Ljubiša Marković: UMIRANjE NA KREDIT- U Srbiji radnici koji su zaposleni, nemaju nikakva prava i siromašniji su od socijalnih slučajeva u bogatijim društvima..

Pročitah u jednom časopisu savet, kako da se lepo i zdravo hranimo žirom! Hrast, cer, nebitno, bitno da je žir. Pretpostavljam da planiraju da nam ugrade i žice u “brnjicama”. Valjda će nas tako lakše prodati na zapadu kao “brend nejm”. Mogu da zamislim i naslov marketinške kampanje, “ jedinstveni primerci mangulica, made in Srbija”. Fabrika-kombinata za proizvodnju te nove jedinstvene sorte mangulica ima u Srbiji na pretek, pa da nabrojimo neke: SNS, DS, G17+, SPS, URS, LDP, SPO, SRS, NVO-e,… I naravno, sve su po ISO standardu i imaju „HAACP“ sertifikat.

U vremenu kada Srbija na godišnjem nivou ulaže manje novčanih sredstava za razvoj nauke i tehnologije od nekog srednjeg ili omanjeg fakulteta ili instituta u nekoj ozbiljnoj državi, govoriti o napretku, razvoju i svakom drugom prosperitetu je u najmanju ruku laž. Dakle mi sada u Srbiji ne možemo govoriti o napretku, možemo govoriti samo  o siromaštvu.

SIROMAŠTVO I MEĐUGENERACIJSKA SOCIJALNA MOBILNOST

Negde je neko zapisao da je mati svih zločina, siromaštvo. Siromaštvom se bave samo statističari i retki empatični socijalni radnici. Čak se ni pesnici i pisci više ne bave siromaštvom, to nije `in`. Koliko je zaista siromašnih u Srbiji? Statistika kaže jedno a realnost je nešto drugo. Statistikom se svuda manipuliše, kod nas čini se najviše. Ali čak i da je tačno ono što zvanična statistika kaže, mnogo je. Koliko je naroda siromašno i koliko je na rubu siromaštva je stvar brojki ali i stvar većine, onih koji su siromašni. S obzirom na negativnu tendenciju, oni koji su na rubu imaju veliku verovatnoću da zapadnu siromaštva.

U moru različitih shvatanja siromaštva su i definicije različite. Svako od nas ima svoje poimanje i doživljaj siromaštva. Uglavnom je povezan sa materijalnim aspektom i odnosi se na životni standard. Od nedostatka finansijskih sredstava za zadovoljenje elementarnih životnih potreba, preko socijalne isključenosti do „odsustva mogućnosti slobode izbora i ostvarenja ljudskih potencijala, razvoja i životnog blagostanja.“ (Nusbaum, Sen, 1993). Kako god, u Srbiji imamo siromaštvo u svim oblicima i po svim definicijama. Dakle ne samo u džepu nego i u glavama i srcima, čini se.

U Srbiji radnici koji su zaposleni, nemaju nikakva prava i siromašniji su od socijalnih slučajeva u boljim  i bogatijim društvima. Sindikati, koji bi morali zastupati njihove interese su u službi dnevne politike i korumpirani. Pitanje je da li uopšte možemo govoriti o postojanju sindikata u Srbiji?  Čast izuzecima kojih skoro da i nema, izuzev na nižoj ravni.

Nepostojanje stambene politike, posebno za porodice u nastajanju. Nepravedna politika i u suštini nepostojanje sistema socijalne zaštite-pomoći.

Nedostatak bilo kakve perspektive za mlade ljude, posebno inženjersko i tehnički obrazovane.

Pravna i svaka nezaštićenost invalida, iako su deklarativno zaštićena grupa ljudi-veću zaštitu i prava uživaju razne grupe i organizacije koje su neprijatelji društva, naroda i države u kojoj žive. Veća prava imaju i veću zaštitu uživaju pripadnici LGBT populacije nego invalidi! A šta je tek sa zaštitom dece i penzionera koji žive u bedi?

Platna nedisciplina kao i nepostojanje sistema zaštite plaćanja, posebno izvođača i podizvođača, čak kada je i država naručilac  dobara-posla.

Nepravedna poreska politika, posebno kada su `veliki` igrači u pitanju a da ne govorimo o stranim `investitorima`, špekulativnom kapitalu, itd.

Drastičan pad kvaliteta, čak i univerzitetskog obrazovanja, što je u uzročno posledičnoj vezi sa međugeneracijskom socijalnom mobilnošću, iliti po domaće rečeno, sirotinja na sirotinju.

U različitim istraživanjima obrazovanje se ispostavlja kao ključni element veće ili manje socijalne mobilnosti. Bolje obrazovanje → veća socijalna mobilnost →manje siromaštvo → jača socijalna država. Ovde pre svega govorimo o međugeneracijskoj socijalnoj mobilnosti.

U kapitalističkim društvima poput našeg,  socijalna mobilnost praktično ne postoji, onaj ko je siromašan ostaće siromašan. I deca i unučad će mu najverovatnije biti siromašni. Samo u jakim socijalnim društvima gde funkcionišu institucije sistema se povećava socijalna mobilnost. Socijalna mobilnost je u jakoj korelaciji sa ekonomskom mobilnošću.

U predatorskoj  filozofiji života i sistemu konzumentsko-potrošačkog mentaliteta, civilna(privatna) inicijativa ekonomske mobilnosti se nameće kao nužnost promene načina razmišljanja, gde čovek prestaje biti čovek a postaje pseudočovek.

Da li bi išta vredelo, formalno-pravno opredeliti siromaštvo kao neustavnu kategoriju u zemlji Srbiji? Rekao bih da ne, papir trpi sve.

U Ustavu između ostalog piše da smo mi i socijalna država, ne samo pravna i demokratska. A kako kaže nismo ništa od toga. U Ustavu piše i da je KiM deo Srbije, a realno nije. Svašta piše u Ustavu, a to što piše ne poštuju i nisu poštovali čak ni oni koji su ga pisali.

SRPSKI TALIBANI

“Duhovni život čoveka je zapao u ropski položaj materijalnog života i ta se pojava iz stvarnosti pasivno odrazila u mišljenju, kao teorija ekonomskog materijalizma, prema kojoj je duhovni život samo nadogradnja ekonomskog života…. Ako narodi žele da se duhovno preporode moraće da stupe na put asketskog samoograničavanja i oduhovljavanja ekonomskog života.“   Filozofija nejednakosti, N. Berđajev

Pretvaranje čoveka u pre svega ekonomsku kategoriju su kako kapitalizam tako i socijalizam razvili skoro do savršenstva. Čovek sada razmišlja samo u ekonomskim kategorijama. Duh se povio i nestao u apstraktnom dimu berze.

Svo ovo vreme se krećemo po rubnim (sporednim) stranama života, prelazeći iz jedne iluzije ka drugoj, iz jednog kolektivnog ludila u drugo, i tako poslednjih 100 godina. Jer ne treba smetnuti s uma da je i sada kapitalizam, ranije komunizam, pre njega opet kapitalizam,  isto tako utopija, jer ništa samo po sebi ne donosi bolji život, socijalnu, jaku i bogatu državu i bogat narod, za sve je potrebno mnogo rada.

Nekada jugoslovenski i sada EU-ropski (utopijski) fanatizam, odnosno slobodno se može reći ludilo, pojeo nam je prošlost i sadašnjost, jede nam budućnost. Ko sada ne vidi, videće valjda nekada, bojim se kasno.

(Ljubiša Marković, SNP Korak Srbije)