Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović
Kad se sve sabere i oduzme, imamo mi mnogo razloga da budemo zadovoljni, kao država, kao društvo i, naravno, kao pojedinci.
Prvo i prvo, sada je sasvim jasno da nas sa našeg puta ka Evropi niko neće skrenuti. Drugo, jednoga dana, kad uđemo u Evropsku uniju, niko odatle neće više moći da nas izbaci. Pogledajmo, samo, kako Evropa čvrsto drži Grčku u svom zagrljaju! A što se tiče Grčke, nekako se ispostavilo da nam je, u ovim teškim danima u kojima smo, i u još težim danima koji su pred nama, Grčka dobrodošla, kao primer za poređenje.
Negativni imidž koji ovih dana Grčka ima u svetu, zbog nevraćenog duga, nekako je uspeo da zaseni negativni imidž koji je dugo bio rezervisan za Srbiju – Britanska deklaracija o Srebrenici, u čijem pisanju je nadahnuto učestvovala i Anđelina Žoli, i zbog koje je vršen ogroman pritisak na Srbiju, ovde je očigledno manje uzburkavala strasti, nego mogućnost da ambasadori SAD ili Velike Britanije u svojim brojnim nastupima u srpskim medijima, prigovore nešto Srbiji oko njene rešenosti da sa pravog puta ne skrene.
Dok Grčka grca u ekonomskom kolapsu, a svetske medije preplavljuju slike koje neodoljivo podsećaju na Srbiju devedesetih, dok se ne bez izvesnog osvetničkog sladostrašća u zapadnim medijima plasiraju vesti o stotinama hiljada turista koji u agoniji beže iz zemlje haosa, dok grčke plaže navodno ostaju puste, a grčki penzioneri, gladni žedni i očajni plaču pred zamandaljenim vratima grčkih banaka, u Srbiji je sasvim druga situacija.
U Srbiji, banke rade. Ljudi opušteno gledaju Maldive i druge programe i, bar sudeći prema reakcijama gledalaca koji se javljaju u programe uživo, mnogo nam je dobro. Nekada, u vreme devedesetih, kada nam je bilo mnogo loše, u Dnevniku RTS redovno su bile emitovane ankete – skupljani su slučajni prolaznici koji su davali podršku naporima predsednika i vlade. Uzgred, jedan ondašnji slučajni prolaznik iz ankete TV Dnevnika, postao je posle i neka vrsta slavne ličnosti, ali tada je politički marketing bio na vrlo niskom nivou. Sada tako nešto ne postoji.
Sada se ljudi javljaju direktno u televizijske emisije i imaju puno pravo da slobodno kažu svima, pa čak i Premijeru, kako im je, kako se osećaju, a mogu čak i da mu postave pitanje. U jednoj takvoj emisiji pre neko veče, nekoliko penzionera iz različitih krajeva Srbije (mora se priznati da je bila sreća što su pozivi odražavali i geografsku, to jest regionalnu zastupljenost cele teritorije) spontano su u direktnom javljanju izjavljivali da su zahvalni premijeru što im je smanjio penzije. Da su srećni što žive u ovakvoj zemlji i da su svesni da je sve ovo što se događa u stvari neka vrsta ostavštine za budućnost.
Šta reći nego da su penzioneri naša najveća nada. Za razliku od grčkih penzionera koji nezahvalno drame zbog toga što u jednom cugu mogu da podignu samo po 120 evra, srpski penzioneri su srećni kad nešto za svoju zemlju mogu i da daju. Naši penzioneri razumeju poskupljenja struje i poreza, i ne samo da razumeju, nego su i zahvalni što Srbija nije Grčka. Sa druge strane, ispostavlja se da je i premijer zahvalan što ima takve građane. U Titovoj Jugoslaviji, nekako je sve bilo okrenuto ka mladosti, Tito je govorio da su „djeca naše najveće blago“ i da zemlja koja ima takvu omladinu nema oko čega da se brine, dok danas Premijer Srbije ne bez ponosa može da izjavi da zemlja koja ima takve penzionere ima budućnost.
Pogotovo kad se baci pogled na grčke penzionere koji nemaju ni malo ne svesti o budućnosti, nego su se uhvatili za sadašnjost kao nenormalni.
A što se tiče sadašnjosti, Srbija, u odnosu na Grčku može da se pohvali punim rafovima u prodavnicama, otvorenim bankama, otvorenim benzinskim pumpama, mirnim ulicama, i protesti otpuštenih radnika koji „letuju“ ispred svojih preduzeća su mirni i civilizovani. Takođe, Srbija može da se pohvali i činjenicom da je postala zemlja od vrhunskog poverenja velikih sila – da nije tako ne bi se u Srbiju svakoga dana slivalo po nekoliko hiljada izbeglica iz Avganistana, Sirije, Somalije – koji glavom bez obzira žele da se što pre iz Grčke domognu Srbije. Ima li većeg priznanja Srbiji? Ima li većih dokaza da Evropa računa na Srbiju, isto koliko i Srbija računa na Evropu?
Srpski mediji, koji su oličenje raspoloženja naroda, na vreme su uočili da grčki scenario nama ne može da se desi, jer Srbiji ne pada na pamet da se hazarderski ponaša što se tiče EU, a što se tiče teških odluka i teških vremena koje je najavio naš premijer, ne treba mnogo da se brinemo:
Teška vremena se ovde lako zaboravljaju.
(Večernje novosti)
