Home / TEMA DANA / NAROD SPREMA REVOLUCIJU- PONOVO PROTEST NA KARABURMI: GRAĐANI TRAŽE KAZNU ZA SUDIJU.. SKANDALOZNO SUDSTVO!

NAROD SPREMA REVOLUCIJU- PONOVO PROTEST NA KARABURMI: GRAĐANI TRAŽE KAZNU ZA SUDIJU.. SKANDALOZNO SUDSTVO!

Odmah posle susreta u Vašingtonu 15. jula nemačke kancelarke i američkog predsednika, obnovljena je stara priča o trovanju Navaljnog, s novim detaljima i akterima

Saga zbog navodnog trovanja Alekseja Navaljnog davno se pretvorila u mešavinu laži i obmana, petparačkih špijunskih intriga i latinoameričke sapunice.

Sada se optužbama protiv Rusije priključila i Organizacija za zabranu hemijskog oružja (OPCW) i veliko je pitanje da li će to biti samo još jedna nova dosadna epizoda čiji epilog unapred znaju svi gledaoci ili će organizacija koja je 2013. dobila Nobelovu nagradu za mir ovaj put dobiti još jedno priznanje – koje bi dužinom nadmašilo Pinokijev nos.

Povodom izveštaja OPCW, uglednu organizaciju je ovog ponedeljka portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova (ovde) doslovno uhvatila s prstima u pekmezu – namernog falsifikata.

Ona je postavila jednostavno pitanje: kako to da je OPCW, kako tvrdi u sopstvenom izveštaju, 20. avgusta 2020. godine donela odluku da pošalje grupu specijalista u Rusiju da proveri šta se dogodilo Navaljnom – dakle pre nego što mu je uopšte pozlilo dok je od Tomska leteo ka Moskvi. U OPCW su se dosetili da bi najubedljivije bilo da nezgodu pripišu „tehničkoj grešci“.

Šta ćete? Događa se… kad se laže, onda se i omakne, valjda. Zaharova je, sa svoje strane, konstatovala: „Ovo je sistem, ovo je niz falsifikata za formiranje nove, neophodne konjunkturne agende zapadnih zemalja“, zaključivši da je reč o „namernom falsifikatu“.

Dodala je da zaposleni u organizaciji nisu mogli da objasne razlog greške i nisu obelodanili postupak koji joj je prethodio: „Tehnički sekretarijat je ćutao. Izvršni direktor Tehničkog sekretarijata je ćutao“.

Ovo sa OPCW, ipak, nije ništa novo. Zaharova je još u septembru 2018. objasnila da su Nemačka i druge zapadne zemlje „kultivisale“ (pripitomile) tu organizaciju.

Još tada je stalni predstavnik Rusije u OPCW tražio dokumentaciju koja bi dokazala tvrdnje o trovanju Navaljnog. Prema nemačkom saveznom tužilaštvu uzorke u vezi trovanja Navaljnog sakupili su i poslali „referentnim laboratorijama“ eksperti OPCW. Treba li treći da Rusiji dokazi nisu predočeni.

Ni tada, niti ikada. Kao ni u slučaju „otrovanih“ Skripalja, oca i ćerke. Uzgred, da li je njih dvoje iko video pošto je objavljeno da su preživeli „trovanje“ u britanskom gradu Solzberi početkom marta 2018?

Objavljeno je da su oni dobro i u iole normalnom sledu događaja i javnost bi se u to uverila tako što bi njih dvoje proćaskali malo i s novinarima. Bilo bi to i lepo i normalno, ali se nije dogodilo. Niko ne zna zbog čega, sem zvaničnog Londona, koji ćuti. Može mu se, jer i slobodni svetski mediji ćute kao zaliveni i ne pitaju London ništa na tu temu.

Zapad, dakle, ćuti – kao što ćuti i ne predočava nikakve dokaze u nizu drugih slučajeva – ali to ne znači da neće posegnuti za onim što najradije čini. Kao što kaže šef ruske diplomatije Sergej Lavrov: „Ono što vidimo sada je sankcioni svrab i on samo raste“.

No da se vratimo našoj OPCW, organizaciji koja je 2013. ovenčana Nobelovom nagradom za mir, četiri godine pošto je njen laureat postao Barak Obama, ni za šta.

A iste godine kad je dobila Nobela OPCW je uspostavila stalnu misiju radi „nadgledanja pravovremenog eliminisanja programa hemijskog oružja Sirijske Arapske Republike“.

Ako je suditi prema najnovijim izveštajima OPCW, zna se ko je u Siriji glavni trovač: režim Bašara el Asada. Tako barem stoji u izveštajima od 8. aprila 2020. i 12. aprila 2021. O eventualnom uradku islamskih terorista, tamo ne piše ništa.

