Mojsilović: „Teško nama! Teško Srbiji!“

Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović

Naslovne strane srpske štampe pre nekoliko dana osvojili su skoro slavodobitni naslovi koji govore o tome da se baš na leđima Srbije lomi svetska pogača uticaja – naime SAD i Rusija se bore za uticaj u Srbiji, jer je uticaj u Srbiji ključni dokaz uticaja u svetu.

Pa iz toga ispada da smo mnogo bitni, što je mnogima ovde nateralo suze na oči, iako su zaboravili da, kad god smo bili bitni, mnogo smo nadrljali. U tom smislu, očigledno, treba tumačiti i pojedine izjave američkih istoričara o tome da je raspad SFRJ, i ono što je potom usledilo, bio projekat američkog eksperimenta, kao i teze da bi, da je SFRJ opstala, ona danas bila bitni ekonomski faktor u Evropi.

Bitnost ovog parčenceta sveta, što jes’ jes’, ogleda se i u tome što je Bojan Pajtić, kao gost na izbornoj konferenciji Demokratske stranke SAD, u Filadelfiji, stigao da dojavi srpskim medijima da je kod svojih „američkih sagovornika“ primetio izvesnu nelagodu (sic!) što je Vučić išao kod Putina. Trud Bojana Pajtića za prevagu američkog uticaja u Beogradu, da se zabeleži, za zlu ne trebalo, jer se lider srpskih demokrata prvi preporučio, na izvoru, za osećanje iste vrste nelagode, samo je pitanje da li je nelagodu prijavio pravim sagovornicima, to jest onima kojima je lagodnost glede Srbije na prvom mestu.

Za to vreme u Srbiji se oseća nelagoda sa svih strana. Kardinal Stepinac je rehabilitovan, Glavaš je oslobođen, a iz Hrvatske viču da Srbija mora da prestane sa starom nacionalističkom retorikom iz devedesetih! U Srbiji žele dobrosusedske odnose i osećaju nelagodu glede najnovijeg razvoja situacije sa Hrvatskom, dok u isto vreme Bakir Izetbegović u poseti Novom Pazaru izjednačuje Sandžak sa Republikom Srpskom.

I skoro u isto vreme Hašim Tači izjavljuje u jednom intervjuu da će njegova vlada pokrenuti sudski proces protiv Srbije, zbog genocida koji je Miloševićev režim izvršio na Kosovu.

Iznenadna nelagoda koju osećaju srpski zvaničnici zbog naših dobrih suseda moguće je da ima neke veze sa nelagodom koju je i sam osetio Bojan Pajtić u Americi. Drugim rečima, kao što bi to lapidarno objasnile svetske mreže, Rusija je kriva za sve.

A da je nelagoda ovih dana najvažnija srpska reč, govori i prilično velika nelagoda koju je osetio američki ambasador u Srbiji, Kajl Skot, i koju bi sigurno osetio i Bojan Pajtić samo da je bio pored njega, prilikom posete izbegličkom kampu u Horgošu. Ambasador Skot je ocenio pre nekoliko dana u Subotici da migranti koji borave u improvizovanom kampu u blizini graničnog prelaza Horgoš žive u uslovima koji su sramota i za Mađarsku i za Srbiju, te je i facijalnom ekspresijom izražavao nelagodu dok je pred kamerama nacionalne TV slušao objašnjenja domaćih ministara.

Njegova nelagoda je razumljiva – skoro svakodnevna smotra srpskih ministara ne daje dovoljno dobre rezultate, i Srbija je opomenuta da se opameti u pogledu tretmana izbeglica koje su američka i NATO kolateralna šteta, ali je svima, osim Vedrani Rudan, nelagodno da to ovde pominju.

Izvesna nelagoda ovde oseća se i u pogledu stvaranja vlade – prošlo je skoro sto dana otkada vlada nije stvorena, a koliko vidimo, i ministru Dačiću je, nekako, nelagodno da o tome ovih dana priča sa mandatarom. Pritisci na mandatara oko sastava nove vlade više puta su pominjani, ali izgleda da svi imaju izvesnu nelagodu da javno kažu ko vrši pritisak na mandatara, osim ako se prstom ne pokaže na Moskvu.

Bojan Pajtić nije imao nelagodu da govori o američkoj nelagodnosti zbog toga što se u Srbiji oseća sve veći ruski uticaj, pa je ustvrdio i nelagodnu činjenicu da Putin sastavlja vladu Vučiću, pošto bi bilo mnogo lagodnije da to učini neko iz lagodnog Lenglija.

Da budemo pošteni, i sam mandatar je nedavno izjavio da ako on ne sastavi vladu, sastaviće je neko drugi, a o nelagodnosti koja se, izazvana nelagodnošću koju je osetio i Bojan Pajtić u Filadelfiji, oseća pod ovom malom šajkačom neba, nelagodno je govoriti.

Kao što je nekako nelagodno govoriti i o iznenadnoj poseti Beogradu potpredsednice ukrajinske vlade, Ivane Klimpuš-Cincadze, kada je izjavila da i Ukrajina i Srbija imaju isti cilj, „a to je članstvo u Evropskoj uniji istakavši važnost međusobne podrške na evropskom putu“.

Osetiti izvesnu nelagodu u srpskom jeziku se kaže: „Teško nama“.

(Večernje novosti)