Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Pre 10 godina je svet iznenadila vest da je počeo rat između Gruzije sa jedne strane i Rusije sa Južnom Osetijom i Abhazijom sa druge strane. Taj avgust 2008. godine je zaista bio paklen, a o tome će najbolje da posvedoče ljudi koji su se zadesili u samom centru sukoba.
Kao posledica svega što se dogodilo, odnosi između dve države su zahladneli, bilo je mrtvih, ali i prognanih lica na obe strane. Više ništa nije bilo isto, a taj sukob je oštro osudila čitava međunarodna zajednica. Deceniju kasnije, tenzije između Gruzije i Rusije ponovo rastu, ali sada je i NATO pred vratima.
Ovaj slučaj sa Gruzijom u velikoj meri podseća na sličnu situaciju koja se dogodila i u Ukrajini nekoliko godina kasnije.
Borbe su se vodile zbog teritorija Južne Osetije i Abhazije, koje su želele da se otcepe od Gruzije. Nakon nekoliko dana žestokih okršaja u ovoj oblasti između gruzijske vojske i snaga Južne Osetije, gruzijski vojnici su 7. avgusta pokušali da zauzmu grad Činvali, glavni grad Južne Osetije.
Rusi to nisu hteli da dozvole i tada je došlo do preokreta u ovom sukobu kada je u čitavu priču ušla i Rusija. Moskva je napala Gruziju, a taj čin opravdala je odgovorom na napad na ruske mirovne snage u Južnoj Osetiji i zaštitom svojih državljana u Gruziji. Abhazija je takođe napala gruzijske snage koje su se od ranije nalazile na delu njene teritorije nakon završetka prethodnog rata 1993. godine.
Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili je 8. avgusta optužio Rusiju da vrši agresiju na njegovu zemlju i da ruske vojne snage bombarduju gruzijsko civilno stanovništvo. Rusija je prilikom izbijanja rata tvrdila da je preko 2.000 civila ubijeno u Južnoj Osetiji, što je Human Rights Watch osporio.
Po izveštaju Ujedinjenih nacija, broj izbeglica iz Južne Osetije koji je pobegao u Rusiju je oko 30.000 od ukupno 70.000 stanovnika koji su živeli tu pre rata, dok je 68.000. Gruzina moralo da napusti svoje domove.
Sukob je okončan za nekoliko dana, pa su tako zaraćene strane potpisale primirje 15. avgusta 2008. godine uz posredovanje EU. Rusi su se obavezali da će se povući sa teritorije Gruzije. Ipak, ruska duma je priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije 26. avgusta, što se Gruziji nije svidelo, pa je to označila kao pokušaj aneksije.
Ovaj čin je izazvalo osudu SAD i nekih članica Evropske unije, jer to krši teritorijalnu celovitost Gruzije.
Predsedavajući EU, francuski ministar inostranih poslova Bernar Kušner, je zapretio Rusiji uvođenjem sankcija. Nekoliko članica Evropske unije, poput Nemačke i Holandije su se usprotivile ovakvim pretnjama, zbog energetske zavisnosti tih zemalja od Rusije.
Rat između Rusije i Gruzije je dodatno pogoršao odnose između Sjedinjenih Država i Rusije, što je mnoge ljude podsetilo na period Hladnog rata. Vladimir Putin je optužio SAD da koriste sukob kako bi uticali na ishod predsedničkih izbora u SAD u korist republikanskog kandidata Džona Mekejna
ZBOG ČEGA JE IZBIO SUKOB?
Nakon što je Gruzija proglasila nezavisnost 1991. godine, odmah je došlo do secesije Južne Osetije i Abhazije. To je praćeno oružanim sukobima. Uprkos tome što nema kontrolu nad njima, Gruzija smatra ove dve teritorije svojim autonomnim pokrajinama.
Na referendumu o nezavisnosti Južne Osetije iz 2006. koji je organizovala južnoosetijska vlada, za potpunu nezavisnost se izjasnilo 99% glasača. Gruzija je tada optužila Rusiju za aneksiju njene međunarodno priznate teritorije i postavljanje marionetske vlade na čelu sa Eduardom Kokojtijem i nekoliko zvaničnika koji su služili u Ruskoj armiji i Federalnoj službi bezbednosti.
Povratak Južne Osetije i Abhazije pod teritorijalni integritet Gruzije bio je cilj gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija još od njegovog dolaska na vlast u ružičastoj revoluciji iz 2003. godine. Sa druge strane, velika većina Južnoosetijaca poseduje ruski pasoš i time se kvalifikuje za zaštitu po članu 80 Ustava Ruske Federacije.
