Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Autor: Dragan VUJIČIĆ, „Večernje novosti”
PRE skoro devet godina, doktor Radovan Karadžić skinuo je sa sebe odoru doktora Dragan Dabića. Pod gustom bradom i slamnatim šeširom, u gotovo čaplinovskom zapletu, duže od deceniju izmicao je pred poterom najjačih tajnih službi i belosvetskih lovaca na glave.
Tog 30. jula 2008, poput imena njegovog poznatog romana, mediji su beležili čudesnu hroniku noći tokom koje je najtraženiji begunac, sa delima Dostojevskog i Šekspira u prtljagu, isporučen Hagu.
Suočen sa prvostepenom presudom Tribunala od 40 godina zatvora, na koju je njegov pravni tim uložio žalbu, ratni lider bosanskih Srba, ekskluzivno iz Sheveningena, govori za “Novosti” o danima i noćima u kazamatu, skrivanju i hapšenju, dilemama, strepnjama, sećanjima, pravdi i nepravdi, ratnom vihoru u Bosni i Hercegovini, svim ključnim političkim igračima u bosanskom loncu koji je proključao pre četvrt veka, ruševinama Jugoslavije, srpskim zabludama…
Njegov predmet je pred sudom u Hagu predstavljen na više od dva miliona strana. Odbrana bivšeg predsednika RS priložila je niz dokumenata koji svedoče o tome da je rat u BiH počela druga strana, među kojima su i naređenja državnog vrha BiH da Izetbegovićev MUP i TO od 4. maja napadnu sve vojne objekte u Bosni.
S druge strane, sud je sva naređenja Karadžića političkim i vojnim vlastima RS da imaju obzira prema civilima druge vere, kao i zapovesti vojsci da ne granatira nasumice, u presudi “prepoznao” kao propagandu. Zato je utisak odbrane i javnosti da je suđenje Karadžiću daleko do svake pravednosti.
• Tokom 1995. ispali ste iz “političke trke”, posle dogovora sa Holbrukom. Tvrdite da vas je on prevario?
– Odmah nakon “Dejtona” doneo sam odluku da se ne kandidujem. Ali, shvatio sam da to treba da prodam, i da im potrošim vreme, da ne diskvalifikuju druge funkcionere. Ja sam vlast preneo na Biljanu Plavšić. Ona je bila na izborima 1990. Nisam očekivao da će ikad slušati Slobodana Miloševića, jer mu nije pružila ruku, ni Amerikance, jer je bila veoma kritična prema njihovim akcijama, a domaćim protivnicima ne bi popuštala, jer je izgledalo da je čvršća u srpstvu od svih nas. Ali, odmah su počeli da je uslovljavaju i daju joj kaznene poene.
Znao sam da bi tako uradili i s Krajišnikom, Buhom, Maksimovićem i mnogim drugima. Zato sam odlučio da zategnem i budem tajnovit, što je mentorima, Biltu i Holbruku, stvorilo velike glavobolje, pa su zaboravili da diskvalifikuju ostale. Bilt o tome piše u svojoj knjizi. Konačno, nakon što smo održali Skupštinu stranke na Vidovdan 1996, ja sam odustao od kandidature uz sporazum sa Holbrukom. Sada već postoji i glagol “holbrukovati” nekoga, tj. obećati mu pa ne ispuniti. Zato im više nijedan predsednik neće prihvatiti garancije.
• Šta je dogovoreno sa Holbrukom?
– Jedini dogovor koji je trebalo da ostane tajna bio je dogovor sa Holbrukom. Otprilike da se povučem iz javnog života, a oni će me ostaviti na miru.
• Dogovor, ipak, nije najednom prekršen?
– Dugo nakon odlaska sa vlasti ja sam se slobodno kretao po Palama i Republici Srpskoj, sve u uverenju da Holbruk drži reč. Međutim, stizali su glasovi da on ne može da ispuni svoj deo dogovora i da je NATO pre za likvidaciju nego za hapšenje, jer se nije znalo sa čime još ja mogu da izađem u javnost. Helikopter Ujedinjenih nacija je znao da lebdi iznad naše porodične kuće, malo po strani. Mi smo već tada imali unuka, i ja sam bio i ljut i zabrinut zbog toga, a ove glasine o likvidaciji postajale su uverljivije, a potvrdila ih je nešto kasnije i Karla del Ponte, imam taj snimak. Tada sam odlučio da ih “odvedem” dalje od porodične kuće, i počelo je moje “diskretno stanovanje”.
