Home / TEMA DANA / OTKRIVENO: Evo na čemu ova SRPSKA VLAST radi i za šta se sprema! EVO DOKAZA..

OTKRIVENO: Evo na čemu ova SRPSKA VLAST radi i za šta se sprema! EVO DOKAZA..

Piše: Živadin Jovanović

Srbija je na putu da preda KiM i ispuni i sve druge zahteve Zapada, a da ne dobije ništa

Govori se da zamrznuti konflikt nije dobar po interese Srbije, ali se ćuti da bi pregovorima po dosadašnjem šablonu Srbija mogla više da izgubi nego da dobije.

Ćuti se da bi, sudeći po dosadašnjem toku i rezultatima pregovora, zbog duboke sistemske krize i podela unutar EU, moglo doći do toga da Srbija nepovratno isporuči sve što se od nje zahteva a da ne dobije ništa.

Na stranu, činjenica da je i sama pomosao na trgovinu tipa – Kosovo Metohija za članstvo u EU – znak dubokog pada svesti o značaju očuvanja nacionalnog identiteta, dostojanstva, državnog interesa i samopoštovanja. To što, pored tzv. političke, čak i delovi srpske intelektualne elite, «obrazovanovštine», pa čak i pojedine nacionalne institucije, tretiraju Kosovo i Metohiju kao «teg o vratu» kojeg Srbija mora što pre da se oslobodi da bi, navodno, brže krenula u svestrani ekonomsko-socijalni napredak, nije ništa drugo, nego prihvatanje poruka mondijalista da teritorijalni princip gubi značaj, da će i tako i Srbija i Kosovo biti unutar «evropske zajednice», da su perspektive «boljeg života» ispred svih drugih vrednosti, da je Srbiji prirodno mesto u evroatlantskim integracijama, da je politika «sedenja na dve stolice» neodrživa i slično.

Delovi srpske elite već su «umreženi» u zapadni liberalni korporativni sistem vezujući svoje privilegije i budućnost za interese takvog sistema bez obzira na cenu koju plaćaju država i nacija gubitkom samostalnosti, identiteta, pa i teritorija.

Ti delovi elite ostvaruju značajne materijalne koristi i privilegije učestvovanjem u projekatima i aktivnostima izdašno finansiranim iz izvora EU i NATO, u aktivnostima NVO, raznih grupa za zadatke (task force),  foruma, centara, konvenata, asocijacija.  Logično je što onda u svom javnom delovanju, uključujući i učešće u tzv. unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji, svojim stavovima slede očekivanja i interese centara moći koji ih finansiraju.

Njihova interpretacija nacionalnih i državnih prioriteta Srbije, njihovi javni stavovi koji se, manje ili više otvoreno, svode na to da Srbija treba da prizna Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu, posledica je njihovog interesa da sačuvaju svoje prihode, udoban život i privilegije. Njihova je uloga da ubeđuju javnost da «bolji život» zavisi od prihvatanja  «bolnih» pragmatičnih odluka vlasti.

Šta god se desilo – od ubistva Olivera Ivanivća i javnog linčovanja Marka Đurića do izjava prištinskih vođa o «istočnom Kosovu», o Kosovu do Niša ili o puškama sa Košara – Beograd ponavlja refren – da se dijalog pod okriljem EU nema alternativu i da se nastavlja. Ćuti se o pitanju – da li je je bilo kakav racionalni dogovor sa presvučenim liderima tirorističke OVK uopšte moguć, čak i nezavisno od toga da li imaju ili nemaju podršku svojih pokrovitelja iz NATO i EU? A zna se da imaju.

O realnostima se govori selektivno kao da se ona sastoji samo od nekih dugova, obaveza i ograničenja, kao da je Srbija zemlja bez univerzalnih prava, bez članstva u MO, bez prijatelja, kao da zavisi isključivo od milosti pojedinih članica EU i NATO. O pravu i principima se ćuti kao da su na strani interesa Prištine i njenih pokrovitelja. Kao da je kategorija građenja i jačanja pregovaračke pozicije nelegitimna, nepoznata, necelishodna.

