Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Šta je to, kako veliš Aleksandre Vučiću: “nikome sve- svakome dovoljno”?!
Kompromis za koji se boriš?
Otkad se to izdaja zove borbom?!
Kakav je to kompromis u kojem krvniku nudiš da razmeri koliko mu je žrtvine kuće, livade i groba dovoljno?!
Koliko će mu od majke i udovice u crnini, siorčića, oca svelog nad krstom- biti dovoljno?!
Jesu li dovoljno preklali da dovoljno i dobiju?!
Koliko je to Srbiji dovoljno i ko si ti, nesoju pogani, da razrežeš meru?!
Dečani su nam previsoki- dovoljni su nam manji?!
Previše nam je Bistrica, Ibra, Sitnice, Laba i Drima- dovoljno nam je koliko zahvatiš u čašu da se žedan bedne vlasti i lažne moći- napojiš?!
Mnogo nam je Orahoca i Velike Hoče- premali smo da doveka znamo koliko smo veliki?!
Rasprostro se onoliki Prizren, pa se još nagizdao Bogorodicom Ljeviškom, Arhangelima, Bogoslovijom…ogrnuo se Metohijom i upasao Đakovicu u korice- previše je sve to, jel da?!
Previše se svanuća, ko kosovi, razleti s Pećke Patrijaršije, previše kandila zasja Gračanicicom, previše tamjana zamiriše vaskrsnom Samodrežom- valja razrezati koliko je dovoljno da tinjamo dok trajemo, jer traje se za daha ovozemnog a postoji doveka, no…
Najbolje ćeš ti znati koliko je Srbinu dovoljno Gazimestana da se ne rastrči; koliko krvavog žita Starog Grackog- da se ne prejede; koliko Košara i Paštrika da ne ustrči do neba; koliko Drenice da ne pamtimo Srbicu; koliko magle s Bajgore da u kolevkama ne progledamo vekovima i ne prohodamo stopama Miloša Ćirkovića!
Vi idite- ja neću”, zakleo nas je!
Ti, Vučiću, razrezuj- ja ne dam!
Ne dam, pa nek se sto đavola u tebi razgoropade i zareže- ne dam, jer nemam ni naprstak Srbije viška da dam!
Jednako grešni i ti i ja stojimo pred Kosovom i Metohijom znajući da je zavetna svetinja ono najbolje u nama i da je ono najbolje od nas- na njoj!
Tebe je, u toj gordosti i zlobi, strah i same pomisli da negde još postojiš ko čovek, a ja, ništa bolji, gord i zloban, ne mogu bez tog dobra i tog čoveka što sedi negde u svelim vinogradim više Orahovca i čeka me- jer neću da me deca pamte ovakvog, mizernog, već da me poznaju u tom vinogradu…
Ne znam čiji je? Nekog otetog i ubijenog mučenika, pa otkud mi onda pravo da ga ne zovem svojim, jer gde mi je neznani brat postradao sve mi je znano i moje!
Zato ti ne dam da metriš ni koraka, jer sve što će za mnom ostati jeste ono gde sam poznao sebe, voleo ono što jesam, imao sve što sam jedinom mogao zvati svojim, jer ognjište je tamo gde te i snegovi ogriju…
Jedino čega je na Kosovu i Metohiji previše srpskoga jeste- krvi!
Stotinu Drima nevine srpske krvi, nit je zemlja popila, niti sunce sažeglo, no evo te reke kovitlaju venama, čine brzake duše brazdjući kanjone na srcu!
Svaka od ovih šara na dlanovima jesu brazde Kosova i Metohije!
Brazde roda što mi ga ubiše za plugom i volovima.
Kako se to krv srpska meri koliko je dovoljno?!
Zverima kolko su je prolili ili nama kolko smo je proplakali?!
Nikada, Aleksandre Vučiću, nikakvog kompromisa oko zavetne svetinje nema i ne može ga biti!
Ni jednog do onog sa Bogom da delić raja svije na zemlji…
Ne dam Srbije ni šaku, jer mi na toj šaci usni glava detetova.
Sve što imam stane u tu šaku, i nije to mnogo, al mnogo i ne tražim.
Traže oni koji nemaju- oni koji imaju čuvaju.
Čuvaju da bi imali gde najboljeg od sebe naći i najbolje u sebi naći!
Tamo gde se stradalo- za to se mora živeti, i nema tu nikakvog pogovora, pregovora i podele!
Kosova i Metohije je Srbinu dovoljno samo- čitavo, zapamti to, Aleksandre Vučiću!
Ne može kolevke i groba nikad biti previše!
Ljudi smo onoliko koliko smo spremni da postojimo, trajati se može i sto godina a ne živeti ni dan…
(dva u jedan)
