„Ovaj sistem je gori od robovlasničkog- Robovi su nekada imali gde da spavaju i šta da jedu, a čovek koji primi 20.000 dinara ne zna šta će sa sobom!“

Ovo je sistemkoji je gori nego robovlasnički, jerrobovisubilizaštićeniiimalisugde da spavajuišta da jedu, a čovjekkojiprimi 20.000 dinara ne zna šta će sa sobom. Slobodarska omladina Srbije, odnosno FB Srbija – Minut do Dvanaest, napravila je intervju o današnjem položaju radnika u Srbiji i privredi zaboravljenog Rakovačkog basena, koji je nekad bio gigant i zapošljavao oko 20.000 ljudi, a danas je simbol propadanja države i uopšte radničke klase.

Profesor dr Dragan Škobalj je poznati stručnjak za energetiku, zaštitu životne sredine, energetsku efikasnost, bio je direktor u fabrici vode, član je Srpske akademije inovacionih nauka, rukovodilac je i učesnik mnogih projekata iz oblasti energetske bezbednosti, obnovljivih izvora energije itd. Prof. dr Škobalj je veliki poznavalac kretanja u srpskoj privredi, ali i njenog položaja u odnosu na region i globalnih prilika.

Iako se u Srbiji govori o nekom privrednom rastu i razvoju, rastu i suficitu, prava slika stanja su devastirane fabrike kao što su ove u Rakovičkom basenu…

POLOŽAJ RADNIKA U DANAŠNjEM SISTEMU U SRBIJI, CENA RADA I DA LI ONA PREDSTAVLjA JEDAN OD GLAVNIH RAZLOGA ZA KOLONIJALAN POLOŽAJ CELE NACIJE?

Koristim priliku da vas informišem da se naša država Srbija nalazi u vrlo teškom ekonomskom i političkom položaju, koja me mnogo podseća na situaciju koja je bila pre 75 godina pred Drugi svjetski rat, a možda i pred Prvi svjetski rat. Ovo su sve programi koji se primenjuju nad zemljama u razvoju da bi se pretvorile u potpune vazale, da bi se potpuno okupirale i da bi se upravljalo Balkanom i kako kaže Novi svjetski poredak – Zapadnim Balkanom. Potrebno je razrušiti industriju, odnosno uništiti radničku klasu, koja je kroz istoriju bila nosilac razvoja i kvalitetnih i novih promjena.

Treba naglasiti da je prisutni obim proizvodnje u Srbiji danas 37% u odnosu na 1989.godinu. Taj fizički obim proizvodnje je manji nego za vreme bombardovanja 1999.godine. Rapidan pad proizvodnje i rapidan pad standarda dolazi nakon petooktobarske revolucije 2000.godine, u kojoj su nam obećavali kule i gradove, a dočekali smo ovo što smo dočekali.

Mi imamo u zadnjih pet godina, veoma skroman porast bruto domaćeg proizvoda (BDP) svega 0,6%. Da bismo servisirali samo kamate, obaveze prema inostranstvu, potreban nam je porast BDP-a 4%, pa se postavlja jedno logično pitanje – na koji ćemo mi to način povećati plate i penzije?

Mi imamo minimalnu cenu rada koja je zabrinjavajuće niska, ona iznosi 1 evro po satu, a najniža cjena rada u Evropskoj uniji je u Bugarskoj je 4,4 puta veća nego u Srbiji, i recimo jednoj Rumuniji u kojoj je 5 puta veća nego u Srbiji. Znači, ukupna primanja tih ljudi je 20/21.000  dinara, pa podjelite vi 20.000 sa 30 dana, to je 700 dinara po danu, šta vi za to možete da kupite i kako sve troškove da podmirite?

Mi se praktično nalazimo u robovlasničkom odnosu sa tendencijom da bude još gore. Nismo definisali uzroke problema i stalno se bavimo posledicama.

Najnovije informacije kažu – povećaćemo jednokratnupomoćpenzionerima 6.000 dinara. Šest hiljada je 50 evra, 50 evra podelite na 12 meseci, pa ćete vidjeti da je to 4 evra po mesecu, šta to znači, to ne znači ništa?!

Ovo je sistem koji je gori nego u robovlasničkom društvu, jer robovi su bili zaštićeni i imali su gde da spavaju i šta da jedu, a čovjek koji primi 20.000 dinara ne zna šta će sa sobom.

Minimalna korpa potrošačka je 69.000 dinara, a plata najniža 21.000 dinara, to je 3,5 puta je potrebna veća plata da bi se došlo do minimalne potrošačke korpe, i svjedoci smo da i ovi ljudi koji nisu prosjaci prebiraju po kontejnerima da bi obezbjedili bilo kakav život. Na ovakav način neće obezbjediti nikakav.

Ali, stalno pričamo o rezultatima, stalno pričamo o uspesima kojih nema, pa me ovo podseća na onu čuvenu Kočićevu pripovetku „Jazavac pred sudom“, kada sudija pita Davida -Kako je, a on kaže * Gospodine sudija, dobro je… -Pa kako je Davide… Pa evo ovako gospodine sudija, svi veseli, svi zadovoljni i svi pevaju, samo se nigdje pesma ne čuje…

Zahvaljujući niskom fizičkom obimu proizvodnje i zahvaljujući niskom BDP-u mi smo došli u ovakvu situaciju, jer smo iz temelja ortodoksno primjenili neoliberalni koncept kapitalizma, koji nam nameće da se država potpuno odmakne od svih zbivanja, da to praktično samo bude servis i da tržište sve uređuje. Od tog koncepta su odustale i razvijenije evropske zemlje i zemlje Novog svjetskog poretka, pa ste videli da su učestvovali u spasavanju banaka da su ubacivali 700 do hiljadu milijardi evra, odnosno dolara.

Ali, taj ortodoksni sistem primjenjuju na nama preko vlastodržaca, preko ljudi koji ortodoksno provode ovo. Mi iz temelja moramo ovaj mehanizam da promjenimo, da se odreknemo Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), da se odreknemo puta u Evropsku uniju po svaku cijenu, jer MMF nije banka nego upravljački mehanizam koji nam nameće šta treba da radimo – ali tako da nam je svake naredne godine gore nego prethodne.

Pogledajmo, napravimo analizu zadnjih 5,5 godina pa ćemo konstatovati da je 150.000 ljudi napustilo ovu zemlju, od čega 75% mlađih ljudi, to su nosioci razvoja privrede i poljoprivrede. Ne mogu biti nosioci razvoja ljudi preko 60 godina.

Što se tiče zaposlenosti to je jedna obična farsa. Ovaj Zakon o radu to je robovlasnički zakon, koji je doveo ljude u situaciju robova –  da „treba braniti 20.000 jer bolje je išta nego ništa“… Tu se postavljaju odnosi gdje se ne može formirati porodica, gdje se ljudi ne mogu ženiti, udavati, gdje se ugovori sklapaju na tri mesjeca po više puta, pa se stvara lažna slika kako je zaposlenost povećana… pa se sad barata sa cifrom od 10% a nezaposlenost EU je negde 10,7% pa kad bi uračunali ovaj broj ljudi koji je napustio ovu zemlju u poslednjih desetak godina, onda bismo došli do frapantnih cifara gde je ta nezaposlenost 26/27%, kolika je nezaposlenost u Grčkoj i u Španiji. Sve su to kao napredne zemlje koje imaju ovako ozbiljne probleme…

Penzije su pale u zadnjih pet godina 35%, a plate su realno manje za 20%.