Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Miroslav Lazanski
U Parizu je obeleženo sto godina od primirja u Prvom svetskom ratu. Za Evropu taj dan ima posebno značenje, jer u EU kažu da su se nekadašnji protivnici iz toga rata zapravo pomirili upravo stvaranjem zajedničkih evropskih institucija: od „Zajednice za ugljen i čelik“ preko EZ do EU.
No, ceremonija u Parizu bila je i pravi diplomatski skandal. Uloga Srbije kao prve žrtve tog rata nije ni spomenuta, Francuska je celu svečanost pretvorila u trijumf svoje sadašnje i eventualno buduće, vodeće pozicije u EU. Raspored sedenja na svečanoj tribini, a kasnije i na Bezbednosnom forumu, tačno je pokazao odnos Pariza prema nekadašnjim, ali i sadašnjim partnerima i saveznicima.
Dakle, sto godina od dana primirja obeleženo je uz istovremeno pitanje je li istorija, zapravo, odabrala desnicu, da li budućnost pripada desnici? Ako je novi svetski i evropski poredak praktično izjednačio komunizam i nacizam, rezolucija Evropskog parlamenta od pre nekoliko godina, ako se u nekim državama EU podižu spomenici domaćim nacistima, a ruše spomenici Crvenoj armiji, ako „Majn kamfp“ doživljava nova izdanja i prodaje se slobodno takođe u nekim zemljama EU, ako se osporava holokaust, ako je antisemitizam u porastu, a niču i nove neonacističke organizacije, onda se ne treba uopše čuditi rasporedu sedenja na svečanosti u Parizu, onda nema čuđenja govoru francuskog predsednika Emanuela Makrona.
Jesmo li to onda i svedoci potpune revizije rezultata Prvog svetskog rata. Jer revizija povoda i rezultata Drugog svetskog rata odavno je u toku? U geografsko-strateškom pa i u političkom smislu? Je li Rusija opet „opkoljena“ istim onim zemljama, iz centralne Evrope i s Balkana, čije su armije zajedno sa Vermahtom nekada jurišale na Staljingrad?
Može li se izjednačavati smrt od gladi jednog deteta ukrajinskog kulaka koje je, kako piše Stefan Kurtoa u svojoj „Crnoj knjizi“, staljinistički režim svesno osudio na gladovanje i smrt od gladi jednog jevrejskog deteta u Varšavskom getu koje je izazvao nacistički režim?
Iako je ukrajinsko dete moglo slučajno i da preživi tu glad i imalo ceo život pred sobom, dok je jevrejsko dete, ako bi i preživelo glad u getu, čekala gasna komora u Treblinki. Nijedno razumno biće ne može da poredu Aušvic sa najgorim logorima sovjetskih gulaga. Ali neki to danas u Evropi 21. veka porede! Crno mesto na crvenoj pozadini?
Analogijom između nacizma i komunizma, sa 25 miliona žrtava sa jedne i s oko 100 miliona ubijenih sa druge strane, pokušava se dokazati da je ovaj prvi četiri puta veći zločinac od drugog. Naravno, žrtve se ne porede. Jevreji, Srbi i Romi ubijani su kao takvi. Boljševici su svoje žrtve, kako piše Stefan Kurtoa, buržuje i kulake i druge likvidirali kao pripadnike „jedne klase“.
On, znači, uvodi koncept „klasnog genocida“, koji bi bio u istoj ravni kao „rasni genocid“, što je intelektualna podvala na granici drskosti. Jer, u očima nacista, Jevrejin je od začeća do smrti određen svojim jevrejstvom. Dok jedan buržuj, kome su komunisti prethodno sve oduzeli, više i nije buržuj, ne pripada toj klasi.
Francuska revolucija je htela, i u izvesnoj meri uspela, da likvidira aristokratiju kao klasu ili kastu. Ali kada su buržuji ostali bez imovine i privilegija nisu automatski završavali i na gubilištu, gde ih je uostalom manje stradalo nego radnika ili seljaka.
Danas u EU mnogi kažu kako komunizam nosi u sebi teror kao što oblak nosi u sebi oluju. Oduvek i zauvek zapisano u njegovom genetsko-političkom kodu? Istorijsko-politička maskarada modernog evropskog samopovređivanja u 21. veku? Iskrivljavanje istorije, propagandna tehnika u istorijskom postupku, instrumentalizacija žrtava u propagandne svrhe?
Po ne znam kojem i kakvom to mađioničarskom triku nekadašnji kolaboracionisti postaju borci protiv fašizma. Modernom Evropom kruži bauk, bauk iskrivljene istorije. Proslava sto godina od primirja u Prvom svetskom ratu očit je dokaz pokušaja revizije rezultata Prvog svetskog rata.
Za vreme Drugog svetskog rata, 1939—1945. godine, pesnik modernog socijalizma Fransoa Miteran je bio pravi kolaboracionista, odlikovao ga je maršal Peten: nastavio je svoje sumnjive veze i posle rata, polagao je svake godine cveće na Petenov grob i zaštitio je od pravog suđenja svog prijatelja, beskrupuloznog Buskea.
Da se ne zaboravi da je ovaj veliki socijalista tvrdio, godinu dana posle racije u Vel d’Ivu, da ne zna za postojanje antijevrejskih zakona u Francuskoj. Autentičnost mreže otpora, kojom je u vreme Drugog svetskog rata rukovodio Miteran, ostaje i dalje vrlo sumnjiva, priznata je kao pravi pokret otpora tek 1992. godine.
Eto, i ovakvi političari stvarali su i stvaraju današnju modernu zajedničku Evropu. Koji lažu, kradu, podmeću obaveštajne službe da diskredituju svoje političke protivnike, javno seksualno orgijaju, što, jelte, i nije neki greh…
Zato sam uvek pomalo skeptičan kada se mi skoro histerično pozivamo na evropske vrednosti u svom putu ka svetloj budućnosti.
Iz Pariza nam je na stogodišnjicu od slavne pobede Srpske vojske u Prvom svetskom ratu stigao vruć šamar. Naše žrtve nisu bile dovoljne ili dostojne za prvi, ili barem drugi red sedenja na svečanoj bini.
Nikakva naknadna izvinjenja tu ne pomažu, nije francuski protokol za tu svečanost sastavljao neki pijani bukinista sa Sene, već vrhunski profesionalci Ministarstva spoljnih poslova.
U diplomatiji je forma nekada važnija od suštine. Upravo formom Pariz je uputio poruku i Beogradu, ali i svim ostalima. Francuska je diplomatija uzor svim diplomatijama u svetu, nije slučajno francuski jezik dugo bio jezik svetske diplomatije.
Bilo mi je pomalo smešno gledati Emanuela Makrona kako usporenog koraka, stisnutih usana i fiksiranih očiju gleda prolazi ispred stroja počasne čete francuske vojske. Makron je 11. novembra 2018. u Parizu video sebe kao novog Napoleona. A sa njim ima samo jednu dodirnu tačku…