Ćuti se o apsolutnoj dominaciji geopolitičkih prilaza i interesa vodećih zemalja Zapada u rešavanju kosovsko-metohijskog problema. Ne vidi se ni pokušaj ocenjivanja uticaja novih trendova u Evropi i globalnim odnosima na međunarodni položaj Srbije i na njenu pregovaračku poziciju. Šta više, primetan je otpor, teško objašnjiva odbojnost da se pregovaračka taktika i politika prilagođavaju novim realnostima.

Ćuti se o istini da je za ključne zemlje Zapada kojima je Srbija briselskim formatom praktično prepustila  rešavanje pitanja Kosova i Metohije, prihvatljivo samo ono rešenje koje je u funkciji njihove konfrontacije sa Rusijom i Kinom. To je suprotno vitalnim interesima Srbije. Dosadašnja iskustva potvrđuju da briselski okvir pregovora isključuje principe legalnosti, ravnoteže, pravde i održivosti što sprečava Srbiju da zaštiti svoje legitimne interese i prava, posebno ona na osnovu rezolucije SB UN 1244..

Govori se da je EU najveći investitor, najveći donator i najveći trgovinski partner Srbije. Iako se izričito i precizno ne kaže koji je smisao povezivanja tih ocena sa pregovorima sa Prištinom ostaje nedorečena poruka javnosti da nas ta dobročinstva obavezuju  da prihvatimo i neprincipijelne zahteve koji zadiru u suverenitet, teritorijalni integritet i ustavni poredak Srbije. A to su: legalizacija nasilnog stvaranja nove države na delu srpske državne teritorije; članstvo Kosova u OUN i sve druge MO; iscrtavanje novih međunarodnih granica; novo drobljenje  srpske nacije; legalizacija etničkog čišćenja 250.000 Srba i drugih nealbanaca; utiranje puta stvaranju «Velike Albanije».

Ćuti se da su članice EU, posebno one najbogatije, najveći dobitnici tzv. demokratizacije, tranzicije i privatizacije u Srbiji. Ćuti se da su samo banke iz zemalja članica EU, likvidacijom srpskih banaka, preuzimanjem srpskog finansijskog tržišta i zamenom marke u evro isisale iz srpske privrede i od srpskih građana više desetina milijardi evra.

Još niko nije izračunao koliko su privrede tih zemalja profitirale tokom privatizacije koju je vlast okarakterisala kao pljačkašku.

«Najglasnije» se ćuti da su članice NATO i EU tokom zločinačke agresije NATO 1999. godine izazvale direktnu materijalnu štetu Srbiji od preko 100 milijardi američkih dolara. Ako je  vlastima Srbije, i pored čiste pravne obaveze tih zemalja da nadoknade ratnu štetu, iz bilo kojeg razloga neprijatno da pokrenu inicijativu da se i to pitanje uvrsti u dnevni red pristupnih, ili bilo kojih drugih progovora, onda elementarni osećaj za meru, nacionalno dostojanstvo i samopoštovanje  nalaže, bar, umerenost umesto napadnog obasipanja predstavnika tih zemalja i njihovih organizacija nezasluženim komplimentima za dobročinstva.

Govori se o potrebi pravednog rešenja kojim bi svaka «strana» nešto dobila, odnosno, izgubila. Ćuti se da je Srbija do sada tzv. brisleskim pregovorima samo isporučivala svoja prava i interese a ništa konkretno nije dobila što vodi zaključku da danas ne postoje uslovi za uravnoteženi i pravedni kompromis koji bi vodio održivom miru i stabilnosti.

Svojim postupcima prema Srbiji neke zemlje Zapada pokazuju da za njih Srbija nikada neće biti toliko mala da bi odustali da je dalje komadaju i ponižavaju. Razume se, da će izbegavati da svoj revanšizam i prezir potvrde rečima, iako ne treba zaboraviti da su tokom agresije 1999. i to činili: i Bler, i Šreder, i Klinton, i Fišer i mnogi drugi «izuzetni».

Govori se da je Srbija sve jača i sve poštovanija, a ćuti se o tome da nikada nije bila toliko ponižavana, obmanjivana i ucenjivana kao danas. Nedavno režirano iživljavanje nad predstavnikom Vlade Srbije Markom Đurićem i nad desetinama predstavnika srpskog naroda u Kosovskoj Mitrovici, pokazuju istinski odnos  relevatnih faktora prema Srbiji.

