NEVEROVATNI STRATEŠKI OBRTI: Okretanje Turske ka Rusiji neizbežno, očekuje se odmazda Amerike

Piše: Andrej Koribko

Turska se sada približava Rusiji zbog dve razlučite situacije i podsticaja – potrebe da se zaštiti od, očigledno propuštene i nespretne ponude za pridruživanje EU i, da se odbrani od planova Sjedinjenih država za stvaranje “federalizovane” države u Siriji pod vođstvom Kurda.

Bregzit je zdrobio Erdoganove nade da će ikada uspeti da stigne do bezviznog režima sa EU (na primer, institucionalizacijama migrantske krize). Neprestani napori Sjedinjenih država da pomognu babici, “geopolitičkom Izraelu”, da porodi Kurdistan u srcu Bliskog istoka, je dugoročna pretnja turskoj državi.

Erdogan je pre mesec dana postavio situaciju za moguća pomeranja – zamenio je Davutoglua Jildirimom (a pripremljeno je da Davutoglu bude “krivac” za obaranje ruskog protiv-terorističkog aviona iznad Sirije) i dobro odigrao, stvarajući tako “geopolitičko osiguranje” u slučaju da se EU i Sjedinjene države okrenu protiv njega.

Ono što turski lider nudi svom ruskom kolegi je da “odmrzne” odluku o Balkanskom toku (gasovodu), u zamenu za ukidanje strogih ekonomskih mera protiv Turske. Zemlji su, takođe, potrebni ruski turisti, kako bi obnovila uništenu ekonomiju, što podgreva nezadovoljstvo građana.

Rusiji je u interesu da nadgleda Tursku i iskoristi nezadovoljstvo turskog rukovodstva Evropskom unijom i Sjedinjenim državama. Možda čak postoji mogućnost da se Turska preusmeri na Istok; naime, to je moguće članstvom u Šangajskoj organizaciji za saradnju ili pregovaranjem o slobodnoj trgovini sa Evroazijskom unijom.

Obe ove stvari mogu da budu od koristi Rusiji u sveukupnoj strategiji razgrađivanja unipolarnog svetskog poretka.

Što se kurdskog pitanja tiče, Ankara bi želela da Moskva nastavi odlučno da podržava sirijsku vlast u njenoj skorašnjoj post-Daeš oslobodilačkoj ofanzivi protiv ilegalne okupacije “federalnih” oblasti (međunarodna podela) od strane kurdskog YPG.

Turska neće vojno napasti Siriju kako bi se zaustavio ovaj uništiteljski američki projekat, te stoga zavisi od podrške ruskih specijalnih i vazdušnih snaga i pomoći oružanim snagama Sirije u predstojećim operacijama.

Glavni ustupak Turske je da će prećutno prihvatiti Predsednika Bašara al-Asada i njegovo vođstvo (bez obzira na saopštenja, kojim će turska vlada u javnosti morati da čuva svoj obraz), sve dok Sirijska arapska armija, uz rusku pomoć, ne razbije američku viziju drugog “geopolitičkog Izraela”, “Kurdistana”.

Što se pitanja “Kurdistana” tiče, postoji srednjoročna šansa da Sirija, Iran, Irak i Turska (gde trenutno preti militantni kurdski separatizam), zajedno sa ruskim “vođstvom sa začelja” i nadzorom, unište ovu militantu pretnju i nateraju pro-američke kurdske snage u regionu na polaganje oružja.

U slučaju da je ovakvo rešenje moguće izvesti, ono može biti temeljna struktura za post-Daeš, bliskoistočnu verziju Bečkog kongresa.

(Katehon)