Home / TEMA DANA / OVO SE PREĆUTKUJE: Proroković otkrio pod kojim izgovorom, u kojoj skrivenoj formi i kada počinje priznanje Kosova, od strane srpskih vlasti…

OVO SE PREĆUTKUJE: Proroković otkrio pod kojim izgovorom, u kojoj skrivenoj formi i kada počinje priznanje Kosova, od strane srpskih vlasti…

Piše: Dušan Proroković
Kod pobornika „racionalnog izbora“ o Kosovu se često govori kao o „teretu na leđima“ ili „omči oko vrata“.

To je onaj deo naše akademske elite i političke javnosti koji ne mari mnogo za metafiziku. Ili je ne razume.

Da pogledamo iz ugla realističke teorije (ili škole mišljenja) kako stoje stvari po tom pitanju.

U komparativnoj politikologiji ne može se pronaći nešto slično procesu koji je kod nas nazvan „unutrašnjim dijalogom o Kosovu i Metohiji“. Mada se mogu pronaći sličnosti srpsko-albanskog spora sa brojnim drugim teritorijalnim i međuetničkim sukobima, kako danas, tako i kroz istoriju.

Narodi se ne odriču kulturnog nasleđa, identitetskih vertikala i istorijskog pamćenja. Kada to učine, onda prestaju da budu narodi.

Države se ne odriču teritorije, resursa i strategijske dubine. Kada to učine, onda prestaju da budu države. Zbog toga i nema primera drugih i tuđih „unutrašnjih dijaloga“. Nije mi poznato da ijedan Jevrejin živi u Gazi, niti da ijedan Grk živi u Kireniji (ova paralela je u kontekstu nekoliko puta ponovljenog pitanja: Koliko Srba živi u Štimlju?), pa „unutrašnjeg dijaloga“ nije bilo niti u Izraelu, niti na Kipru.

Naravno, zbog niza razloga narod (ili šira javnost) mora sagledati određeni istorijski trenutak i sa kritičkog stanovišta. Bez sagledavanja i razumevanja sopstvenih grešaka nema ni odgovora, pa samim tim ni strategija za budućnost. Isto kao što država (sa svojim institucijama) neprekidno mora upoređivati potencijale moći (političke, ekonomske i vojne) sa suparnicima i tražiti najbezbolnije puteve za otklanjanje izazova, rizika i pretnji. Ali se i jedno i drugo čine na drugačiji način. Ne ovako kako se kod nas radilo.

Srbija je od 2008. godine u kontinuitetu činila ustupke albanskoj strani. Ili još tačnije: vodećim zapadnim državama. Iza parole „Evropa nema alternativu“ sakrila se politika „puzajućeg priznavanja Kosova“. Onako kako je definisano Išigerovim planom još u decembru 2007. godine. I sada smo došli do kraja.

Ostalo je samo da lažna država Kosovo dobije stolicu u UN i da proces legitimizacije i svojevrsne legalizacije njenog statusa u međunarodnim odnosima bude zaokružen. To što Srbija i formalno neće priznati tu „državu Kosovu“ nikoga među albanskim lobistima preterano ne brine. Zato to od nas i ne traže.

Ali su tražili da povedemo „unutrašnji dijalog“ i silno ga podržavaju. Jasno je i zbog čega. Zato što on treba da rezultira upravo tim rešenjem.

Naše vlasti bi saopštile da „Kosovo nikada neće priznati“, ali će zato novim „sveobuhvatnim sporazumom“ (koji je obaveza posle potpisanog prvog Briselskog sporazuma) odustati od „blokiranja Kosova“ prilikom prijema u međunarodne organizacije.

Pokušaji da se u raspravu sa međunarodnim faktorima uvede ideja podele Kosova i Metohije je doživela fijasko. Kontakt grupa je još 2006. godine donela zaključak o „budućem statusu Kosova“ koji se temelji na „tri ne“ (ne vraćanju na status iz 1999. godine, ne podeli i ne pripajanju Kosova drugoj državi).

Sa jedne strane, na ovoj polaznoj osnovi je i Ahtisari zidao svoju građevinu. A na Ahtisarijevom planu je utemeljena cela „ustavna konstrukcija Kosova“. Sa druge strane, Kontakt grupa je kreirala i brojne druge odluke tokom krize u Jugoslaviji i bio bi veliki presedan da odustanu od ove. Jer, ako ona ne važi, postavlja se pitanje važe li i neke druge? Raspakuje se ceo „jugoslovenski paket“, a na to u ovom trenutku među „velikim igračima“ niko nije spreman.

