Home / TEMA DANA / NAJDUBLJE SAKRIVENA TAJNA: RAZORNI ZEMLJOTRES U ALBANIJI NIJE BIO PRIRODAN- EVO KO GA JE IZVEO I ZAŠTO..

NAJDUBLJE SAKRIVENA TAJNA: RAZORNI ZEMLJOTRES U ALBANIJI NIJE BIO PRIRODAN- EVO KO GA JE IZVEO I ZAŠTO..

Rano ujutro u sredu, 26.novembra, u 03:54 po lokalnom vremenu, severozapadnu Albaniju pogodio je snažan zemljotres jačine 6,4 stepeni sa epicentrom severozapadno od glavnog grada Tirane.

Maksimalni zabeleženi intenzitet je bio VIII (ozbiljan) na Modifikovanoj Merkalijevoj skali intenziteta. Potres se osetio u svim delovima zemlje i na udaljenim mestima poput italijanskog grada Tarantoa i u prestonici Srbije, nekih 370 kilometara severoistočno od epicentra.

Bio je to najjači zemljotres koji je pogodio Albaniju u poslednjih četrdeset godina. Obuhvatao je na stotine potresa, od kojih su četiri bila jača od 5 stepeni.

Nakon smrtonosnog zemljotresa, albanska vlada je proglasila sredu danom žalosti i objavila vanredno stanje u regionima Drač i Tirana. Zemljotres je sravnio nekoliko zgrada do temelja u lučkom gradu Drač i okolnim selima, zarobljavajući desetine ljudi.

Materijalna šteta i žrtve prijavljeni su i u Tirani. Susedne zemlje i zemlje Evropske unije reagovale su na zemljotres slanjem civilnih timova za spašavanje i finansijskom pomoći.

Više od 36 sati civilne posade hitne pomoći, policija, vojska i specijalizovane spasilačke ekipe iz drugih zemalja kopaju po ruševinama srušenih zgrada tražeći preživele.

Vlasti kažu da su do sada spasile 45 osoba. Prema poslednjim zvaničnim podacima, u zemljotresu je poginulo najmanje 48 ljudi, a 790 je povređeno, dok je više od 20 nestalo. Ovi brojevi su daleko od stvarnog stanja, posebno imajući u vidu  skrivanje zvaničnih podataka o stranim žrtvama.

Neprijavljene žrtve stranih državljana

Dok su albanski državljani koji žive u Tirani i Draču, na 30 i 15 km od epicentra, imali sreće da izbegnu katastrofu, članovi Narodne mudžahedinske organizacije Irana (PMOI), zvane Nacionalni savet otpora Irana (NCR), nisu imali uopšte.

Smešteni samo 5 km od epicentra glavnog zemljotresa, kao i manje od jednog kilometra udaljeni od epicentra potresa snažne jačine od 5,3 stepena, stanovnici skromno izgrađene kasarne baze Ašraf-3 doživeli su pravi užas.

I sve je gotovo prošlo bez medijske pažnje. Stojeći sa kolegom na ulazu u bolnici u Tirani, u potrazi za novim informacijama i tragičnim ličnim iskustvima, iznenadili smo se kada smo videli kolonu vozila hitne pomoći koju je predvodio policijski automobil, trubeći i vičući „Čisti put!“

Pitajući se ko je toliko važan da bi obični civili morali da se sklanjaju sa puta, uključujući ranjene žene i decu koja plaču, pratili smo kolonu dok se nije zaustavila i pristojno pitali policajca o VIP pacijentima. “Nema kamera, odstupite”, ignorisao je naša pitanja i pokušao da nas otera.

Stojeći sa strane, ali na pristojnoj udaljenosti, videli smo bolničare kako brzo nose ranjene na nosilima, najmanje dvadesetak njih. Neki su bili prekriveni prekrivačima punim krvi, verovatno napola mrtvi, dok su drugi jaukali na nekom nerazumljivom jeziku. Stranci, dakle poseban tretman, mislim u sebi. Ali ko? Previše ih je za neko osoblje ambasade, a previše ih dobro tretiraju za turiste, pitao sam se.

S obzirom na očiglednu tajnost i stroge policijske mere, odlučili smo da promenimo pristup.

Umesto da pitamo osetljive detalje sa novinarskim propusnicama, mi smo izbegli policajce i prišli jednom mladom bolničaru: “Poslali su nas ovde, mi smo prevodioci, gde da idemo?”, pitao sam ga sa samopouzdanjem. “Dakle, vi govorite iranski”, odgovorio je. „Naravno da govorim persijski ili iranski, kao što netačno kažete,“ naučio sam ga u čemu je razlika i ponovio pitanje o smeru. “Drugi sprat”, objasnio je, pokazujući nam gde da idemo.

Za mene su stvari odmah počele da dobijaju smisao. Malo ko u Albaniji ne zna da u blizini Tirane postoji baza sa 4.000 članova kontroverzne iranske opozicione grupe, raseljene 2016. godine iz Iraka na zahtev američke vlade.

Mi, novinari, znamo nešto više. Njihova organizacija je pod visokim nadzorom i stanovnici su strogo kontrolisani, bez kontakta sa spoljnim svetom.

Nekoliko begunaca iz baze pružilo je šokantne priče, a albanski novinari koji su izveštavali o njima bili su suočeni sa ogromnim pritiscima i uznemiravanjem. Tako se ova katastrofalna situacija pokazala kao rudnik zlata, jedinstvena prilika da se sazna šta se tamo dogodilo. I šta se dešavalo ranije.

Ponavljajući isti pristup, predstavio sam se kao prevodilac i ušao u zgradu bolnice. Srećom, pošto su svi imali puno posla u svom tom neredu, niko od bolničkog osoblja nije postavljao dodatna pitanja, niti je tražio dokumenta, niti poznaje persijanski. Kao ni ja.

