Home / TEMA DANA / OVO MORATE DA PROČITATE! SLOBODAN ANTONIĆ O OPOZICIJI: „ONI BI, KAO LENJIN, DA NAPRAVE GRAĐANSKI RAT, DA BI MOGLI DA UBIJAJU PO ULICAMA!“

OVO MORATE DA PROČITATE! SLOBODAN ANTONIĆ O OPOZICIJI: „ONI BI, KAO LENJIN, DA NAPRAVE GRAĐANSKI RAT, DA BI MOGLI DA UBIJAJU PO ULICAMA!“

Politički analitičar Slobodan Antonić „razmontirao“ je glavnog ideologa đilasovske opozicije, sociologa Jovu Bakića, posle njegovog poziva na nasilje prema svima onima koji ne misle kao malobrojna đilasovska tajkunsko-politička kvazi-elita.

Antonićev autorski tekst za Iskru prenosimo u celosti:

Ovaj tekst nastao je pošto sam čuo izjavu mog poštovanog kolege s fakulteta, a koji je, na pitanje novinara „Šta bi za Tebe bila naša (?) pobeda?“, odgovorio: „Pobeda bi bila kada bih video kako plivaju po Savi i Dunavu (smeh, aplauz). I neće biti pobede bez njihovog plivanja“.

Sećam se da je moj uvaženi kolega i ranije davao slične, slikovite izjave. A one su često nailazile na radosno odobravanje u delu naše publike:

„Petog oktobra 2000. bila su dva smrtna slučaja (…), neki su dobili grdne batine, probrani. I sada će biti probranih koji će dobiti grdne batine“.

„Ako bih se politički angažovao i ako bih došao na vlast, bio bih vrlo opasan za oligarhiju. Neke stvari se ne mogu bezbolno rešavati. Negde mora hirurški nož da se upotrebi“.

Izveštaj s tribine: Poručio je vlastodršcima da „pakuju kofere i idu na avion“, ili će biti „ozbiljne tuče u kojoj se i životi gube“, „moramo biti spremni na ozbiljnu tuču“, jer treba „otrovnu glavu udariti maljem“.

„Voleo bih da ih jurimo po ulicama“.

Odgovor na pitanje novinarke: „Ipak niste bili za upad na RTS?“: „Ako upadate tamo, šta ćete bez dugih cevi? Vašem kolegi (novinaru RTS – S. A) upere dugu cev u glavu i kažu: ’Čitaj pripremljen tekst, upravo smo preuzeli vlast‘. Nije to samo RTS, ništa niste uradili ako niste i vodeće političare povezali“.

„Imate portugalsku Revoluciju karanfila, kada je vojska svrgla fašistički režim i uvela jednogodišnju diktaturu. Mislim da bi to i za Srbiju bilo preporučljivo“.

Isto tako, jedan poznati reditelj, koji sebe takođe smatra levičarom, ima slična očekivanja:

„Patim što je taj 5. oktobar bio mirna revolucija. Mislim da je toliko zlo moralo da bude ugušeno u krvi. I mislim da nam se krv približava, u svakom smislu“.

Odgovor na pitanje novinara: „Mislite li da će nam se ta krv desiti?“: „Ne mislim, nadam se da hoće“.

Moram da priznam da nisam baš neki ljubitelj fantazija o krvi, jurenju po ulicama, udaranju maljem, „ozbiljnoj tuči“, „hirurškom“ nožu i ljudima „u Savi i Dunavu“. Poslednji put, koliko se sećam, Srbi su u Beogradu plutali Savom u vreme NDH, a Dunavom u vreme mađarske okupacije Bačke. Šta će nam to?

Ono što me, međutim, uznemirava jeste da primećujem kako naši levičari najavljuju nasilje, bez ikakvog osećaja da je to, ipak, nešto neodgovorno i sramno.

Dragan Popović, recimo, obećava da će „kad padne vlast“ spomenik Stefanu Nemanji „vala da leti u vazduh“, a Daško Milinović najavljuje da će tada „verski hramovi podignuti od 1990. do trenutka revolucije biti srušeni – pregadni su i bespotrebni“. Isti levičar, 7. jula, na konstataciju da je „na današnji dan, 1941. godine, Srbin pucao u Srbina“, odgovara: „Misliš onako kako bih i ja u tebe? I jedva čekam prvu priliku, p. m. materina fašistička!“.

Vesna Pešić, sa svoje strane, obećava: „Ja sam za revanšizam, bez milosti da pljačkaška banda prepuni zatvore“, a Jelena Lalatović (Marks 21) oduševljava se sentencom Trockog, koju je čula „u jednoj epizodi ’netfliksove‘ serije“: „Za svaku kap naše krvi, prolićemo reku njihove“ (kada bi još pročitala i neku knjigu Trockog, našla bi mnogo više razloga za radosno citiranje: „Država, pre nego što nestane, poprima oblik diktature proletarijata tj. najnemilosrdnije države koja svestrano zadire u život građana“; ovde, str. 278). Isidora Stakić: „Kada ćemo prestati da fetišizujemo dijalog?“ i „dokle fetišizacija dijaloga?“ (nema šta da pričamo, kuršum i gotovo).