• Međutim, nisu vas puštali na miru?
– Neposredno pre toga, moje obezbeđenje je na jednom udaljenom brdu, s kog se vidi naša kuća, otkrilo neko veoma moćno sočivo, sa mnoštvom akumulatora poslaganih oko njega. Del Ponteova je Biljani Plavšić rekla da oni znaju kada sam u kojoj sobi, i razlikovali su mene od moga sina, po dva santimetra razlike u visini, i bilo nam je jasno da je to termovizija. Obavešten sam od naše bezbednosti da Sfor izvodi neke aktivnosti koje ne najavljuje unapred, kao što treba. Bezbednost je zapazila da se “vežbe” odvijaju na mestima gde sam bio prethodnog dana; počelo je ozbiljnije skrivanje. Najozbiljnije je bilo što bliže mestima na kojima su stanovali predstavnici UN i Sfora. Tako sam ih posmatrao dok su me oni tražili negde okolo.
NAJTVRĐI SRBI U BOSNI
• KAKO tumačite to što Srbi iz Bosne, iako niste iz tih krajeva, u vas i dalje gledaju kao u lidera?
– Uvek sam govorio da su Srbi u Bosni najtvrđi i najdurašniji od svih nas. Mi iz Crne Gore i Hercegovine smo dosta teatralni, pa svoje tvrdo srpstvo umemo da pokažemo, ali bosanski Srbi su vekovima, bez nade da će doživeti vaskrs srpstva, čuvali svoju veru i svoju narodnu suštinu. Niko nema pravo da izneveri njihove nade. To je bila moja ideja vodilja!
• Prema pisanju štampe iz tog vremena, vešto ste im izmicali?
– Problem je bio moj laptop, na kom sam radio, jer su mogli da ga elektronski lociraju, kao i sve što je živo, termovizijskom kamerom. Tada se moje obezbeđenje trudilo da mi obezbedi smeštaj u urbanim sredinama i obavezno blizu banaka i pošta, gde ima mnogo kompjutera u prizemlju.
• Tada ste već došli u Srbiju?
– Kad je ubijen Đinđić, a nekako u isto vreme usvojen Zakon o saradnji RS sa Hagom, ja sam se zahvalio ljudima koji su me obezbeđivali jer nisam hteo da ih inkriminišem. Od tada sam živeo sam, izlazio kasno noću radi nabavki i u kraće šetnje. Ali policija je počela da traga za “zemuncima” i njihovim skrovištima, i ja sam shvatio da njih zanimaju stanovi u kojima “ne živi niko”, tj. za koje komšije mogu da tvrde da je prazan. Zato sam odlučio da izađem u javnost, da me komšije vide, tako da svakome mogu reći da tu živi neki čičica.
• „Izašli” ste kao David Dabić?
– Najvažnije maskiranje mi je bilo da sa 112 kilograma tokom rata “spadnem” na svega 80. Uz to, nosio sam poširoke majice, rolke i drugu odeću, koja mi je tako postala široka, tako da pojava nije upućivala na mene. Morao sam da govorim ekavski, što mi nije bilo teško. Potom se desilo da sam, tragajući za zdravim načinom ishrane, nabasao na neka predavanja o tome, pa sam se nekako nehotično uključio u sve to. U isto vreme mi je nestalo novca. Tako sam počeo da držim predavanja i konsultacije za neke kompanije, a uskoro sam počeo i da radim kao konsultant u nekoliko privatnih ordinacija. Pohađao sam i završio kurs iz parapsihologije, prvo radi znatiželje, ali bez entuzijazma. Učitelj mi je bio jedan veoma neobičan čovek, koji je bio veoma obdaren, iako o tome nije znao mnogo. On mi je dao ime David.