Govori se da je sa NATO-m zaključen sporazum da neće dozvoliti da bilo čija (vojna) čizma kroči na Sever Pokrajine dok KFOR, čiju glavninu čine trupe NATO,  obezbeđuje da «ROSU» baš na tom delu Pokrajine višekratno demonstrira snagu, naoružanje i opremu dobijenu od NATO. Ima li dosadašnji odnos EU i NATO prema rezoluciji SB UN 1244, Briselskom sporazumu o principima i sporazumu sa NATO-m o Severu Pokrajine značaja za predviđanje njihovog odnosa prema eventualnim novim pravnim dokumentima koji bi se potpisali, ili je takvo pitanje suvišno?

Sa visokih državnih nivoa se govori o tzv. statusnoj neutralnosti EU i Euleksa iako je svakome živom vidljivo da se radi o eklatantnom licemerju jer EU i Euleks na Kosovu i Metohiji  planski izgrađuju novu članicu NATO pakta i UN, iscrtavaju nove granice, konsoliduju etničko čišćenje i  potiskivanje srpskog naroda na sever.

Govori se da je Kosovo davno izgubljeno, da su ranije vlade sve isporučile, da sadašnja vlast jedino «pokušava da spase što se spasti može», da Ustav nije odbrana. S druge strane, govori se da nam je potrebna hrabrost, da nas čekaju «bolne odluke», da su druge zemlje, posebno, Nemačka, potrebniji Srbiji nego Srbija tim zemljama i slično.

Dok Priština gotovo svakodnevno javno izoštrava svoje pozicije i zahteve, planove i platforme, Beograd ne govori da li uopšte postoje srpske «crvene linije»? Ako su neke druge, ranije vlasti, sve izgubile, ili isporučile otkuda danas ta neviđena kombinacija pritisaka, laži, licemerja, ucena i ponižavanja, na jednoj, i obasipanje ponudama donacija, investicija i komplimenata sadašnjoj vlasti, na drugoj, strani? Na delu je kombinacija zavrtanja ruku i «diplomatija šarmiranja»!

Mnogo je kontradiktornosti, međusobno neusklađenih ocena, reakcija, oscilacija raspoloženja. Da li će se hrabrost izraziti odbranom stava većine građana i pravno zasnovanih interesa, ili prihvatanjem arbitrarnih geopolitičkih  ucena i podvala koje bi se javno predstavilo kao «bolan kompromis u interesu mira, našeg naroda i boljeg života svih građana»?

Potcenjivanje stava državnog vrha Francuske da je prioritet reformisanje (čitaj: opstanak) a ne proširivanje EU, zamajavanje tumačenjima o mogućnosti paralelnog odvijanja reformi i proširenja, blizu je pozivu na zabijanje glave u pesak. Francuska je jedna od dve vodeće članiceće EU i njen jasan stav o prioritetima EU iskazan na najvišem nivou teško mogu izmeniti sporedni tumači. Osim toga, Makron, više od bilokojeg evropskog lidera, uživa podršku Vašingtona, što nije bez značaja i za politiku EU.

Ćuti se da EU najgrublje zloupotrebljava težnju Srbije za članstvom, da bi je uvukla u iscrtavanje novih granica, ilegalno stvaranje nove države na delu svoje državne teritorije, novu deobu srpskog a ujedinjavanje albanskog naroda, amnestiranje NATO od odgovornosti za zločin agresije i smanjivanje podela unutar same EU. Postizanje geopolitičkog cilja EU i NATO da Srbija potpiše «sveobuhvatni pravno obavezujući dokument» i da time prizna Kosovo pretvorilo bi ilegalno jednostrano otcepljenje u legalno, sporazumno.  Tog časa otpao bi, ili bi bio bitno oslabljen osnov da se otcepljenje Kosova tretira kao opasan presedan, jer bi se smatralo da se Srbija sa tim saglasila.  Time bi se otvorile realne šanse da EU odstrani razlog ozbiljne unutrašnje podele o pitanju (ne)priznavanja Kosova.

Govori se da je cilj pregovora postizanje istorijskog pomirenja između srpskog i albanskog naroda, a s druge strane, se ispravno konstatuje da mi ustvari ne pregovaramo sa Albancima već sa SAD, Velikom Britanijom i Nemačkom. Ćuti se da su takav format pregovora i cilj „istorijskog pomirenja“ međusobno suprotstavljeni. Veliki ne rešavaju već upravljaju krizama i konfliktima, pogotovu, u sadašnjim uslovima globalne konfrontacije.