Naši „antinacionalistički“ levičari, tako, ostavljaju utisak kao da priželjkuju građanski rat – onako kako je to želeo i ostvario Lenjin.

Lenjin je, naime, već 1914. godine otvoreno najavio da „proleterska parola mora biti – građanski rat“ (ovde, str. 211; isto, str. 215). U septembru 1917. godine, nakon uspostavljanja liberalno-demokratske vlade, on opet priziva građanski rat: „Snaga revolucionarnog proletarijata neuporedivo je veća u vanparlamentarnoj, nego u parlamentarnoj borbi. To je veoma važno zapažanje o građanskom ratu“ (ovde, str. 111). Dva meseca pošto je izvršio prevrat, Lenjin egzaltirano piše da je konačno došlo do „građanskog rata, jedinog zakonitog, jedinog pravednog, jedino svetog“ (ovde, str. 458).

A kada su vođe esera zamolile Lenjina da se prekine građanski rat, Lenjin ih je nazvao „zastarelim političarima koji dosadno cmizdre o obustavljanju građanskog rata“ (ovde, str. 49), proglašavajući: „Ili pobeda u građanskom ratu, ili propast revolucije“ (ovde, str. 40).

Konačno, u januaru 1918. godine, Lenjin je s ponosom izjavio da su on i njegova vlada bili upravo ti koji su započeli građanski rat: „Na sve optužbe zbog građanskog rata odgovaramo: da, mi smo otvoreno proglasili to što ni jedna vlada nije mogla proglasiti: prva vlada u svetu koja može otvoreno govoriti o građanskom ratu“ (ovde, str. 70). „Rat koji se danas propagira“, ponoviće Lenjin i u junu 1918. godine, „jeste sveti rat, to je građanski rat, rat radničke klase protiv eksploatatora“ (ovde, str. 116). A taj i takav „građanski rat treba da potraje još mnogo meseci, a možda i godina; to treba da bude jasno ruskom čoveku“ (ovde, str. 232).

Lenjinov građanski rat zapravo je značio praksu masovnih zločina, koja se pretvorila, kako je to uočio Solženjicin, u „unutrašnji genocid“ (ovde, str. 15). Za sedam godina Lenjinove vlasti (1917-1924) ubijeno je više ljudi nego za sedam vekova carske uprave (ovde, str. 436). A Lenjinovi sledbenici širom sveta, u narednih nekoliko decenija, oterali su u smrt više muškaraca, žena i dece, nego bilo koji politički pokret u istoriji (žrtve komunističkog terora, prema više računica, izgleda da nadmašuju čak i žrtve nacizma; ovde, str. 177).

Revolucionarni teror Lenjina nije nikoga poštedeo i širio se u koncentričnim krugovima: krupni kapitalisti, monarhisti, sitna buržozija, desničari, seljaci-kulaci, socijaldemokrate, inteligencija, desni i centrumaški radnici… Naši levi intelektualci, koji sanjaju krv po Beogradu, verovatno su zaboravili da su u Petrogradu vrlo brzo i profesori, književnici ili novinari došli na red.

„Svoje iskustvo i znanja — najvišu ljudsku vrlinu“, optuživao je Lenjin, „inteligencija stavlja u službu eksploatatora i služi se svim i svačim da bi nam otežala pobedu nad eskploatatorima; ona će postići da će stotine hiljada ljudi umreti od gladi“ (ovde, str. 103). Stoga Lenjin proglašava „rat na život i smrt“ inteligenciji, tim kapitalističkim „čankolizima“ (ovde, str. 465). A kada je Gorki zamolio za milost, Lenjin mu je za rusku inteligenciju napisao: „To nije mozak nacije, to je izmet“ („Эto ne mozg nacii, a govno“; ovde, str. 48).

Da revolucionarni teror ima svoju unutrašnju logiku, po kojoj se krug „neprijatelja“ neprestano širi, videlo se, prethodno, i u Francuskoj revoluciji. Najpre su pobijeni monarhisti, pa konstitucionalisti, pa žirondinci, pa „neutralni“ jakobicni, pa „sumnjivi“ jakobinci, pa „umereni jakobinci“…. – i kada je „gvozdena metla“ došla do najfanatičnijih jakobinaca, montanjara, Robespjer je oboren i ludilo je zaustavljeno (videti ovde).

– Daleko smo mi od revolucionarnog nasilja – reći ćete. To nije netačno. Ali, dodao bih, kao nota bene – samo zato što, u trenutnoj konstelaciji, to ne odgovara krupnom, stranom (kolonijalnom) kapitalu.

Naši beli gospodari, naime, sasvim su zadovoljni sadašnjim stanjem u kom, po najnižim troškovima, koriste sve ovdašnje resurse – od voda i ruda, preko tržišta, do radne snage.