• Uhapšeni ste 2008. Šta ste tada pomislili?
– Znao sam od samog početka da je Hag u to vreme kao razjareni bik. Nema odbrane. To je, uostalom, bio razlog i što sam se skrivao, ne toliko što bi taj bik pogodio mene, već što bi bio upotrebljen da pogodi i sruši RS, za koju je data i moja i mnoge druge, skuplje žrtve. Još u avionu Vlade Srbije shvatio sam da im ja i nisam nešto naročito važan, osim kao srpska paradigma, koju će vaspitno i egzemplarno udariti, da se srpstvo, ili bar RS i njen narod, nikad ne oporavi. Odmah sam, za kratko vreme, sastavio strategiju: na prvom mestu je bio zadatak da ne branim sebe ili samo sebe, već “celu srpsku stvar”, jer me oni i traže zbog te stvari.
OTAC MI JE REKAO: IDI NA MEDICINU DA IZBEGNEŠ ZATVOR
• VAŠU profesiju je, kažete, odredio vaš otac…
– Kada sam “birao zanimanje”, otac mi je rekao sledeće: “Slušaj, znam da ćeš uraditi kako ti budeš hteo, mi ćemo ti pomagati koliko možemo, ali bi nam bilo najdraže da studiraš ono zbog čega si i otišao u Sarajevo” (medicinu). Ispričao mi je tada kako je bio i u ratu i u zatvoru, i u obe te situacije video je kako su prolazili pisci, profesori, novinari, a kako lekari. Lekarima je, bez obzira na to što su bili osuđeni, bilo mnogo lakše, uvažavani su, nisu bili upućivani na liniju u ratu, niti su bili maltretirani u zatvoru.
– „Dakle”, nastavio je otac, „ako hoćeš da izbegneš rat i zatvor, idi na medicinu, a kao književnika te čekaju i rat i zatvor, a pisati možeš i po podne”.
Dok iščekuje drugostepenu presudu Tribunala (prvom osuđen na 40 godina zatvora), pitamo ga – čemu se nada?
– Očekujem da će sud detaljno razmotriti prigovore mog advokatskog tima na presudu i bolje proceniti moju ulogu u ratu devedesetih godina u BiH. Nisam kriv, i mislim da
sam izneo dovoljno dokaza i da Sudsko veće donese takvu odluku.
• Raspadom SSSR-a i rušenjem Berlinskog zida, SFRJ je bila osuđena na propast. I Evropa se danas opet komeša. Kako vidite sva ta gibanja?
– Tada sam već bio uveren da će u nekoj gužvi i političkim pritiscima moćnici preurediti Evropu, i da će tako ostati bar narednih 50 godina. Sad opet očekujem, za 10 do 15 godina, neki kongres za uspostavljanje “novog svetskog poretka”, jer je i ovaj model sveta dotrajao. Nove snage su na sceni, i biće kongres, pa bez rata ili s ratom. Naše generacije treba samo da budu toga svesne, i da čuvaju svoj narod, da ne nestane na nekom od tih kongresa, da pretrajava i preskače prepreke koje se pojavljuju svakodnevno. Ali to se ne može bez stvarnih predstavnika, posvećenih narodnom dobru i spremnih na žrtvu.
• Koje okolnosti su, po vašem mišljenju, dovele do razaranja SFRJ, i kako ocenjujete svoju ulogu u tim događajima?
– Klica raspada Jugoslavije postojala je od početka, u samom semenu iz koga je iznikla. Kod svih južnoslovenskih naroda postojale su i panslovenske i jugoslovenske ideje, ali, izgleda, s različitim nadama i očekivanjima. Tragajući za korenima žalosnih srpsko-hrvatskih odnosa, lako sam zaključio da na to nisu uticali ni Karađorđevići, ni Obrenovići, ni Miloševići, a najmanje Karadžići, jer je osnovu mržnje prema Srbima postavio Ante Starčević mnogo ranije. Iako od srpske majke, Starčević je predlagao najbestijalnije postupke protiv Srba, i oni su se zaista i desili. Zašto? Otkud tolika mržnja prema ujčevini? Da li su se tetke potajno borile za njegovu dušu, pa je pritom zagadile neshvatljivom mržnjom? Koreni leže u činjenici da je Krajina bila austrijska (kasnije austrougarska) teritorija, a nikad hrvatska!