ZLOČINI I IZBEGLICE
U ratu je poginulo ukupno 602 osoba. Od toga broja, na gruzijskoj strani poginulo je 405 osoba (67,3%), od čega su 220 civili, a 169 vojnici. Na strani Južne Osetije, poginulo je 197 osoba (32,7%), od čega 133 civila i 64 vojnika.
Prema UNHCR-u, rat je uzrokovao 192.000 raseljenih ili izbeglica. Od toga broja, na gruzijskoj strani bilo je 127.000 osoba (66,1%), 30.000 osoba u Južnoj Osetiji (15,6%) a 35.000 je otišlo u Severnu Osetiju (18.2%).
Prilikom prve godišnjice rata, istražni komitet pri tužilaštvu Ruske Federacije objavio je spisak zločina koje je počinila gruzijska armija. Prema tom izveštaju, u glavnom gradu i drugim naseljenim mestima u Južnoj Osetiji potpuno je uništeno i spaljeno 655 stambenih jedinica. Još oko dve hiljade je delimično oštećeno. Više od 33.000 stanovnika Južne Osetije je moralo da pobegne iz zemlje.
U izveštaju se kaže i da je utvrđeno da je Gruzija koristila zabranjene kasetne bombe i avionske bombe od 500 kilograma protiv civilnog stanovništva. Iz svih vrsta oružja, uključujući i sisteme „grad” koji spaljuju sve pred sobom, gađane su medicinske ustanove, podrumi i crkve u kojima su se skrivali civili. Gruzijski snajperi gađali su kolone izbeglica koje su napuštale svoje domove.
KO JE KRIV ZA SUKOB?
Izveštaj Evropske Unije izdan 30.9. 2009. godine je proglasio Gruziju krivom za izbijanja rata u Južnoj Osetiji zbog napada na Činvali, ali je dodao da je taj napad nastao tek nakon „meseci provokacija od strane Južne Osetije“.
Takođe, prema izveštaju, Rusija je imala pravo da zaštiti svoje osoblje u Južnoj Osetiji, ali ne i da pokrene vojnu ofanzivu na Gruziju, niti da prouzrokuje takvo masovno razaranje i progon Gruzijaca.
Izveštaj je takođe osudio rusko masovno štampanje pasoša državljanima Južne Osetije i Abhazije kao kršenje međunarodnog prava, a neki smatraju da su pasoši već unapred olakšali odvajanje Abhazije i Južne Osetije od Gruzije i njihovo približavanje Ruskoj Federaciji.
Isto tako, nakon rata u istočnoj Ukrajini 2014. godine, počela je da se javlja i drugačija perspektiva na ovaj rat, pošto su neki smatrali da je bio samo početak šireg ruskog plana o dominaciji nad bivšim imperijalnim-postsovjetskim prostorom.
ODNOSI SA RUSIJOM I NATOOM
Spoljna politika Gruzije, kao i u većini bivših sovjetskih republika, pretrpela je brojne promene. Nakon što je stekla nezavisnost Gruzija se približila zapadnim silama, ali se 1993. godine opet okreće Rusiji.
Gruzija održava dobre odnose sa svim svojim direktnim susedima (Jermenija, Azerbejdžan i Turska), a članica je Ujedinjenih nacija, Veća Europe, Svetske trgovinske organizacije, OESC-a, Zajednice demokratskih izbora, GUAM-a, Partnerstva za mir i Azijske razvojne banke.
Rastući odnosi s SAD-om i Evropskom unijom, kroz predloženo članstvo u EU i NATO, američkog programa za obuku i vojnu pomoć, izgradnju gasovoda Baku–Tbilisi–Cejhan, često održavaju odnose sa Rusijom napetim. Sve se zaoštrilo 2008. godine kada je izbio rat, a Gruzija nakon toga prekida diplomatske odnose sa Rusijom.
Gruzija trenutno radi na tome da postane punopravna članica NATO saveza. Odnosi sa NATO-om su počeli završetkom Hladnog rata, kada se nezavisna Gruzija pridružila Veću severoatlanske saradnje (1992.) i Partnerstvu za mir (1994.)
Dijalog i reforme su se produbili nakon Revolucije ruža 2003. godine, kada je svrgnut predsednik Eduard Ševarnadze i prekida veze s Rusijom i okreće se zapadnim silama.
Vođe saveznika potvrdili su na samitu u Bukureštu da će Gruzija postati punopravna članica čim ispuni sve uslove. Odluka je potvrđena i na NATO-vim samitima 2009., 2010., 2012. i 2014. godine. Nakon krize sa Rusijom u avgustu 2008. godine, NATO saveznici su nastavili da podržavaju teritorijalni integritet i suverenitet Gruzije u međunarodno priznatim granicama, pozivajući Rusiju da povuče svoje priznanje gruzijskih regija Abhazije i Južne Osetije kao nezavisnih država.