Stoga sam se nadao da ću među žrtvama naći dovoljno živahnog i susretljivog govornika engleskog jezika i uspeo sam. Tejmur, mršav, brkati muškarac u kasnim pedesetima, govorio je engleski loše i polako, ali iskreno.

“Nije fer, mi smo razoreni, ali Teheran nije”

“Počelo je da se trese dok sam spavao u našoj spavaonici sa mnogim drugima”, Tejmur počinje da govori o svom iskustvu. „U početku je krevet počeo da se drma i video sam ostale kako se bude, a onda su prozori i plafon počeli da se raspadaju. Drugovi iz naših i susednih spavaonica su počeli da vrište, neki su vikali da smo napadnuti. Na kraju je objekat počeo da se urušava i greda je pala na moje noge. Ne osećam ih. U polumraku sam video velike komade kako padaju, neki su bili zdrobljeni i odmah su preminuli. Sve se to dogodilo za manje od jednog minuta. Ubrzo se stvorilo puno prašine i nisam više mogao da vidim, samo sam vikao za pomoć. Osećao sam se kao član Mersad.”

Kasnije sam na Internetu saznao da je Mersad bio naziv vojne operacije 1988. u kojoj je iranska vojska uništila njihove trupe u kanjonu. Upitan da proceni broj mrtvih i štetu u svojoj bazi, Tejmur kaže:

„U zoru su me izvukli iz ruševina. Postrojili su nas i čekali smo vozila hitne pomoći. Čuo sam da su neki odvedeni u Drač, a drugi u Tiranu. Video sam ozbiljno ranjene i mrtve, možda na desetine. Ne znam tačno. Dok sam bio u ruševinama uzvikivao sam imena i od dvadeset drugova iz doma, samo su mi tri odgovorila.

Ali vrlo dobro znam da su uništene spavaonice, neke sravnjene do zemlje, neke teško oštećene. Većina osoblja u bazi je spavala, ostatak je bio za kompjuterima u sali, gde su radili noćne smene. I tu postoje gubici, plafon je pao i upropastio naš naporan rad. Jednostavno nije fer! ”

Bilo je zapanjujuće sa kojom smirenošću je Tejmur govorio o mrtvima i ranjenima i neverovatno koliko je jecao poput deteta kada je govorio o računarskoj sali. Izgledalo je da je više uznemiren gubicima infrastrukture nego ljudskim žrtvama. Pitao sam ga zašto mu je kompjuterska sala toliko važna.

„U Albaniju smo stigli pre tri godine i od tada se pripremamo za novi život. Rečeno nam je da su naši dragi saudijski i izraelski saveznici uložili puno novca u našu bazu i infrastrukturu, da smo ovde bezbedni. Rečeno nam je da imamo punu podršku američke vlade i svih njihovih saveznika, gospodin Bolton nam je čak obećao da ćemo uskoro slaviti zajedno u Teheranu.

Pre godinu dana dobili smo novu računarsku opremu i mesecima smo naporno radili na promociji ljudskih prava i demokratije. Pre samo deset dana, videli smo Irance na ulicama i zgrade u Teheranu kako gore, mislili smo da su se naši snovi ostvarili. Ali danas nema revolucije, nema sale, nema računara. Sve je izgubljeno! “

„To ima veze sa Iranom“

Tejmurov povišen glas izazvao je reakciju njegovog kolege u susednom krevetu, koji je uzvikivao nešto što nisam razumeo. Tejmur mi je preveo da psuje Iran i njihovu vladu. “Zašto”, pitao sam.

“Ovo ima neke veze sa Iranom, bez sumnje, svi to znamo”, tvrdio je Tejmur. Bio sam prilično zbunjen i pitao sam ga da li želi da kaže da je Iran izazvao zemljotres.

“Da da! Kako je moguće da nas direktno pogodi zemljotres? Rečeno nam je da je epicentar zemljotresa bio veoma, veoma blizu naše baze, da decenijama nije bilo tako snažnog zemljotresa! Da li je slučajnost što se dešava baš u ranim jutarnjim časovima kada su svi drugovi u bazi, unutar kasarne? Neko je očigledno planirao da izazove što više žrtava! Kako je moguće da nas potres pogodi samo pet dana nakon suzbijanja naše revolucije u Iranu?

Ovo je čista osveta! Siguran sam da je Iran umešao svoje ruke. U stvari, albanska policija je već objavila da je otkrila iranske agente koji su planirali napade pre samo mesec dana. Možda su njihovi agenti zakopali i aktivirali moćne bombe, možda koriste visoke frekvencije putem satelita da izazivaju zemljotrese, pročitao sam da je to moguće. Iran ne bi trebalo da poseduje tako naprednu tehnologiju, nadam se da će naš brat Tramp povećati sankcije protiv njihovih istraživačkih mreža ili odgovoriti silom “, rekao je Tejmur.

Taman kada je njegova priča postajala sve zanimljivija, naš razgovor je prekinulo obezbeđenje koje je pokucalo na vrata. „Ko vam je dao dozvolu da razgovarate sa žrtvama? Ako nemate dozvolu za razgovor, izađite ”, vikao je, preteći da će uzeti našu opremu. “Ako objavite bilo šta u medijima, bez dozvole, tužićemo vas i zažalićete”, korpulentni zaštitnik navodnih boraca za demokratiju nam je na kraju zapretio, završava izveštaj “iran-interlink”.

Webtribune.rs

Check Also

CRNA GORA IMA NOVU VLAST, A PRED MILOM SU TRI SCENARIJA..

Svi poslanici nove parlamentarne većine podržali su lidera koalicije “Za budućnost Crne Gore” Zdravka Krivokapića …