Kada je reč o zahtevu-uslovu EU da Srbija i Kosovo potpišu „sveobuhvatni, pravno obavezujući dokument“ između Srbije i Pokrajine Kosovo javno se tvrdi da se radi o „praznom belom papiru“ čija je buduća sadržina srpskim predstavnicima potpuno nepoznata. Ćuti se kako je uopšte moguće da se unapred prihvatiti obaveze države da će potpisati dokumenat čija sadržina nikome nije poznata?

Uglavnom se ćuti o tome da je rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244, osnovni, sveobuhvatni pravni dokumenat najvećeg značaja, da obavezuje sve članice UN, uključujući članice EU i NATO, da ima trajnu vrednost, da se ne može ukinuti, zameniti ili obesnažiti osim po istoj proceduri po kojom je i usvojen, ali da nije izvršena ni u jednom delu koji se tiče prava Srbije i srpskog naroda. Ostaje nejasno ko i šta sprečava, ili odvraća Srbiju od zahteva za poštovanje i izvršenje neizvršenih obaveza po ovom dokumentu?    Šta Srbija dobija ćutanjem o toj rezoluciji, šta je u njoj loše po Srbiju a eventualno dobro za Prištinu?

Govori se da su ranije vlasti učinile kardinalne greške, najpre, time što su se na pogrešan način obratile za savetodavno mišljenje Međunarodnom sudu pravde, a potom time što su tzv. „zajedničkim predlogom“ (Srbija, EU) Rezolucije Generalnoj skupštini UN omogućile premeštanje pregovora u Brisel, uz „dobre usluge“ EU, što je tačno. Ćuti se, međutim, da ni mišljenje Međunarodnog suda pravde ni Rezolucija Generalne skupštine UN o uslugama EU, nemaju obavezujući, već savetodavni karakter i da ne sprečavaju Srbiju da ispravi greške.

Greške prethodnih vlasti su za svaku osudu, ali one teško mogu biti opravdanje za takve ili veće greške danas ili u budućnosti.

Pogotovu se ćuti, da savetodavna mišljenja i savetodavne odluke bilo kojeg tela ili organa UN ni na koji način ne zadiru u ovlašćenja Saveta bezbednosti  niti u pravnu snagu rezolucije SB UN 1244.

Dugo i sistematski se govori  da je Kosovo izgubljeno, da vlast „samo spašava što se spasti može“, govori se o teškoj pregovaračkoj poziciji, o realnostima na terenu, o greškama u istoriji, o iluzijama, zabludama i mitovima, o neshvatanju pravih vrednosti i interesa. Javnost se neprekidno bombarduje katastrofičnim prognozama ukoliko se hitno ne promeni svest nacije, obezvređuju se istorija, Ustav, nacionalne osobine naroda. Umesto trajnih kulturnih, moralnih, duhovnih, istorijskih i principijelnih merila, nude se isključivo ekonomistički, trgovački, dilovski, selektivni prilazi i kriterijumi. Kao da se planirano kalkuliše na njihovu prijemčivost kod osiromašenog i prozapadnom propagandom pometenog stanovništva.

Zaprepašćuje apsolutno odsustvo napora da se pronalaze, ističu i koriste bilo koji argumenti i čenjenice koje idu u prilog jačanja pregovaračke pozicije Srbije. Kao da su za vlast najveći problem  pogrešna svest i vrednosni sistem sopstvene nacije a ne antisrpska geopolitika naših zapadnih partnera. Pogotovu se ne vide napori da se istražuju i nalaze novi, manje poznati argumenti za ojačavanje pregovaračke pozicije. Ta jednostrana usmerenost političke i većeg dela intelektualne elite na isticanje i visoko rangiranje svega što je loše za pregovaračku poziciju Srbije, a totalno odricanje od svega što joj ide u prilog, profiliše se kao pojava bez presedana u novijoj svetskoj iostoriji.

