Mojsilović o predsedničkim izborima: Đubre se nalazi svuda oko nas!

Đubre koje se nalazi svuda oko nas, postaje metafora. Politička metafora koja poput prljavih i razbacanih najlon kesa po krošnjama drveća i po žbunovima govori o tome da tonemo, o tome da smo odustali.

Predsednički kandidati su putovali po Srbiji, pravili mitinge, slikali se, slali poruke, brojali prisutne na trgovima, takmičili se ko ima više glava po kvadratnom metru – kao da su se svi takmičili za količinu „lajkova“ na „Tviteru“, „Instagramu“ i „Fejsbuku“, pratile su ih kamere i foto-aparati, izborni štabovi i oficiri za odnose sa javnošću, borba je bila ogorčena i puna teških reči, ostrašćenosti, mržnje i spektakularnih obećanja, bandere su bile oblepljene plakatima, autobusi su prevozili ljudsku scenografiju sa jednog kraja na drugi.

Zanimljivo je da su svi proputovali Srbiju uzduž i popreko, a da nikom nije palo na pamet da očisti Srbiju koja se davi u đubretu, u najlon kesama, plastičnim flašama, i da umesto cveća i samoniklog bilja, iza okopnelog snega po našim livadama, brdima i dolinama, a naročito u rekama, potocima, kanalima i obalama, stoji najporazniji dokaz o srpskom stanju stvari – okruženi smo đubretom i đubre je bauk koji kruži svuda oko nas.

Niko se nije dosetio da očisti Srbiju. Niko se nije udostojio čak ni da primeti da naše reke liče na razvaljene kontejnere za đubre, nikom nije palo na pamet da primeti da je srpska slika i prilika najveći nepobitni dokaz o tome gde se nalazimo, kuda idemo i kakvi smo to postali.

Pominjati đubre usred parola o svetloj budućnosti, sigurnom putu ka EU, ulasku u NATO, našim svetskim prijateljima, nekako nije pristojno, zar ne? A ono o čemu se ne govori, to i ne postoji?

Đubre koje se nalazi svuda oko nas, postaje, međutim, metafora. Politička metafora koja poput prljavih i razbacanih najlon kesa po krošnjama drveća i po žbunovima kraj obala reka, govori o tome da tonemo, o tome da smo odustali.

O tome dokle smo stigli. A stigli smo, izgleda, do totalnog nemara prema vlastitoj zemlji.

Taj nemar još je očigledniji usred svih tih uspaljenih političkih parola, plakata koji su lepljeni, cepani, prelepljivani, preko oronulih trgova, napuštenih domova kulture, prašnjavih i popucalih izloga nekadašnjih robnih kuća i sportskih centara, preko bede koja se kezi na svakom ćošku.

Siromašna zemlja, zemlja bez budućnosti, uvek je prljava, aljkava i dronjava.
Kao da su predsednički kandidati i njihove svite putovali kroz Srbiju sa povezima na očima. Voleti Srbiju znači dovesti je u red.

Da su stranački aktivisti krenuli da popisuju ko baca đubre, a ne ko će za koga da glasa, Srbija bi imala čemu da se nada.
Ovako, sva ova furtutma podseća na aljkavu domaćicu koja ispod tepiha nogom ćuška đubre, ali zato pre dolaska gostiju ne zaboravi da stavi karmin.

Prvi znak da je Srbija krenula napred bez sikiracije, da može brže-jače-bolje, da smo razumeli da – ljudi koje čekamo smo mi, i da je dosta bilo i da smo pokrenuli promene, biće onda kad deponija prestane da bude opis društvene svesti i kada masovno uzmemo metle, lopate i vile u ruke, i kada taj poduhvat podrže svim sredstvima mediji i svi učesnici političke scene.

(Novosti.rs)