LJEPOJEVIĆ: GOTOVO JE, SVET JE VEĆ NEPOVRATNO PODELJEN

U zapadnim političkim i akademskim krugovima otvoreno se priznaje da se međunarodni odnosi već temelje na multipolarnosti i da je vreme američko-zapadne hegemonije prošlo.

Utisak je, međutim, da se na Zapadu i u Americi, uprkos priznanju, još uvek ne shvata – ili ne želi da se shvati – da su se tektonske promene već desile i da je za zapadne globalne inicijative već kasno. U svetu su se već, u stvari, formirala dva nepomirljiva bloka sa potpuno različitim mogućnostima i pogledima na realnost.

U Evroaziji i na Istoku već je formiran gotovo zaseban svet čiju okosnicu čine Kina i Rusija, uz podršku Indije i zemalja jugoistočne Azije, a na Srednjem i Bliskom istoku Irana i Egipta. Na unutrašnju trgovinsku razmenu tog velikog područja otpada 45 odsto ukupne svetske trgovine, a istovremeno je i globalna energetska i motorna naučno-industrijska snaga. Već vidljive obrise tog sveta najbolje ilustruje strateško savezništvo Kine i Rusije koje se vremenom sve više produbljuje.

Težište je postavljeno na izgradnju unutrašnje infrastrukture i ekonomskog razvoja, a o njegovoj snazi govori i sve samopouzdanije diplomatsko ponašanje u međunarodnim odnosima. Taj novi, uslovno rečeno drugi, drugačiji svet više ne želi da gubi vreme i uopšte ga ne interesuje šta Zapad, kao samoproglašeni gospodar, misli i šta govori. Odnosi među njima gotovo da ne postoje.

Novi američki predlog

Deo tog utemeljenja jednog drugačijeg sveta je i nedavno potpisani pakt između Kine i Irana o investicijama, trgovinskoj razmeni i strateškom partnerstvu koji se već vidi kao najveći iskorak u geopolitičkom reljefu od početka 21. veka. Iran će takav pakt uskoro potpisati i sa Rusijom, a Kina je već u pregovorima sa Saudijskom Arabijom o sličnom sporazumu.

Istovremeno, Amerika i Evropska unija (EU), kao jedinstven zapadni blok koji čini onaj preostali, drugi deo sveta žive u „zamrznutom vremenu“ i uvode besmislene, mada opasne sankcije svima onima koji imaju drugačije viđenje stvarnosti. U poslednje vreme, međutim, pojavljuju se, uz priznanje multipolarnosti, i neke ideje kako bi, naravno iz američkog ugla, trebalo da izgleda novi poredak u svetu.

Posebnu pažnju privlači esej, koji je praktično projekat, dvojice istaknutih kreratora američke spoljne politike – Ričarda Hasa, predsednika moćnog Saveta za spoljne odnose, i Čarlsa Kapčana, višeg saradnika tog Saveta i profesora Džordžtaun univerziteta, čiji je prevod objavljen i na Novom Standardu.

Ta dva „Suslova“ američke spoljne politike priznaju da je američki takozvani liberalni model na globalnom nivou doživeo poraz. Činjenica je, ukazuju oni, da taj model više ne funkcioniše i da nema kapacitet globalnog uticaja. Oni predlažu da se u takvim oklonostima formira globalni „koncert velikih sila“ po ugledu na „Evropski koncert“ uspostavljen posle Bečkog kongresa 1815. godine.

Drugim rečima, predlažu da se međunarodni odnosi vrate na 19. vek. Ali u radu „koncerta“ ne bi bilo stalnih pravila nego diskusije, pa šta bude – po principu „slažu se da se ne slažu“. Tu bi se dogovarali, ali međusobne javne kritike bile bi dozvoljene i bile bi nastavljene.

Ali, u osnovi ne bi bilo mešanja u unutrašnje stvari zemalja. To je, kažu, geopolitička realnost 21. veka. Esej ovih u Americi uticajnih ljudi priznaje da je u toku stvaranje novog međunarodnog poretka i da status kvo iz perioda posle Hladnog rata više ne postoji.