Govori se o značaju Prvog briselskog sporazuma o principima i posebno o njegovim odredbama o ZSO. Čak je taj sporazum poređen i sa Dejtonsko-pariskim sporazumom što je, blago rečeno, bilo zaletanje i preterivanje (Jedino?). Sada kada je postalo jasno da je Srbija 2013. navučena da potpiše nešto što se, posle pet godina, pokazalo kao prevara, nastavlja se ubeđivanje javnosti da treba potpisati novi „sveobuhvatni pravno obavezujući dokument“!

Govori se da moramo sačuvati naš narod na Kosovu i Metohiji. U redu, svakako. Ostavljajući, za trenutak, na stranu pitanje da li smo prihvatili da srpski narod na Kosovu i Metohiji bude talac samovolje prištinske vrhuške (odnosno, njihovih pokrovitelja) pa narod možemo štititi jedino beskrajnim uzmicanjem i ispunjavanjem svih želja te vrhuške – postavlja se po ko zna koji put pitanje – zašto se tako uporno i tako dugo ćuti o pravu 250.000 prognanih Srba i drugih ne-Albanaca na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak u njihove domove i na njihova imanja?

Kome je i zašto neprijatno da insistira da se i o tom prvorazrednom suštinskom interesu Srbije i srpske nacije pregovara?

Povremeno se, tu i tamo, može čuti poluglasno «objašnjenje» da je to pitanje pokretano, ali da „druga strana“ ne prihvata da o tome razgovara.

Kakav je to argument, koliko i čega sve treba da se odričemo da bismo čuvali epitet fleksibilnih, tolerantnih, odgovornih, mudrih, hrabrih, predvidivih Evropejaca?!… Da li to znači da je Srbija dužna da pregovara samo o onome što je interes „druge strane“?

Kakva je to budućnost u ime koje Srbija treba da se saglasi i sa etničkim čišćenjem većeg dela svog naroda sa Kosova i Metohije? Sa kim i u ime kojih to „zajedničkih vrednosti“ Srbija pregovara ukoliko tu obavezu prema srpskom narodu ne žele da izvrše ni EU, ni SAD, ni Nemačka, ni Francuska, ni Italija, ni Euleks, ni UNMIK, ni KFOR, ni NATO, ni OEBS?… Nadam se, da se neće naći neko ko bi potegao tako uverljive „argumente“ kao što su – pitanje je koliko je njih zainteresovanih za povratak, pitanje je ograničenih finansijskih sredstava i tome slično.

Govori se da je Srbiji najvažniji cilj pregovora pod okriljem EU – mir, stabilnost i razvoj. Ćuti se da mir posle agresije NATO 1999 protiv Srbije (SRJ) nije postignut pregovorima sa EU, već pregovorima u kojima su učestvovali: SRJ, SAD, Rusija, EU, G-8 i pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN. Uslovi, pretpostavke mira potvrđeni su rezolucijom SB UN 1244.

Ćuti se da osnovu mira čine Sporazum Milošević, Ahtisari, Černomirdin, od 3. juna, Vojno-tehnički sporazum, od 9. juna i rezolucija SB 1244, od 10. juna 1999. Ćuti se da jedino ta međusobno integrisana dokumenta predstavljaju osnovu održivog mira, stabilnosti i razvoja, ne samo u regionu već i u Evropi i da ne postoje niti u buduće mogu postojati multilateralni, bilateralni, ili bilo koji drugi dokumenti, koji bi po pravnoj ili političkoj snazi i održivosti bili iznad rezolucije SB 1244, kao što ne postoje ni načini da se Srbija, dobrovoljno ili pod pritiscima, odrekne od rezolucije Saveta bezbednosti UN.

Ćuti se da je guranje u stranu, ignorisanje ili odricanje od rezolucije SB UN 1244 ravno odricanju od mira i stabilnosti u Evropi. Zapad hoće rešenje za Kosovo i Metohiju koje je isključivo u funkciji njihovih priprema za konfrontaciju sa Rusijom. I neće ni jedno drugo. Zato Srbija treba što pre da postavi zahtev za potpuno sprovođenje rezolucije SB UN 1244. jer je jedino to legitimno, pravno, pravedno i u interesu mira.

Check Also

NEOČEKIVANI OBRT: EVROPA IMA NOVOG SAVEZNIKA U OTPORU PREMA AMERICI!

Saradnja između Rusije i Evropske unije je sve izglednija, pre svega kada je reč o …