Gruzija trenutno radi na tome da postane punopravna članica NATO saveza. Odnosi sa NATO-om su počeli završetkom Hladnog rata, kada se nezavisna Gruzija pridružila Veću severoatlanske saradnje (1992.) i Partnerstvu za mir (1994.)
Dijalog i reforme su se produbili nakon Revolucije ruža 2003. godine, kada je svrgnut predsednik Eduard Ševarnadze i prekida veze s Rusijom i okreće se zapadnim silama.
Vođe saveznika potvrdili su na samitu u Bukureštu da će Gruzija postati punopravna članica čim ispuni sve uslove. Odluka je potvrđena i na NATO-vim samitima 2009., 2010., 2012. i 2014. godine. Nakon krize sa Rusijom u avgustu 2008. godine, NATO saveznici su nastavili da podržavaju teritorijalni integritet i suverenitet Gruzije u međunarodno priznatim granicama, pozivajući Rusiju da povuče svoje priznanje gruzijskih regija Abhazije i Južne Osetije kao nezavisnih država.
Opozicija i grupe ekstremnih nacionalista pretežno iz Galicije su krajem novembra 2013. godine nakon odbijanja predsednika Viktora Janukoviča da potpiše SSSP sa Evropskom unijom otpočele masovne proteste na Trgu Maidan, po kome je pokret dobio naziv Evromajdan pokret.
Posle gotovo dva meseca neprekidnih protesta proevropskih partija protiv vlade i pokušaja izvođenja obojene revolucije 1. decembra, došlo je do spuštanja političkih tenzija, ali nakon vladine odluke da zabrani protesete sredinom januara, opozicione stranke i ultradesničarske grupe su podigle oružani ustanak protiv vlade i predsednika Viktora Janukoviča.
Opozicija je sa velikim brojem građana okupirala trg Majdan u Kijevu, a tokom tih protesta nastradao je veliki broj ljudi. Izbio je i rat na istoku Ukrajine. To je vojni konflikt između vojnih snaga lojalnih vladi u Kijevu i proruskih pobunjenika u Donjeckom basenu. Tamo sukobi i dalje traju i nema izgleda da će se uskoro smiriti. Proruski pobunjenici traže da se odvoje od vlasti u Ukrajini i ne odustaju od svojih zahteva.
Ukrajina je optuživala Rusiju da pruža vojnu pomoć pobunjenicima na istoku, što je Rusija više puta kategorički odbacila.
Ovaj sukob je doveo do toga da se i Krim odvoji od Ukrajine i pripoji Rusiji. Čitav svet optužuje Rusiju da je aneksirala Krim i da to nije u skladu sa međunarodnim pravom, međutim oni ističu da je to bila isključivo volja naroda Krima.
Organizovan je referendum na kojem su građani Krima odlučili da se pripoje Rusiji. Ukrajina ne priznaje rezultate tog refenduma, pa Krim još uvek smatra svojom teritorijom.
Nakon ovog sukoba, Ukrajina se u velikoj meri približila Zapadu i njeni odnosi sa Rusijom su zahladneli. Vlastima u Kijevu je cilj da njihova država postane deo EU i NATO-a, ali pošto imaju problem sa teritorijama, mali su izgledi da će se to u skorije vreme i dogoditi.
ŠTA ĆE SE DESITI AKO GRUZIJA UĐE U NATO?
Ruski premijer Dmitrij Medvedev je izjavio juče da bi buduća odluka NATO-a da uključi Gruziju u svoje redove, mogla da izazove strašan sukob.
Primedba Medvedeva dolazi samo nekoliko nedelja nakon što je ruski predsednik Vladimir Putin upozorio NATO zbog toga što neguje bliske odnose sa Gruzijom i Ukrajinom, rekavši da je to neodgovorna politika i da će imati posledice po Alijansu.
Gruzijske ambcije da uđe u NATO veoma ljute Rusiju, koja ne želi da bude okružena „neprijateljskim“ blokom. Lideri NATO-a su obećali Gruziji 2008. godine da će jednog dana biti deo ovog saveza.
Medvedev ističe da ako Gruzija uđe u NATO, da bi to pokrenulo sukob sa Moskvom.
Kada su ga pitali šta bi se desilo da Gruzija uđe u NATO bez Južne Osetije i Abhazije, i da li i tada postoji rizik od sukoba, Medvedev kaže sledeće.
– Da, naravno da postoji. Mi smatramo da su Južna Osetija i Abhazija nezavisne države. Shvatamo da ako neka zemlja tvrdi da je to deo njihove teritorije to povlači ozbiljne posledice. Zato se nadam da je rukovodstvo NATO-a dovoljno svesno da ne preduzima ovakav korak – kaže on.
(Telegraf.rs)
