Piše: Miroslav Lazanski
Da bi se odgovorilo na dilemu jesu li „Panamski papiri” deo informativnog rata, treba pogledati na spisak direktno ili indirektno prozvanih ličnosti. Koga ima, a koga nema u tim papirima? I ko je sve finansijski pomagao tu operaciju? Jer, nije valjda da „konzorcijum istraživačkog novinarstva” radi za eksere? Ili samo za ideale slobodnog sveta oslobođenog poreskih rajeva i korupcije?
Kad je u februaru 2002. godine „Njujork tajms” najavio mogućnost da američka vlada dopušta da se lažne vesti infiltriraju u medije, istina, najviše u strane, čak i u prijateljskim zemljama, to je tada nazvano ostvarenjem orvelovskog predskazanja.
Reakcije u SAD bile su medijski prilično oštre, pa je predsednik Džordž Buš zatražio od ministra odbrane Donalda Ramsfelda da se preispita svrsishodnost osnivanja tog, kako su ga tada u Pentagonu nazvali, „Odeljenja za stratešku podršku i promociju američkih interesa”.
Cinici su to odmah nazvali „Odeljenjem za dezinformacije”. Kako su naveli novinari „Njujork tajmsa” Džejms Dao i Erik Šmit, američka vojska emitovala je posle 1980. radio i TV programe u Nikaragvi s ciljem da se sruši sandinistička vlada, a svojevremeno je i gruzijski predsednik Mihail Sakašvili za „Vašington post” izjavio da je novac koji su SAD uložile u formiranje nezavisnih medija u njegovoj zemlji „vredeo više nego 5.000 američkih marinaca”.
Američka kompanija „Linkoln grup” uložila je posle 2003. godine oko 100 miliona dolara u iračke medije i edukaciju iračkih novinara. Da bi ti novinari postali nezavisni…
Pentagon ima ugovore s kompanijama „Linkoln grup”, „Si Kolman ink.” i „Sajens aplikejšn internešenel korporejšn” u vrednosti većoj od 300 miliona dolara upravo za formiranje slobodnih medija u određenim zemljama, a time se, naravno, utiče i na mišljenje tamošnjeg biračkog tela.
Prema podacima Ilena O’Konor, iz Međunarodnog centra novinara u Vašingtonu, i Dejvida Hofmana, iz mreže „Internjuz”, Vlada SAD pomaže osnivanje na hiljade novih TV i radio stanica širom sveta i sprovodi obuku desetina hiljada novinara i medijskih menadžera, pa na taj način utiče na stotine hiljada ljudi čija je profesija usko vezana za novinarstvo. Šta rade obaveštajne službe po tom pitanju, može se samo naslutiti. A šta rade razne međunarodne nevladine organizacije i fondovi u tom kontekstu, to je tek priča.
„Panamski papiri”? Verovatno nikad u istoriji čovečanstva nije bilo toliko dubokih socijalnih lomova i prevrata kao posle 1945. Modernizacija, odnosno brutalno pozapadnjačavanje planete, izbacila je iz ravnoteže tri četvrtine čovečanstva.
Stare tradicije, koje su izgledale večne, skršene su. Pravila, norme, institucije i tačke oslonca, sve se to izgubilo. Dete-ratnik u Africi ne priznaje danas nikakve zabrane ni naređenja. Da li bi to dete-ratnik ubilo tatu ili mamu za 100 dolara?
„Što da ne”, odgovorilo mi je jedno takvo dete-ratnik pre 19 godina u Kongu. Taj radikalni prekid sa svim onim što je u prošlosti važilo, to je moderni nihilizam današnjice, to je realnost da je sve dozvoljeno. Da ne plaćate porez, perete pare na Sejšelima, u Panami ili na Kajmanima? Sitnica?
Samo zakon pohlepe: za bogatstvom, vlašću i ženama. Maksima je: „Uzmi ono što hoćeš”. Koja razlika od klinca s „kalašnjikovim” u Kongu? Ili od „konzorcijuma istraživačkog novinarstva”?
Dakle, u „Panamskim papirima” primarno prepoznajem mržnju nekih zapadnih centara moći prema predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. „Panamski papiri”, najkraće rečeno, to je izuzetna strategija prema izuzetnoj ličnosti. Svi ostali u tim „papirima”, sva ostala imena, samo su garnirung za Putina.
A njegovog imena i nema u „papirima”, samo imena njegovih prijatelja. Lukavo, nema šta. Zapravo, Kina, Rusija i Putin tri su ciljna objekta „Panamskih papira”, pri čemu je Kina slučaj koji Adam Smit, David Rikardo i Karl Marks naprosto nisu predvideli. Pa su u „papire” sada smešteni i neki članovi kineskog komunističkog Politbiroa.
Neprijateljstvo Amerike prema Putinu polako prerasta u mržnju, a da bi ta mržnja imala razornu snagu, ona mora da postane i kolektivna. Ideologije su uvek bile alibi mržnje, onaj hladni rat Moskve i Zapada odavno je završen, ali su ratnici sa Zapada ostali na sceni.
Američko pretendovanje na „posebnost” u svetu, verovanje u nadmoćnost duha nad ostalima, to je posmatranje drugog kao manje vrednog, to je ta granica između neprijateljstva i mržnje. Je li to i neka vrsta rasizma – ne znam, ali i svi prosvetiteljski filozofi 18. i 19. veka bili su na izvestan način rasisti, pa i Kant i Hegel.
U „Panamskim papirima” nema nijednog krupnijeg američkog imena. Svi su drugi bili naivci i budale, samo Ameri nisu? Kako onda dodatno satanizovati Putina? Baš u vreme kad u Rusiji predstoje parlamentarni izbori? Pa pustite u opticaj te „papire”.
Koje ste spremali godinama i, gle, baš sada se setili da ih plasirate. Za sadašnju Ameriku mir sa nuklearnom Rusijom Vladimira Putina je neophodnost, ali očito ne i trajno opredeljenje.
(Politika)