja je uspostavila potpunu kontrolu nad bankarskim poslovanjem u pokrajini, uključujući i novčane doznake, kao i poslove s konvertibilnim sredstvima plaćanja…

(Iz knjige Mišela Čosudovskog „Globalizacija siromaštva i novi svetski poredak“)

Check Also

BRISELSKA PREVARA I ZAKULISNE IGRE: ZAŠTO JE BEOGRAD SVE DAO PRIŠTINI A NIJE DOBIO NIŠTA?

Oficijelna Srbija zauzela je stav da je briselski proces obesmišljen uvođenjem – protivno svim ranijim …