MLADEN OBRADOVIĆ- OVO SE KRIJE: U VAŠINGTONU JE IZVRŠENA IZDAJA- EVO ŠTA JE ZAISTA POTPISANO

Koliko je Briselski sporazum bio poguban na polju unutrašnje politike i narušavanja ustavno-pravnog sklopa i celovitosti Srbije, toliko je najnoviji Vašingtonski sporazum katastrofalan na polju spoljne politike.

Potpis sadašnjeg predsednika Srbije izbio je iz ruku naše države ključne adute koji su sprečavali prijem tzv. „Kosova“ u Ujedinjene nacije, time što je:

prihvatio dokument u kome su Srbija i Kosovo dva različita i ravnopravna državno-pravna subjekta koji sklapaju međunarodne ugovore;
omogućio da Izrael prizna „nezavisnost Kosova“;

obavezao Srbiju ne samo da na godinu dana obustavi kampanju za povlačenje priznanja, nego i da se, bez nedvosmislene odredbe o vremenskom ograničenju, „uzdrži od formalnog ili neformalnog zahtevanja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo [Prištinu] kao nezavisnu državu“, što značida neće tražiti od Rusije i Kine da u Savetu bezbednosti UN ulože veto na prijem tzv. „Kosova“ u Ujedinjene nacije.

Vašingtonskim sporazumom Aleksandar Vučić je ne samo pogazio Ustav Srbije, već je gurnuo prst u oko našim tradicionalnim prijateljima i državama sa kojima je Srbija do sada imala dobre odnose:

protiv Rusije je uperena odredba o „diverzifikovanju energetskih nabavki“, tj. okretanju različitim dobavljačima energije, što na delu znači da treba da smanjimo uvoz ruske nafte i gasa, a da počnemo uvoziti znatno skuplju naftu i gas iz SAD;
protiv Kine je uperena odredba zabrani 5G opreme „nepouzdanih dobavljača“;
protiv muslimanskih zemalja koje do sada nisu priznale „nezavisnost Kosova“ (Iran, Irak, Sirija, Alžir, Tunis…) upereno je preseljenje ambasade Srbije u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim;
protiv Irana, Sirije i Libana uperena je odredba o proglašenju Hezbolaha za terorističku organizaciju.

Posle ovakvih diplomatskih autogolova, znatno su manji izgledi da će navedene zemlje nastaviti da se sa jednakom posvećenošću kao i do sada zalažu protiv ulaska tzv. „Kosova“ u Ujedinjene nacije.

Svojim ponašanjem u Vašingtonu, predsednik SNS-a je pokazao odsustvo državničkog dostojanstva i diplomatske pristojnosti. Fotografija na kojoj se vidi kako Aleksandar Vučić, poput kakvog đačića ili smušenog studenta, sedi na običnoj stolici pognute glave pred Donaldom Trampom, dok ga ovaj „preslišava“ iz svoje ogromne predsedničke fotelje, rečito svedoči o ponižavajućem položaju na koji je AV sveo Srbiju. To, međutim, nije smetalo Vučiću da ovdašnjim medijima izjavi kako je, ni manje ni više, „brutalno odbio“ zahtev za priznanje tzv. „Kosova“.

Osim toga, Vučić je slagao da je potpisao bilateralni sporazum sa SAD, što je američka strana opovrgla na konferenciji za novinare. Ispostavilo se da je Vučić, u okviru sporazuma, potpisao istu izjavu kao i AvdulahHoti, s tim što se jedino razlikuje poslednja tačka, dok je predsednik SAD potpisao samo neku vrstu pisma obojici „hrabrih lidera“ u kojem im se zahvaljuje na tome što su potpisali „istorijski sporazum“.

O tome svedoči i činjenica da nema potpisa Donalda Trampa ni na Vučićevom i na Hotijevom dokumentu.Stoga je ovde reč o međunarodnom ugovoru sklopljenom na posredan način, kao što je bio slučaj i sa Briselskim sporazumom, a po uzoru na Vestfalski mir iz 1648. godine (o čemu je opširnije pisao prof. dr Dejan Mirović).

Mladen Obradović

Kad je reč o priznanju lažne države „Kosova“ na posredan način, putem omogućavanja ulaska te separatističke tvorevine u Ujedinjene nacije, najteže posledice po Srbiju može imati pretposlednja tačka sporazuma. U drugoj rečenici te tačke, nakon reči„Srbija [Beograd] saglasiće se sa jednogodišnjim moratorijumom na svoju kampanjuza povlačenje priznanja“, stoji zapeta, a iza zapete sledeće: „i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog zahtevanja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo [Prištinu] kao nezavisnu državu“. (U izvornom engleskom tekstu: Serbia [Belgrade] will agree to a one-year moratorium of its de-recognition campaign, and will refrain from formally or informally requesting any nation or International Organization not to recognize Kosovo [Pristina] as an independent state.)

Primetno je da u drugom delu ove složene rečenice ne postoji nikakva nedvosmislena odredba o vremenskom ograničenju, za razliku od prvog dela u kome je upotrebljen izraz „jednogodišnji moratorijum“.

Stoga je čitava rečenica podložna dvojakom tumačenju, iz koga može proisteći zaključak da je Vučić svojim potpisom obavezao Srbiju da trajno odustane od mogućnosti da zatraži od Rusije i Kine ulaganje veta u Savetu bezbednosti UN ukoliko na dnevni red bude stavljen prijem tzv. „Kosova“ u Ujedinjene nacije.

Time bi bio, ili možda već jeste, načinjen najvažniji korak ka ispunjenju glavnog cilja arbanaških separatista i njihovih zapadnih mentora, koji dobro znaju da je pristanak Srbije da ne sprečava ulazak tzv. „Kosova“ u UN ravan međusobnom priznanju, po uzoru na dve Nemačke iz vremena Hladnog rata.

Potpuno je jasno da se u dokumentu koji je predsednik Srbije potpisao u Vašingtonu, Srbija i Kosovo prikazuju kao dva različita i ravnopravna državno-pravna subjekta, koji sklapaju međunarodne ugovore, otvaraju granične prelaze, međusobno priznaju diplome, dele Gazivode i učlanjuju se u međunarodne organizacije.

To je sve suprotno Ustavu Srbije, po kome ne postoji nikakvo „Kosovo“, već Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo Republike Srbije, pa samim tim ne bi smela biti potpisnik međunarodnog ugovora sa Srbijom.

Time što svesno i bezobzirno krši Ustav Srbije i čini sve da Kosovo i Metohiju potpuno i trajno istrgne iz državnog i ustavno-pravnog okvira naše zemlje, Aleksandar Vučić gazi zakletvu datu na Jevanđelju i Ustavu. Njegova veleizdaja ostaviće nesagledive posledice po Srbiju i naš narod ukoliko se hitno ne preduzmu odgovarajuće pravne i političke mere.

Dužnost svih iskrenih rodoljuba je da učine sve što je u njihovoj moći kako bi se sabrale zdrave patriotske snage i očuvali Kosovo i Metohija. Vera u Boga, lično i političko poštenje, stručnost, hrabrost i poslušanje moraju biti ključne vrednosti ovog sabranja. „Neće nas spasiti veština, nego vrlina“, opominjao je Sveti Nikolaj Žički. I ma koliko se to činilo teško dostižnim ili čak nemogućim, to je jedini put ka opstanku i pobedi.

Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može!

Mladen Obradović (nspm.rs)