Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Miroslav Lazanski
Nepoverenje među članicama NATO-a tinja već duže vreme, ali ga je tek rat u Siriji izbacio u prvi plan
Svaki vojni savez ima najmanje tri glavna cilja: zajednička odbrana u slučaju napada, pakt o međusobnom nenapadanju i kolektivna komandna struktura. Mogu da se navedu još i neki drugi ciljevi, ali ako se ova tri cilja ne ispunjavaju, svaki vojni savez postaje bolestan i može da završi na groblju istorije. Da li takva sudbina preti NATO-u? Od ove tri glavne funkcije alijansa samo jednu izvršava na odgovarajući način, a to je efikasna zaštita od međusobnog napada članica NATO-a.
Druge dve funkcije su se izgubile tokom proteklih godina, rat u Siriji to najbolje potvrđuje. Zapravo, teško da i jedna zemlja članica NATO-a može da računa na zajedničku odbranu u slučaju napada. Da li su Nemci pešadijom, ili oklopnim snagama pomogli Turcima protiv naoružanih Kurda koji su iz Iraka ušli u Tursku? Nisu. Da li bi Francuzi vojno pohitali u pomoć Poljacima ako dođe do sukoba sa beloruskim vojnicima? Čisto sumnjam, svako gleda prvo sebe. Čak ni Nemci nisu sigurni na koga bi unutar NATO-a mogli da se oslone u slučaju rata. Računaju na Amerikance, ali se pribojavaju da bi i oni mogli da iskoriste trenutak da im očitaju lekciju.
Nepoverenje među članicama NATO-a tinja već duže vreme, ali ga je tek rat u Siriji izbacio u prvi plan. Rasprave u NATO komandnim strukturama posle obaranja ruskog bombardera „Su-24” od strane turskog lovca F-16, pokazale su da evropski vojni partneri Turske nisu unisono podržali Ankaru, čak je bilo mišljenja da se Turska tom prilikom ne može pozivati na član 5. vašingtonskog sporazuma o kolektivnoj bezbednosti NATO-a. O krizi izazvanoj obaranjem ruskog bombardera raspravljalo se u Monsu i Briselu onoliko dugo koliko je trebalo vremena da neposredna opasnost od ruskog odgovora ne prođe. Iz čega proizlazi pouka: kada situacija postane opasna, najbolje je osloniti se na sopstvene snage. Zbog čega svaka zemlja mora racionalno da razmišlja kako da odgovori na neku krizu sopstvenim snagama. Ukoliko ih, naravno, ima.
Treći element NATO-a, kolektivna komandna struktura, već godinama gubi na snazi. Turci uopšte ne slušaju Amerikance i odbijaju da povuku sve vojnike koje su poslali u severni Irak. Turske trupe pod sopstvenom komandom prelaze tursko-iračku granicu, odnosno granicu jedne države članice NATO-a, upadaju u drugu državu bez mandata UN. Mnoge zemlja članice alijanse ne gledaju sa odobravanjem turske poteze na Bliskom istoku, ali i Amerikanci i Turci u Siriji deluju bez mandata NATO-a, i to loše utiče na disciplinu unutar alijanse.
Da li je to onda, kada svako radi što hoće, pravi savez? Više mi to liči na anarhiju u kojoj članice preduzimaju samo najneophodnije stvari da bi se održao privid jedinstva. Kada bi Poljaci bili u prilici da biraju između NATO-a i SAD nesumnjivo je da bi izabrali SAD. Nove članice alijanse ulaze u savez samo radi nade da će ih SAD štititi, a ne radi nekog oduševljenja prema samoj zapadnoj vojnoj alijansi.
Kroz desetak poslednjih godina videli smo da je svaki novi zadatak opteretio NATO. Ne samo vojno i finansijski, nego i diplomatsko-politički. U pogledu rata protiv Iraka 2003. godine zemlje članice NATO-a nisu se ponašale kolegijalno, ali to nije uzrok krize u alijansi već njena posledica. Zato svaki savez može da služi samo jednom ograničenom broju ciljeva. U vreme osnivanja NATO je imao pred sobom jednog protivnika, SSSR, kasnije i Varšavski pakt. Jedan protivnik, jedan cilj, jedan savez.
Danas više ne postoji samo jedan veliki protivnik, a svaki član NATO-a gaji animozitet prema nekoj grupi trećih zemalja i ima višestruke interese u svojoj hemisferi. Ako se danas saberu neprijatelji svih članica NATO-a, videćemo da ih ima više od 30. No ni jedan od ovih protivnika nije navukao neprijateljstvo celog NATO-a na sebe. Ne može biti zajedničkog imenioca, jer nema zajedničkog neprijatelja, tako da svaka zemlja članica NATO-a i ne može da očekuje da joj NATO pomogne u svakom specifičnom problemu.
Anarhična situacija može da dovede do malih ratova, pa se upotreba sile mora kontrolisati. To je, međutim, politički, a ne vojni zadatak. Pošto bi s takvim zadatkom NATO bio i preopterećen. Cilj i realizacija cilja treba da su striktno odvojeni jedno od drugog, poput zakonodavnog i izvršnog tela u jednoj državi. Što više alijansa bude pokušavala da bude zakonodavno telo, to će biti lošija izvršna sila.
Rat u Siriji ogolio je sve probleme južnog boka NATO-a. Dugogodišnji spor Atine i Ankare na endemičan način ugrožava povezanost NATO-a. Turska se ponaša sve samostalnije. Ankara lansira tezu da je „guše” grčka ostrva u blizini Turske i da Atina želi da pretvori Egej u „grčko jezero”. Turska 4. armija, postavljena prema Grčkoj, u turskim se vojnim krugovima zove i „armija Egejskog mora”. Ta armija ne pripada strukturama NATO-a.
Dve članice NATO-a, Tursku i Grčku, geografija je predodredila da budu komšije i prijatelji. Ali njihova prošlost pokazuje da ih je istorija osudila da budu možda ne neprijatelji, ali svakako suparnici. Kada istorija i geografija dođu u sukob, istorija teži da pobedi.
(Politika.rs)