• Bosna se raspala na najkrvaviji način…
– Bosna je u srednjem veku bila srpska država. Kad se ovde peckamo sa Hrvatima oko toga, jedini njihov argumenat je da su neki bosanski banovi i kraljevi bili katolici. Čudna mi čuda! I Nemanja je rođen kao katolik, ali se opredelio za Vizantiju. I ko to kaže da Srbi ne mogu biti i katolici, muslimani, protestanti, Jevreji u verskom smislu?
Bosna kakvu mi znamo formirana je pred neko važno zasedanje nelegitimne grupe prozvane AVNOJ, na inicijativu studenata Bosanaca koji su studirali uglavnom u Zagrebu, kao Rato Dugonjić i drugi. U onoj Jugoslaviji, Bosna je bila okrenuta saveznoj državi i Srbiji. To se naglo promenilo nakon 1962. i, posebno, 1963. godine. Kasnije sam saznao da je tih godina na dva partijska plenuma dosta suženog sastava doneta odluka da se radi na razaranju Jugoslavije. U strahu da Bosna, kao koštica u podeljenoj breskvi, ne ode uz Srbiju, krenulo se u priznavanje muslimana kao posebne etničke grupe, a kasnije i kao posebnog jugoslovenskog naroda. Glavni posao na uspostavljanju Muslimana sa velikim M, i BiH kao njihove matične republike, preuzeo je Hasan Brkić, inače zet Milorada Ekmečića, oženjen njegovom sestrom Jovankom.
Ubrzo, već 1967. godine, na videlo je izašla tajna strategija muslimanske zajednice. Muhamed Filipović, šef Ideološke komisije CK SK BiH, objavio je esej “Bosanski duh u književnosti – što je to?”, u kome je prvi put formulisan “bosanski duh” i Andrić napadnut kao najveći zločinac nad BiH!
• Rekli ste da su sedamdesete bile prelomne godine za BiH…
– Sledile su godine otvorenijih pritisaka na srpske intelektualce, prvo na lingviste, potom na pisce, mislioce, a zatim na sve što u sebi ima ičega srpskog. Ja sam bio jedan od mnogih koji su otišli tada iz BiH. Najviše je otišlo Srba, ali i Hrvata. Načini na koje su se obarali na najistaknutije Srbe, poput Milana Budimira, balkanologa, ili na Jovu
Vukovića, lingvistu, članove Akademije NUBiH, zatim na Novicu Petkovića, profesora na Filozofskom fakultetu, a od pesnika najviše na Rajka Petrovog Noga, jasno su pokazali da se tu ne može živeti. Za prethodnih 30 godina, do devedesetih, otišlo je iz Bosne oko 350.000 Srba i njihovih potomaka, i nešto Hrvata, ali se broj stanovnika nije smanjivao, jer su doseljavane Sandžaklije i, svojom bespravnom gradnjom, zaposedale prostore po Sarajevu i menjale strukturu stanovništva na potpuno politički, neprirodan način.
• U to vreme družili ste se sa Alijom Izetbegovićem?
FORMIRANjE SRJ KAO IZNENAĐENjE
• Dan rođenja RS 9. januar 1992. i danas pali vatre u Bosni?
– Za nas je najveće iznenađenje predstavljalo formiranje SRJ bez dogovora sa nama i bez našeg znanja. Savezna država i njeni organi su bili dužni da nas zaštite, jer mi nismo hteli da napustimo Jugoslaviju, ali nakon te njihove odluke morao sam da predložim narodu sledeću prihvatljivu varijantu.
