„Ko je odlučio da Velika Britanije izađe iz EU?“

Piše: Miroslav Lazanski

Saznavši za demonstracije na ulicama Beograda i rušenje Trojnog pakta sa nacističkom Nemačkom 27. marta 1941, britanski premijer Vinston Čerčil rekao je u parlamentu: „ Jutros su Jugosloveni našli svoju dušu”. Da sam cinik, a nisam, ja bih kraljici poslao istu poruku: „Jutros ste spasili svoje duše”. Nešto kao SOS u pomorskim katastrofama.

Priznajem da me je rezultat glasanja u Velikoj Britaniji iznenadio, naime verovao sam da će ekipa iz Mi-5 uraditi sve da Britanija ostane u EU. Imali su sve instrumente ozbiljne i demokratske države da naštimaju rezultat, kad ono – prepustiše tamo nekim provincijalcima da odluče o eliti. Razočarali su me, ali i to je engleska demokratija, svuda po svetu mućke u britanskoj režiji su moguće i izvode se, osim kod kuće u Britaniji. Naravno, ne računam na TV seriju „Mućke”. I još Englezima nikako da daju vodeću ulogu u EU zajedno s Nemcima i Francuzima.

Dakle, možemo li da shvatimo tamo nekog farmera u Jorkširu, kojem je pun kufer imigranata, koji opsedaju njegov lokalni pab? On ih neće u svom pabu, neće, pa neće. I to je njegovo pravo. Ili da shvatimo nekog radnika na dokovima Temze, koji strepi od jeftine radne snage iz Bugarske i Rumunije? A gde su tek Poljaci. Mnogo ranije, Indusi i Pakistanci. Pa Arapi, koji pokupovaše sve fudbalske stadione. I još se drznuli da za sebe pribave i zvaničnu princezu. Šta ostade od Velike Britanije? Neće moći…

Ispada sada da Nemci najviše žale zbog odlaska Britanaca, zaboravili su da se Margaret Tačer najviše i najduže javno protivila ujedinjenju dve Nemačke tvrdeći da je to buduća katastrofa za Evropu. Dugo vremena ni najveći evroskeptici nisu se usuđivali da dovedu u pitanje svete principe i demokratsko nadahnuće procesa integracije. Tabu je srušio upravo Englez, istoričar Džon Laflend svojom nemilosrdnom knjigom koja vrvi od referenci i koja je objavljena u Velikoj Britaniji 1997. pod naslovom „The Tainted Source”, ili „Zagađeni izvor”. S podnaslovom „Antidemokratski koreni evropske ideje”.

Džon Laflend je još 1997. bacio bombu na mauzolej osnivača EU poručivši: „Sklonite sa zidova portrete Adenauera, Šumana i Žana Monea i zamenite ih portretima Hitlera, Musolinija, ili Petena, jer to su pravi apostoli evropske ideje.” Iz njihovih hromozoma nastale su „računovođe” iz Mastrihta, koji vladama predaju školske knjižice: prošao si, ili ponavljaš.

Nemam antinemačke predrasude, niti sam gledao holivudske filmove gde šefovi Bundesbanke nose svastiku na rukavu, ali je Laflend svoje procene potkrepio značajnom dokumentacijom. Ko su, zapravo, po njemu praoci evropske ideje?

Jozef Gebels, ministar propagande Trećeg rajha. Idejni začetnik spaljivanja „zabranjenih” knjiga, kampanja protiv Jevreja. Govor iz 1940: „Vi ste postali članovi jednog velikog rajha koji se sprema da reorganizuje Evropu, da poruši granice koje razdvajaju evropske narode i omogući im da lakše žive zajedno.” Ukidanje nacionalnih država i jeste cilj sporazuma iz Mastrihta. Ili je Gebels bio dalekovid kada je 1940. izjavio: „Za 50 godina ljudi više neće razmišljati u kategorijama nacije.”

Neko će reći da je to bila propagandna retorika, klasičan paravan iz koga se krije politika agresije. Obraćajući se jednom skupu nacističke stranke u Nirnbergu 1937, Hitler je naglasio: „Nas više interesuje Evropa od bilo koje države. Naš narod, naša kultura i naša ekonomija razvile su se u jednom širem evropskom kontekstu. Moramo sprečiti svaki pokušaj da se unesu elementi razdora i destrukcije u tu porodicu naroda.” Je li to Adolf bio u pravu?

Godine 1942. na velikoj konferenciji u Berlinu na temu „Europaische Wirtschaftsgemeinschaft”, ili „Evropska ekonomska zajednica” i u prisustvu vodećih nacista ministar ekonomije Trećeg rajha Valter Funk, koji je istovremeno bio i predsednik Centralne banke, založio se za jedinstveno evropsko tržište u kome će rajhmarka biti referentna valuta, a to je i bio san nemačkih ekonomista.

I Musolinijev ministar finansija od 1922. do 1925. Alberto de Stafani napisao je 1941. da „nacije ne mogu biti čvrsta osnova za projekat novog poretka zbog svoje raznolikosti i tradicionalne nepomirljivosti. Evropska unija možda ne bi bila podložna oscilacijama unutrašnjih politika koje karakterišu liberalne režime”. Direktor lista „Ćivilta fašista” Kamilo Pelici napisao je 1941. godine: „Jedna nova Evropa, to je cilj koji nam predstoji za nas Italijane i Nemce.”

Korporativna država umnih ljudi u crnim košuljama? Nacionalna država kao smetnja za ekonomiju planetarnih dimenzija? Ili, može li se pokupiti šlag liberalnog poretka, a da se pritom ne dotakne torta nacionalnosti, zakona i politike koji su osnov svega? Možda sam nostalgičan prema tačerizmu? Može biti, ali su za to malo krivi i tirani jedinstvene monete.

A Srbija posle „bregzita”? Pa ništa, nije smak sveta. Niti smo mi Englezi niti smo Nemci, da mi uredimo državu po evropskim standardima posle 1945. Za nas dosta.

(Politika)