Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Miroslav Lazanski
Šef nemačke diplomatije Frank Valter Štajnmajer izjavio je da u odnosima s Rusijom „ne bi trebalo da glasnim zveckanjem oružjem i ratnim pokličima dalje zaoštravamo situaciju”.
Time je Štajnmajer izazvao lavinu komentara, gde su ga optužili za „akt nelojalnosti bez presedana, kao i za „ulickanu diplomatiju koja stalno daje budalaste izjave”. Izjava nemačkog šefa diplomatije je kao da Romeo pređe u Julijin klan Kapuletija.
Istovremeno, kancelarka Angela Merkel najavljuje povećanje nemačkog vojnog budžeta i naglašava „kako bezbednost Nemačke ne može da čuva samo NATO, već se Nemačka pre svega mora osloniti na sebe kada je odbrana u pitanju”.
Moram priznati da sam malčice zbunjen, jer sam sve do sada čvrsto verovao kako samo NATO može da sačuva Nemačku. Sada gospođa Merkel kaže da ne može. I američki generali kažu da NATO ne može da odbrani tri baltičke države od iznenadnog ruskog napada i da bi Rusi za najviše 60 sati, ako požele, zauzeli sve tri baltičke države, inače članice NATO-a. Čekajte, a što su onda te zemlje uopšte i ulazile u NATO?
Koje garancije imaju članice NATO-a ako jedna Nemačka sada mora više da povede računa o svojoj odbrani nego što je to bilo ranije? Šta ćemo onda mi siroti na Balkanu, koji u NATO-u vidimo konačan spas? Šta se to zbiva u odnosima EU i SAD?
Zamislite porodicu koja se 66 godina svađa oko novca, vere i odeće. To oko odeće zapravo je dilema – „ko nosi pantalone, mama ili tata”? I sada su u tu porodicu došli novi i daleki rođaci, koji sa komšijama, a nekada saveznicima i rođacima, imaju istorijske nesporazume. I stalno sumnjiče dojučerašnje rođake, a sada samo komšije, da ih, kao bajagi, žele napasti.
S nestankom Sovjetskog Saveza nestao je i neprijatelj Zapada. S nestankom neprijatelja disciplina popušta. Članovi porodice se polako razilaze svako na svoju stranu postavljajući i pitanje zašto tata i dalje vodi ratove po svetu.
Francuzi su otvoreno stali protiv američko-britanske invazije na Irak 2003. godine, Nemci takođe. U Evropi se osetio prirodni poriv da se ujedine protiv glavnog badže, da se sputa Šef. To je Evropa uradila sa Nemačkom u 20. veku, sa Napoleonovom Francuskom u 19. veku. Međunarodni sistem gnuša se neravnoteže moći, takav je gvozdeni zakon istorije.
Poruka za Šefa uvek je ista: ne možete sami upravljati svetom, morate se suzdržavati, ili ćemo vas mi na to naterati. Morate da živite po pravilima koje smo svi pisali, ne možete koristiti silu svuda i svaki put isključivo po svom nahođenju.
Vreme Garija Kupera u filmu „Tačno u podne” nepovratno je prošlo. To je pokušao da kaže i Frank Valter Štajnmajer, to je i najmučnije pitanje za porodičnim stolom NATO-a 2016. godine. Šefu bi bilo najbolje da razgovara sa klincima. Oni su sada svi odrasli i više im ne treba ključ od tatinih kola. Pa ako već žele da bučno turiraju motore ispred komšijskih prozora, neka gorivo plaćaju sami…
(Politika)