– Alija je sve radio javno, njegovi krajnji ciljevi nisu bili tajna. On nije mogao, kao komunisti, dobiti kmetsku poslušnost srpskih kadrova, i u početku mi se učinilo da je Izetbegović prihvatljiviji, jer su komunisti bili “bosanski” nacionalisti, s ciljem da stvore Bosnu-naciju. Alija je bio moj komšija, često smo šetali od grada do kuće. Njegove ideje, kleo se, odnose se samo na muslimane i njihov način života. Ja sam mislio: neka žive kako hoće. Pokazalo se da je na lukav način bio u pravu: sprovešće islamizaciju muslimana, i kmetizaciju hrišćana… Tako je osamdesetih tekao život u BiH, na najmanje dva koloseka, ili što bi Andrić rekao u “Ćupriji”: noću i jedni i drugi posmatraju Voždove vatre na Panosu sa suprotnim osećanjima, a sutradan se susreću u čaršiji kao da se ništa ne dešava, i kruže neke prazne i bezvredne reči, kao lažna para – ne vrede ništa, ali obavljaju neku rabotu. Ovo je parafraza, naravno.
• Kako je nastao SDS?
– Ja sam namerno otezao sa objavljivanjem namera da se formira stranka, iako su sve druge već bile formirane. Nisam hteo da preuranimo, jer bi nas naši zabludeli komunisti napali da “zabadamo trn u zdravu nogu”, što smo odmah očekivali od starijih oficira, pre svega penzionera. Ali kad su počeli da obeležavaju njihove stanove, kako bi “egzekutori” mogli lako da ih nađu, i oni su počeli da pitaju zašto samo Srbi nemaju svoju stranku. E, sad je vreme, rekao sam.
• Mnogi vas u RS smatraju čovekom koji je sačuvao Srpstvo…
– Šta je sačuvalo Srbe, da se svi ne isturče i ne nestanu kao biće? Bez sumnje, to su bile vera i kultura, sačuvane uz gusle i u narodnoj epici. Veru su čuvale žene, majke i bake, a kulturu junaci o kojima se moglo pevati uz gusle. Niti bi sami junaci uspeli, niti bi gusle uspele pevajući o praznim događajima i nepostojećim podvizima. A zajedno, sačuvali su biće srpskog naroda do današnjih dana. Ono biće koje naši “prijatelji” sa Zapada žele da mi promenimo. Da promenimo srpski mentalitet! Koji deo toga mentaliteta njima smeta? Slobodarstvo? Ponos i dostojanstvo, koje treba da pripadaju samo jakima? Sigurno je da to što treba da uklonimo iz svoga karaktera nije iz biološke sfere, koja nam je zajednička ne samo s drugim narodima, nego i sa svim živim bićima. To je, dakle, nešto iz sfere nadgradnje, nešto visoko i tanano, nešto što drugi narodi nemaju – drugim rečima, nešto što nas čini Srbima. To je, po mom mišljenju, amalgam hrišćanske, pravoslavne etike, sačuvan u negovanju vere na siromaškim ognjištima i opevane u junačkim, pa i u lirskim (ženskim) pesmama.
POVIK IZ TAMNICE
SVOJU kompletnu ispovest o burnim devedesetim u BiH i potom, dok je bio u ilegali, Karadžić je dao u filmu “Povik iz zidova tamnice”. Film je imao premijeru 11. aprila u Beogradu, a u RS će se prikazivati od 11. aprila. Autor filma je Dragan Elčić, a producent je udruženje “Čast otadžbine”.
BIO SAM ČETVRTI KANDIDAT
• KAKO se dogodilo da vi postanete lider?
– Među sobom smo razmatrali kome da ponudimo vođstvo. Milorad Ekmečić je to odmah odbio i predložio da nađemo nekoga ko voli da bude vlast, jer će, braneći sebe, braniti i narod od koga mu zavisi izbor. Loša strana je bila u tome što bi takav mogao čuvati vlast kako su činili naši komunisti, dodvoravanjima i izdajom narodnih interesa. I nekoliko drugih je odmah odbilo. Saglasili su se sa mojim predlogom da se vođstvo ponudi Nenadu Kecmanoviću, ili Draganu Kaliniću, ili obojici, da se formiraju dva krila – socijaldemokratsko i narodnjačko, pa da jedno vodi jedan, a drugo drugi. No, oni nisu mogli da prihvate, a i Ante Marković je bio privlačniji od nas.
(Agencije)