Pokušaji da se predstavi nekakvo „originalno rešenje“ poput realne unije i sličnih koještarija nisu vredni ni komentara. U krajnjoj liniji, oni mogu samo poslužiti da se srpskoj javnosti zamažu oči, kako bi „Republika Kosovo“ postala članica UN. Jer, ceo naš unutrašnji dijalog nije o „racionalnim opcijama“ koje imamo, već o Išingerovom planu.

Da li ćemo se sa tim saglasiti ili se suprotstaviti?

Ovo su razlozi zašto protiv toga treba biti:

Struktura svetskog političkog sistema se transformiše. Ona već pola decenije više nije jednopolarna. Zagazili smo u fazu multipolarnosti. Legitimizacija statusa vodećih (velikih) sila će potrajati, verovatno će doneti i nove ratove u nekoliko regiona, ali je taj proces nepovratan.

Države BRIKS-a i brojne regionalne sile koje ne samo da nisu priznale „Republiku Kosovo“, već su podržavale Srbiju u brojnim međunarodnim forumima – dobijaju sasvim novu ulogu.

Srbijanski autošovinisti podvlače kako je „Milošević prespavao pad Berlinskog zida“. Ne bih da polemišem sa ovom tezom, već samo da skrenem pažnju da se danas dešavaju mnogo krupnije promene u međunarodnoj politici. Ovo nije „pad jednog zida“ već globalni zemljotres. Dugoročno rešenje za Kosovo treba tražiti kada „zemljotres“ prođe.

Zapadni monolitni blok više ne postoji. Pre svega dve decenije bilo je drugačije. Uz izuzetak Grčke, koja je nevoljno i (sve su prilike – pod pritiskom) sledila NATO godine, svi ostali su krenuli u kampanju protiv SR Jugoslavije sa puno elana. NATOje bio jedinstven kao u vreme Hladnog rata.

Danas su pukotine između NATO i EU sve vidljivije. Nemačka i Francuska žele da budu nezavisan pol u multipolarnom svetu. SAD im tu težnju osporavaju. I takvo strateško usmerenje će biti nastavljeno.

Da li će sukobljavanja NATO i EU biti niskog ili viskog intenziteta, kakvim će se sredstvima voditi i koji su mogući epilozi su stvari koje nemaju veze sa ovim izlaganjem. Važno je podvući da se za geopolitičko pozicioniranje otvara neki manevarski prostor. Pritiska kakav smo videli 1998-99, pa zatim 2007-08. godine više jednostavno ne može biti.

Najgore smo pregrmeli. I kada do sada nismo posustali, bilo bi i štetno i glupo to činiti u sadašnje vreme.

„Republika Kosovo“ je skup i neuspeo projekat. Pitajte bilo koga iz Brisela ili Vašingtona: šta ste za deset godina uradili na Kosovu? Dobićete odgovor: zaustavili smo rat! Rat je završen 1999. godine, a „nezavisnost“ proglašena 2008. To nije odgovor, već izgovor.

Na Kosovu samo formalno postoje institucije; korupcija cveta, novac narko-kartela se uspešno pere, broj džihadista se povećava geometrijskom progresijom, a ekonomski i socijalni parametri ukazuju da je to „crna rupa Evrope“.

Proglasili su „državu“, priznale su ih gotovo sve zapadne zemlje, delimično su legitimizovali svoj status u međunarodnim odnosima, a stanje je gore nego ranije. Unutrašnja politička dinamika na Kosovu „ide svojim tokom“ i ništa se u tom pogledu neće promeniti ni ako Albanci dobiju drugu članicu UN. Osim što će bezbednost Srbije biti još više ugrožena. Tada će ta i takva „Republika Kosovo“ nastupati sa drugačijih pozicija, što može da nam stvara brojne probleme.

Kosovo nije „sui generis“. Dva poslednja primera, iz iračkog Kurdistana i španske Katalonije to nedvosmisleno pokazuju. A biće još onih koji će se pozivati na kosovski presedan. Kako stvari stoje, već tokom 2019. godine.

Ovo je važno za Srbiju, jer kako se bude umnožavao broj ovakvih primera, tako će se oblikovati tendencija u svetskoj politici da se uskladi neko sveobuhvatno rešenje.
Velike sile vole kontrolisani haos.

Naravno, kada ga one same kontrolišu. Ali je nekontrolisani haos pretnja i za njih. Zato treba održavati poziciju i strpljivo čekati trenutak. To što Katalonci pokušavaju da naprave paralelu otvara i prostor za naše reagovanje prema EU. Na to Brisel treba stalno podsećati. Isto kao što Turcima treba predočavati paralelu koju pokušavaju da povuku Kurdi.