Oni, međutim, zaboravljaju da je 19. vek, uprkos Evropskom koncertu, bio prepun ratova, što je kasnije dovelo i do dva svetska rata. Amerika u stvari želi da sačuva sve ono što je do sada, kršeći međunarodno pravo, učinila, da bude amnestirana za počinjene grehe, a i da sačuva ono što još nije izgubila, recimo Evropu. Jer, upozoravaju autori, Pax Americana, projekat američke dominacije, potrošen je i doživeo je poraz. Amerika i njeni saveznici više nemaju kapacitet za globalno vladanje. S obzirom na autore i njihov uticaj u Americi, vrlo je verovatno da bi to uskoro mogao biti i zvanični američki predlog.

Pouke za Srbiju

Za koncert velikih sila je, međutim, sada kasno. To je još jedna zapadna iluzija. Has i Kapčan u stvari svedoče da Vašington još uvek ne prihvata ono što se već desilo u svetu. Ni Amerika ni celi Zapad nemaju dovoljno kapaciteta – ni intelektualnog ni političkog – da iskorače iz začaranog kruga svoje nemoći, jer se urušio njihov model društva, njihov koncept globalne dominacije. Nemaju snage da izađu iz ljušture svojih iluzija. Zapad će, naravno, a posebno Amerika, uvek biti moćan, po definiciji, ali je zapadni model potrošen i propao. Ne postoji kapacitet za preuzimanje inicijative.

Iznad svega se nalazi svedočanstvo da Zapad i Amerika nemaju novih ideja; oni u 21. veku predlažu ono što je bilo pre 200 godina. Primetna je, međutim, izvesna panika. Henri Kisindžer je na nedavnoj video konferenciji londonskog Čatam hausa upozorio da situacija u svetu podseća na onu od pre Prvog svetskog rata i da je novi rat čak veoma moguć.

Kisindžer smatra da bi se taj rat mogao izbeći samo ako Amerika i Kina postignu dogovor o novom svetskom poretku. Problem je, međutim, što sa Amerikom jednostavno nema dogovora. Amerika ne ume da se dogovara. Možda će moći u budućnosti, ali sadašnja Amerika ne ume. I to je svima jasno.

Tektonska promena se već desila – na globalnom nivou zaista postoje dva odvojena i nepomirljiva sveta, Istok i Zapad. Razlike među tim svetovima nisu samo političke, i u ekonomskom modelu one su suštinske, civilizacijske. I odnosi među njima već sada praktično ne postoje. To su nepomirljivi svetovi.

I, naravno, šta bi sve to moglo da znači za Srbiju? Uvek je teško predviđati, ali vredelo bi ukazati na dve ključne stvari.

Prva je da bi najveća žrtva u ovom tektonskom pomeranju mogla da bude Evropa oličena u Evropskoj uniji. Interes ključnih evropskih zemalja je da budu povezane sa tim novim, drugim svetom, a već sada u velikoj meri i zavise od njega.

Ali, Amerika im to još uvek ne dozvoljava, a one same jednostavno nemaju ni moći ni kapaciteta da se oslobode američkog pritiska. Naprotiv, EU je postala glavni podizvođač američke politike koja je pogubna za samu Uniju. To je Evropu u globalnim pomeranjima potpuno marginalizovalo. Privreda i naučno-tehnološki razvoj u EU već uveliko su u stagnaciji i to je prva ozbijna posledica vernosti američkoj politici.

Druga stvar je kineski projekat „Jedan pojas, jedan put“ (BRI). Posle utemeljenja dela tog projekta u Evroaziji i na Bliskom istoku, gde je Kina preko Irana, Sirije i Turske uspostavila njegovu bazu, taj takozvani Novi put svile se prema Evropi nastavlja balkanskom trasom na kojoj je Srbija nezaobilazna.

(Siniša Ljepojević, Novi Standard)