A generalni direktor OPCW Fernando Arijas je početkom juna ove godine poručio da je dosije o sirijskom hemijskom oružju „daleko od zatvaranja“. U prevodu: biće ovoga još. Već prema potrebi.

Delovalo je da je između poslednje prolećne runde prepucavanja i završetka izgradnje prvog kraka gasovoda „Severni tok 2“ u Baltičkom moru nastalo neko zatišje ili pauza.

No, odmah posle susreta u Vašingtonu 15. jula nemačke kancelarke Angele Merkel i američkog predsednika DŽozefa Bajdena, obnovljena je stara priča, s novim detaljima i akterima.

Možda Nemačka – kriva pred SAD što je ćutke dovršila gasovod i zarad vitalnih nacionalnih i ekonomskih interesa zaboravila na zajedničko moralno zgražavanje nad Rusijom – sada treba da se dokazuje.

S druge strane je Vašingtonu, ili čak i više političkom Briselu, odnosno komandi NATO, potreban privid monolitnosti evroatlantskog bloka. Tom bloku je, uostalom, privrženost požurila da izrazi i Merkel tokom susreta s Bajdenom, poput deteta koje roditeljima, kad se najede kolača, obećava da će od sada jesti samo povrće i kuvanu hranu.

Na šta je „roditelj“, blagonaklono, poručio da „dobri prijatelji ne moraju biti saglasni baš u svemu“, ali da će se od sada „Nemačka i Sjedinjene Države… zajednički suprotstaviti i ruskoj agresiji“.

Ovako je otprilike izgledao početak i kraj i dosadašnjih prepucavanja Zapada i Rusije zbog Navaljnog. A šta se sa konkretnim Navaljnim dešava nikoga nije briga, osim valjda njega samoga i njegove porodice.

Pojava optužbi OPCW, međutim, kao da slučaju daje novu dimenziju, ako je suditi po iskustvima iz Sirije, gde je upravo OPCW bila u žiži događaja. Tada je postojao strašan pritisak SAD i drugih zapadnih zemalja da režim predsednika Asada, optužen za više hemijskih napada, za koje se kasnije ispostavilo da su ih isfabrikovali islamski teroristi, bude kažnjen za ubijanje civila.

Odnosno, trebalo je da se ponovi takozvani No fly zone scenario iz Libije čiji je rezultat bilo nasilno svrgavanje libijskog lidera Moamera Gadafija, uz reku krvi koja u toj nesrećnoj zemlji nije prestala da teče ni deceniju posle likvidacije Gadafija.

Da nije bilo diplomatskog umeća Lavrova, kao i prisebnosti i zdravorazumskog realističkog pristupa međunarodnim odnosima DŽona Kerija, koga je predsednik Obama na sreću Sirije i Bliskog istoka postavio umesto jastreba i „Prijatelja Sirije“ Hilari Klinton, izbegnut je rat regionalnih razmera i prava katastrofa.

Ono što sada zaista brine jeste činjenica da se u kontekstu navodnog trovanja Navaljnog uopšte pojavljuje organizacija poput OPCW koja se obično vezuje za rat i ratne zone.

Naravno da je teško, u stvari nemoguće, zamisliti kako Rusiju napada takozvana međunarodna zajednica jer je upotrebila hemijsko oružje. Da li se, međutim, računa sa pritiskom koji bi u kontinuitetu mogao da izazove unutrašnje nemire i eventualno svrgavanje vlasti uz pomoć nekakvih „Prijatelja Rusije”, to je već drugi par rukavica.

Možda Međunarodni olimpijski komitet i Svetska anti doping agencija (WADA) više ne čine stvari kako treba. Uzgred, setimo se WADA briljiranja 2013. godine u slučaju našeg tenisera Viktora Troickog kome je odrezana drakonska suspenzija od 12 meseci, iako su materijalni dokazi potvrdili da nije bio dopingovan i da je samo napravljena proceduralna greška za koju on uopšte nije bio kriv.

A to šta rade ruskim sportistima već godinama nije tajna ni za koga. Svejedno je koji je od Chemichal brothers u pitanju. OPCW ili WADA politička agenda je više nego očigledna.

Iako lično mislim da je ovog puta procena scenarista pogrešna i da efekat neće biti onaj koji je verovatno očekivan, situaciju treba pomno pratiti jer izgleda da će potrajati neko vreme. Brine to što se čini da poznata dosadna serija pri pomenu OPCW, u novoj sezoni „Prijatelja Rusije”, ima zanimljiviji scenario.

Stevan Gajić (stanjestvari.com)

Autor je naučni saradnik u Institutu za evropske studije i profesor po pozivu MGIMO – Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose

Check Also

SATELITSKI SNIMAK OGROMNOG RUSKOG NUKLEARNOG TORPEDA NAPRAVIO TEŠKU POMETNJU NA ZAPADU

Britanski korisnici interneta zabrinuti su zbog nove satelitske slike koju su objavili strani mediji. Čitaoci …