Ali, ako bi se, zlo i naopako, formirala istinska suverenistička alternativa, koja najčešće ima i svoju levu frakciju (ovde, ovde ili ovde), teško da bi nas naši gospodari tek tako ispustili iz svojih kandži. Jedna od opcija je i pravljenje haosa, posle čega bi neka od njihovih kompradorskih falangi nastupila da uvede red.

„Antinacionalistička“ (zapravo, kompradorska) levica, u takvom scenariju, dobija na važnosti jer, kao što sam već pisao, kolonijalna uprava najviše se boji domorodačkog „nacionalizma“, koji bi mogao da dovede do emancipacije kolonije. A funkcija opslužujuće levice upravo je u tome da svaki suverenizam (patriotizam) prikazuje kao fašizam, te da ga na taj način diskvalifikuje iz javnog prostora.

S druge pak strane, kao sociolog ne mogu, a da ne vidim i činjenicu da je prijemčivost dela naše publike za slikovito najavljivanje političkog nasilja povezana s dubokom socijalnom ili političkom frustriranošću značajnih segmenata našeg društva.

To da mnoge obične ljude, koji se u svojoj svakodnevici gnušaju nasilja, privlače slike političkog teorora, odranije je dobro poznat socijalno-psihološki mehanizam, pogotovo u prilikama kada je dolazilo do masifikacije društva (bilo ekonomske, političke ili medijske).

„Omasovljeni“ pojedinac, socijalno frustriran, a medijski razdražen, napušta dotadašnje moralne okvire u kojima se kretao. Besan i očajan, prepušta se retorici nasilja, bez ozbiljnijeg razmišljanja o posledicama, verujući da retorika nasilja ostaje tek „priča“ – da neće dovesti i do stvarnog nasilja. Stoga, on u toj retorici uživa, kao u kakvoj predstavi, a što mu svakako pomaže da se psihološki rastereti.

U tome je i objašnjenje uspeha onog našeg političara, s početka devedesetih godina, koji je neposrednošću, pa i izvesnom crnohumornom duhovitošću, zabavljao masu i dobio milion glasova – bez obzira na otvorenu retoriku nasilja:

„U slučaju ako položaj po Srbe (u Hrvatskoj) postane neugodan, bombardovaćemo nuklearku ’Krško‘“ (Borba, 4. februar 1992, str. 5).

„Rumunima treba reći da, ako pokušaju da nas ometaju (u plovidbi Dunavom – A. S.) otići će u vazduh čitava brana (tj. HE ’Đerdap‘), pa neka vide šta će!“ (Borba, 7. april 1993, str. 6).

Odgovor italijanskoj televiziji: „Imamo projektile FF-22, koji mogu doseći vašu zemlju, ali nećemo gađati vojne objekte, jer je tu pripremljena odbrana; u slučaju da budemo napadnuti, gađaćemo vaše civilne objekte“ (Borba, 13. maj 1993, str. 2).

„Platićemo 5.000 naših ratnika s redenicima, sabljama i bradom do pojasa. Prokrstariće oni Kosovom sa svojim četničkim pesmama, i 200.000 Šiptara će pobeći preko granice“ (Naša borba, 1. oktobar 1996, str. 5).

Publika se zabavljala i „lečila“ ovom retorikom nasilja. Ali, takav diskurs, zapravo, zagađivao je javni prostor, potiskivao javni (zdravi) razum i onemogućavao ozbiljniju društvenu debatu.

Jer, kao što je to uočila Hana Arent na primeru masifikacije nemačkog društva, „ova (uspešna) pobuna masa protiv ’realizma‘ zdravog razuma bila je rezultat njihove atomizacije, njihovog gubitka društvenog položaja, kojim su izgubili i celokupno područje društvenih odnosa, u čijem okviru zdrav razum jedino i ima smisao“ (ovde, str. 49).

Zaključak ovog teksta je da ne smemo dozvoliti da izgubimo zdrav razum — ma koliko da smo opravdano nezadovljni i ljuti. Nasilje, naime, prestaje da bude neprihvatljivo, tek kada su sve ostale opcije iscrpljene i tek kada protiv sebe imamo vlast koja očigledno izdaje svoj narod ili ga, čak, i sama oružano napada.

Ne mislim da su danas u Srbiji sve opcije iscrpljene. Takođe, verujem da je istinski interes ogromne većine ovog društva: mirno rešenje naše političke i svake druge krize.

Bavljenje politikom zahteva pamet i strpljenje. A kome je do „ozbiljne tuče“ – neka lepo ide u bokserski klub. A ne da je priziva iz udobne fotelje TV studija, sa svog Fejsbuk ili Tviter naloga, ili s pozicije trilateralno-zaštićenog profesora.

Jer, kao što je već dobro primećeno, Srbiji nije potrebna nikakva građansko-ratna podela na nas i njih: „Potrebni su joj čestiti, dobronamerni, i slobodoljubivi ljudi. A oni će se već dogovoriti“.

Check Also

Jeremić: Bojim se da sledi ekonomsko rasulo, inflacija i nestašice!

Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić izjavio je u Novom danu da je njegov prvi politički …