EU je u najdubljoj institucionalnoj, političkoj i ekonomskoj krizi još od osnivanja. Velika Britanija je već napustila, a nova strateška sukobljavanja se rasplamsavaju. Kada će se i kako ova kriza prevazići za sada se uopšte ne nazire!

Nema nikakvog smisla „trampiti Kosovo za EU“. Čak ni kada bi nam danas obećali punopravno članstvo, a ne samo obećanje o nekoj 2025. godini. Ulazak u EU je skopčan sa neizvesnošću, a ne sa izvesnošću. I da naše integracije nisu uslovljene „pripuštanjem Kosova u UN“ o tome bi trebalo otvoriti široku stručnu debatu.

Aktuelizacija novih izazova, rizika i pretnji, pre svega migrantske krize, ali i pogoršavanja političkog i ekonomskog ambijenta u jugoistočnoj Evropi indukovanog eskalacijom američko-ruskog sukoba, uzrokovao je zbližavanje Srbije sa Rumunijom, Bugarskom i Grčkom (Balkanska četvorka ili B-4).

Ovaj novi okvir je značajno povoljniji za nas od zapadnobalkanskog. Na njemu treba intenzivno raditi zbog niza razloga. Između ostalog i kosovskog pitanja. Unutar B-4 samo je Bugarska uspostavila diplomatske odnose sa Prištinom.

Na tzv. Zapadnom Balkanu skoro svi (izuzimajući Sarajevo, a i to zahvaljujući blokadi Banjaluke, svi ostali). Nova subregionalna inicijativa jača položaj Srbije, u nju treba investirati i oblikovati je kao drugu „regionalnu stolicu“ na kojoj ćemo sedeti. Time se „regionalni pritisak“ amortizuje, a ucenjivački kapacitet kosovskih Albanaca opada.

Sve veća važnost novih izazova, rizika i pretnji na globalnom nivou takođe uvodi u dnevni red međunarodnih organizacija sasvim nove teme. Ilustrativno objašnjeno, danas su prioritetne teme koje su pre dvadeset godina bile na desetom mestu.

Terorizam i religijski fundamentalizam, na primer. Procesi koji se odigravaju na Kosovu pretvaraju ovo područje u „deo problema“ za međunarodnu zajednicu. Kosovo, onakvo kakvo je danas je „izvoznik izazova, rizika i pretnji“ za celu Evropu. To se neće rešiti članstvom u UN, već aktivnom politikom i serijskim potezima koje treba preduzimati.

U tom pogledu, Srbija postaje partner za međunarodne aktere, pre svega za one velike sile kojima je u interesu stabilizacija Balkana.

Mnogo značajniji smo partner ako se postojeći status „Republike Kosovo“ održi, bez novih ustupaka.

Takođe, o tim novim izazovima, rizicima i pretnjama treba često govoriti u UN. Ne (samo) tokom redovnih izveštaja šefa UNMIK-a na SB UN, već svakom prilikom kada se raspravlja o terorizmu, različitim oblicima radikalizma, energetskoj bezbednosti i td.

Tako se ova pitanja institucionalizuju u najvažnijoj međunarodnoj organizaciji i postepeno učvršćuju argumenti zašto „Republika Kosovo“ nikada ne treba da postane članica UN (isto kao što su zapadne i pojedine islamske zemlje temeljno potkopavale poziciju Srbije još od 1992. godine institucionalizacijom priče o „srpskoj krivici“ i čak „genocidnim namerama“, pa su bombardovanje sedam godina kasnije izvele kao „logičan nastavak svega“ i još optužile Rusiju i Kinu da ih ometaju u odbrani ljudskih prava).

Međunarodne organizacije imaju svoju birokratsku inerciju i logiku rada i u tom kontekstu je neophodno stalno pratiti dnevni red i objašnjavati šta se dešava na Kosovu. A dešava se mnogo toga što je pretnja međunarodnoj bezbednosti.

(izlaganje na rundi „Unutrašnjeg dijaloga o Kosovu“ organizovanoj 19. februara 2018. godine od strane Fakulteta za diplomatiju i bezbednost)

Check Also

CRNA GORA IMA NOVU VLAST, A PRED MILOM SU TRI SCENARIJA..

Svi poslanici nove parlamentarne većine podržali su lidera koalicije “Za budućnost Crne Gore” Zdravka Krivokapića …